Od Atlantika do Pacifika: Neverovatan podvig mladog Beograđanina

Podeli

Bojan Rakić je pre nekoliko meseci dao otkaz na svom poslu u Španiji i krenuo od Atlanskog okeana do Pacifika kolima u jedinstvenu avaturu koja je trajala tri meseca. Put je počeo iz Tarife u Španiji, a nedavno ga završio u Vladivostoku u Rusiji. Razgovarali smo sa Bojanom, neverovatnim istraživačem koji nam je ispričao kako je izgledao put od nekoliko hiljada kilometara.

“Odluka da uradim tako nešto došla je polu spontano, ali nije da to nisam želeo duže vreme. S ozbiljnim planovima sam počeo tri meseca pre puta. Još otkako sam bio klinac voleo sam da istražujem, da idem na mesta o kojima ne znam ništa. Prvi put sam tako obišao krug trolom 28, pa sam prešao na 40. Sada sam samo povećao krug. Neću zaboraviti kada mi je deda rekao, a već mu je bilo 80 i kusur, kako bi hteo da se provoza Transsibirskom železnicom. Meni je i pre toga ovaj potez bio zanimljiv, romantična ideja, a još više otkako sam to čuo i od njega. On nije uspeo, ali ja eto jesam da jednim delom odradim tu maršutu. Doduše, ne vozom, ali je bilo podjednako lepo uz dodatnu slobodu“, počinje Bojan svoju priču za 92putovanja.

Bojan se u Španiji oprostio od devojke, te krenuo put Madrida, preko Pirineja, Alpa, Lago di Garde, pa sve do Dolomita. Na svim odredištima je skijao i vozio kajt.

“U Srbiji sam sa majstorima radio na kolima, menjao neke stvari, stavljao ojačanja... Skijao sam na Kopu sa drugarima uz malo rakije, pa malo u Bugarskoj, pa nastavio preko Kapadokije u Turskoj. U Tbilisiju sam ostao 10 dana sa drugarima sa fakulteta, došao sam tačno na rođendan jednog od njih. Policija mi je na gruzijskoj granici sve izvadila iz kola. Nakon toga usledilo je skijanje na malo preostalog snega iznad Gergeti Triniti crkve na planini Kazbek. Posle toga Dagestan. Tu da odem mi nije bilo baš svejedno zbog reputacije što na netu, što ovako, ali me je jedan poznanik sa kajt foruma, Edvard primio kao svog brata u kuću. I tu sam ostao oko deset dana. Bilo je fenomenalno, ljudi, hrana... Vozio sam kajt na Kaspijskom moru, otišao oko 4 kilometra od obale do napuštene fabrike torpeda Dagdizel koja stoji izolovana na platformi. Posle sam isto u Samari odseo kod još jednog kajtera, Denisa, Rusa uzbekistanskog porekla. I on me je ugostio kao cara. Denis je inače, bivši pilot ruske armije. Pokazivao mi je svoj arsenal oružja i bilo mu je krivo što ne možemo da pucamo iz njegovog kalašnjikova zbog Svetskog prvenstva jer su pojačane bezbednosne mere“, nastavlja.

Iz Samare krenuo je put Kazahstana gde je posetio, kako kaže, tugu od Aralskog mora. Naime, katastrofa koja je pogodila Aralsko more uništila je i grad Aralsk. Slano jezero na granici Kazahstana i Uzbekistana izgubilo je 80 odsto svoje zapremine u periodu od 1960. do 2000. godine. Prekidanje kurseva njegova dva glavna izvora vode Amu Darje i Sir Darje, zbog programa navodnjavanja pamučnih polja dovelo je do jedne od najvećih prirodnih katastrofa u istoriji. Kao posledice usledile su i klimatske promene, izmena pejzaža i zdravstvena pitanja lokalnog stanovništa. Narasli salinitet uništio je skoro sve oblike života u jezeru. Dok je Kazahstan zainteresovan za mere spasavanja ovog dela Aralskog jezera/mora, Uzbekistan smatra da je proizvodnja pamuka mnogo značajnija. U međuvremenu, lokalno stanovništvo u Aralsku nestrpljivo čeka da se voda vrati u njegovu luku.

“Nakon toga je usledio prelepi Kirgistan u kom sam uživao u svakom trenutku. Priroda, pejzaži, reke, sneg, planine, neverovatna jezera. Ljudi su isto fenomenalni. Primali su me u svoje jurte na jako izolovanim lokacijama. Oduživao sam im se našom domaćom rakijom. Meni su jurta i jarak bili simbol Kirgizije. Najbolji san imao sam u jurti na Song Kol jezeru koje se nalazi na tri hiljade metara nadmorske visine, a napolju je oko nula stepeni. Posle toga ponovo Kazahstan. Tu mi se pridružuje i moj drugar Uroš i ide sa mnom do Mongolije. Lepo je ići sam, ali je mnogo lepše sa nekim. Uživali smo, uvek spavali u divljini u kolima i svako veče palili vatru. Njega sam ostavio u Ulan Batoru odakle se on vratio avionom za Beograd, a ja se uputio za Ulan Ude. Tu me je ugostio još jedan Rus kajter. Kampovali smo na Bajkalu i vozili kajt, bilo je kao u bajci“, kaže i dodaje da se tu već bližilo njegovo konačno odredište, pa je posle Čite, Habarovska napokon stigao u Vladivostok.

