Kolmar, diskretni šarm Francuske

Podeli

Odlučili smo da novogodišnje praznike provedemo u bajkovitom Kolmaru. Na Instagramu već par godina unazad pratim postove o njemu i smaram svog dragog o odlasku, ali uvek su neke druge destinacije prevladavale. Ove godine, konačno mi je ispunio želju (ako nešto jako želiš, možda se i ispuni). Ili što bi on rekao: “Ona poželi, ja ispunim!”. Nisam romantična, nikada nisam imala tu crtu (što volim kod sebe) ali dok sam bila u poseti Kolmaru shvatila sam da neki gradovi i to mogu da izvuku iz mene. Iako smo očekivali sneg (što je nekako normalno za Novu godinu), temperatura od 15 stepeni nas je iznenadila, ali nije uništila doživljaj i ugođaj.

Mene je Kolmar oduševio! Toliko je slikovit, harizmatičan i ugodan za šetnju i obilazak. Regija Alzas je fantastična, a Kolmar je njeno turističko središte. Mislila sam da je grad manji, ali sam se prevarila. Drugi je po veličini grad u regiji.

Grad je, kao i većina pograničnih gradova, menjao “vlasnike” pa je tako u 17. veku pripadao Francuskoj, da bi u Pruskom ratu prešao u ruke Nemačke. Zatim je posle Prvog svetskog rata vraćen Francuskoj, a onda se opet tokom Drugog svetskog rata našao pod nemačkom vlašću. Posle toga se trajno vraća Francuskoj kojoj i dan danas pripada.

Iz tog razloga, u gradu su vidljivi tragovi nemačke kulture, arhitekture i jezika.

Na ulazu u Kolmar dočekaće vas manja verzija njujorškog Kipa slobode. Razlog za to je što je u Kolmaru rođen Frédéric Bartholdi, vajar Kipa slobode koji je Francuska poklonila Americi.

Kroz grad protiče reka Lauh, koja je kanalom povezana sa Rajnom. Zbog mnogobrojnih mostova i kanala ovaj grad još nazivaju “La Petite Venise” (mala Venecija).

Magična raznobojnost starog grada čini Kolmar zaista neodoljivim. Mnogi posetioci ističu da je to mesto gde se osećate kao da ste u bajci. I zaista jeste tako, potvrđujem.

Što smo duže šetali i obilazili grad, to sam ja bila sve srećnija i zadovoljnija. Baš ovakvo mesto sam čekala! Kolmar je poseban, svaka kuća je ista, a opet, svaka različita na svoj način. Svaka je druge boje i drugačije dekorisana. A još bila je Nova godina, magija na sve strane. Ja zastajem ispred svake kuće, ushićena, svaku gledam bez da trepnem, bez daha i fotkam, fotkam do iznemoglosti, a retko mi se dešava da fotkam do iznemoglosti.

Novogodišnji, praznični entuzijazam u ovom gradu još opstaje. Zadovoljna sam kada vidim da i dalje postoje maštoviti ljudi koji svoj grad učine bajkovitim i gostima priušte pravi filmski doživljaj.

Mrak je polako počeo da pada, a Kolmar je postajao sve interesantniji. Upalile su se sve novogodišnje lampice i magija je počela… Osećaj je božanstven. Prosto, ovakvo mesto nikoga ne može da ostavi ravnodušnim.

Jutro je, a mi nastavljamo tamo gde smo juče stali. Besprekorno očuvane zgrade i istorijsko nasleđe čini ga jednim od najlepših manjih gradova u Evropi. Stari deo grada je zaštićeno područje, a zbog bogatog istorijskog nasleđa, turisti i putnici posećuju Kolmar tokom čitave godine.

S razlogom ga odlikuje poseban šarm jer, dok šetate njegovim ulice, čini vam se da ste zalutali u neko davno vreme.

Ne propustite muzej Unterlinden, Dominikansku crkvu iz 14. veka, Maison Adolph, jednu od najstarijih zgrada na svetu, Muzej igračaka i Muzej nacionalne istorije i etnografije.

U jednom od parkova se nalazi karusel iz 1900. godine (prvi put sam videla zastakljen karusel) na kom, nažalost, ne mogu da se voze odrasli. Na blagajni nisu shvatili moju šalu da sam i ja nečije dete i da želim da se provozam. Ali ‘ajde, oprostiću im.

Nezaobilazna ruta je La Petite Venise, deo grada sa starim ribarskim kućama duž kanala. Pristanište na kojem se istovaruje i prodaje riba, dva mosta Turen i Sen Pjer. Kanalom se, ako želite, možete provozati i čamcem.

Mala Venecija je odlično mesto za degustaciju francuske kuhinje i njihovih vina (ovo je poznata vinska regija). Nadaleko poznata je alzaška kuhinja iz koje izdvajam slatkiš kuglof koji prave skoro dobro kao moja mama.

Ako u Kolmaru ostajete duže od dva, tri dana, nemojte propustiti da obiđete okolna sela. Do njih se lako stiže gradskim autobusima koji staju na železničkoj stanici. Dva najlepša su definitivno Ribeauvillé i Riquewihr (linija 106 i 108).

Iz Kolmara sam ponela malo magije. Da je pospem kada me obavije sivilo svakodnevice, između dva putovanja, do nekog novog bajkovitog mesta koje će probuditi osećaje za koje ste bili uvereni da ih nemate…

Autor teksta i fotografija: Ivana Kovačević

Preuzeto sa: www.mojeputovanje.net

96 sati u Sankt Peterburgu

Već izvesno vreme imam problem sa glavoboljama. Još medicinski nisam utvrdila šta mi je i zbog čega su nastale ali sam našla lek kako prestaju. Ok, znam da ćete se sada smejeti, ali svaki put kada izađem iz naše zemlje, glavobolja magično nestane. Moje kolege na poslu veruju da je problem u mojoj glavi (ne onaj fizički, nego psihički) a ja ne marim za to nego putujem. Lakše je, bol nestane.

Pokušali smo da Ibicu osetimo i doživimo kao meštani, u aprilu kada nema ludih žurki i puno turista, da uživamo u onoj pravoj izvornoj i “običnoj” Ibici. Kažu da ovo ostrvo ima dva lica: jedno u sezoni kada žurke traju 24/7 i drugo, van sezone, kada možete uživati na miru u svemu što ostrvo ima da ponudi.

Toledo, duh srednjovekovne Španije

U jednom od ranijih putopisa o Španiji, napomenula sam da se moj partner i ja trudimo da minimum jednom godišnje posetimo Španiju. Ja se uvek vadim da je to zbog ravnoteže u našim životima. Sedamdesetak kilometara od Madrida nalazi se stara prestonica, centar srednjovekovne Španije (nekadašnje kraljevine Kastilje) - Toledo.

strana 1 od 30 idi na stranu