Dok je od Almatija do Ulan Batora provodio vreme sa drugom Urošem, dogodilo se i to da su zalutali u Mongoliji.

“Bili smo malo hrabriji, pa smo bez ikakvog signala dva sata lutali po pustari. Na kraju je došao čovek na motoru da nam nešto kaže. Na prvu loptu, tamo usred ničega nismo znali šta hoće i bili smo malo skeptični, međutim on nam je objasnio kako da nađemo put. Tu smo našli lobanju od kamile i dodali je na auto, pa tako sada na krovu imam komplet kozijih rogova i lobanje“

Kada je doneo odluku da se uputi na ovakvo putovanje, prirodno, njegovim roditeljima nije bilo svejedno. Kako kaže, tata se čak više brinuo od mame koja je od početka smireno govorila da će sve biti u redu i da zna šta radi. Kako kaže, mama je visokom nivou duhovnog razvoja. Ali, nije da nije bilo trenutaka u kojima se i on sam uplašio.

“U suštini, sve je to bilo neosnovano. Strah koji ti uliju dezinformacije sa interneta, kao odlazak u Dagestan. Možda sam se uplašio kada mi je jedan kazahstanski policajac uzeo dozvolu i pasoš i počeo da mi preti. Bio je agresivan i oslovljavao me je sa „belaja Sneška“, što sam posle saznao da je Snežana i koristi se kada hoće rastitički da okarakterišu ljude bele boje. Takvih primera je malo i uglavnom su ljudi u Kazahstanu odlični. Ta stepa oko Aralskog mora je bila malo strašna, što i ne čudi – pustiš, ojađeno more zbog kog se čak i klima promenila. Takođe, prelaz do Song Kol jezera je bio malo jeziviji. Tamo se ne preporučuje prelaz kolima pre juna, a ja sam prešao u maju. Uhvatio me je sneg i neke deonice su bile napete. U glavi su mi bila velika klizišta u Kirgiziji koje sam video na televiziji“

Ipak, najopasnija situacija dogodila mu se baš u najsigurnijem okruženju i to na samom odredištu.

“Tog dana kada sam stigao u Vladivostok, došao sam u stan kod Jurija, pilota i kajtera. Jeli smo, pričali o svemu i svačemu i smejali se. U ustima mi je bio, rekao bih, srednje-veliki komad mesa. Kada sam krenuo da ga gutam, tu negde pre onog poslednjeg trzaja mišića grla, pomislih: ’Možda je preveliko?’. I bi preveliko. Ne pomera se. Ni gore, ni dole. Pokušao sam da ga iskašljem, ali uzalud, nikuda ono nije nameravalo da ode. Sve veća panika, sve manje vazduha... Bože, da li je moguće da ovako završim? I to tačno na cilju? Želim da mislim da sam bio hrabar i da sam čak šaljivo pomislio ’Eh, pa bar sam stigao’, ali mislim da nisam. Tu već prestaje seansa prolaska života pred očima. Jurij je u tom trenutku shvatio, pa me je uhvatio za stomak i leđa, tzv. Heimlichov zahvat. Prvi put, ništa. Drugi put, ništa. Ispuštam rusko ’davai brat!’, treći put, opet ništa. Četvrti put je izletelo. Proveravao sam da li mogu da dišem, još sam sumnjao da sam van opasnosti. Ta situacija je bila podsetnik koliko je život smešan. Zbog koje gluposti tebe može sutra da ne bude. Nije me napao nijedan mongolski bandit, nijedan pijani, agresivni Rus u Atajskoj republici, nisu me opljačkali Kazahstanci kod Aktobea, nije me proždrao medved u šumi.... Sedeli smo tako pet minuta, preznojeni i glasno disali u tišini“

Da krene put Vladivostoka iz Tarife u Španiji nije se odlučio slučajno. Tarifa je meka kajtsurfa u Evropi, a vetar koji se zove Levante, formira se iznad Gibraltarskog brda. Jak vetar duva oko 90 odsto dana u godini, pa kruže glasine i da su lokalni malo „senuti“ zbog konstantnih zvukova koje proizvodi dok zavija kroz ulice Tarife.

Neke od najboljih anegdota je snimio i objavio na svom YouTube kanalu, pa je tako jedna od zanimljivih priča i kada je "cirkao" sa načelnikom policije u Kirgiziji nakon kratkog skijanja.

Iako se najviše plašio Dagestana, ispostavilo se da se tu najlepše i proveo, a ovekovečio je i dva poznanika koja su znala nešto o Kosovskom boju.

Bojan se još uvek nije vratio u Srbiju jer, kako kaže, ima celu Rusiju da odvoza natrag. Devojka mu se pridružuje u Irkutsku, odakle će preko Moskve i Sankt Peterburga put severne Evrope do Španije. A da li namerava da se vrati u kancelariju?

“Nikada ne reci nikad“, zaključuje Bojan uz tužni uzdah.

strana 1 od 33 idi na stranu