Adis Abeba : U kolevci civilizacije

Ko god je otišao u Etiopiju, ovu zemlju je svim srcem zavoleo. Malo je mesta na ovom svetu koja poseduju takvu privlačnost, kriju tajnovitost, pozivaju na otkrivanje nepoznatog, divljenje, ali i preispitivanje.

Putovanje u ovu predivnu afričku zemlju postaje ono što pravo putešestvije i treba da bude: traganje i pronalaženje smisla naizgled neuhvatljivog. Tanano je to preplitanje ovostranog i onostranog. Tako zateknuto stanje na terenu, uz mnogo toga pročitanog pre odlaska na putovanje, dobija pravi smisao. Prožimanje kultura, jezika, naroda epoha postaju deo ličnog doživljaja koji je ponekad teško opisati.

Glavni grad Etiopije Adis Abeba je divan i nekako neuhvatljiv. Priča o njemu nije samo priča o Crnom kontinentu već je to priča o prohujalim i budućim vremenima, prolaznosti i trajanju, propadljivosti i večnosti. Verovatno je to zbog toga što Etiopiju mnogi smatraju za kolevku čovečanstva. Nije slučajno da je upravo Etiopija mesto velikog broja najstarijih fosilnih nalaza hominoida poput čuvene Lusi.

Do nedavno se mislilo da je severnoistočna Afrika posebno oblast Afar kolevka čovečanstva, međutim najnovije DNK analize pomerile su stanište prvih ljudi blizu današnje Adis Abebe. Posle analize DNK provedene na skoro 1.000 ljudi širom sveta, genetičari i ostali naučnici utvrdili su da su se prvi ljudi proširili iz prakolevke blizu današnje Adis Abebe pre nekih 100.000 godina. O današnjem licu grada možda najbolje piše Sonja Lapatanov u predivnoj knjizi putopisa „Mama Afrika“ (Izdavač: Dereta).

„Grad je pun uličara, prosjaka, džeparoša, besposličara, kljastih, bivših vojnika, slinave dece, udovica, staraca, baba i najsiromašnijih među siromašnima. Ali to su Adis Abeba i Etiopija, u kojoj su siromaštvo, beznađe i socijalna beda svakodnevica. Ne znajući za bolje, ovde ljudi samo žive svoje male živote. Na prvi pogled Etiopljani deluju kao neljubazni ljudi. Ali, nije tako. Pre bi se reklo da su ih škrto planinsko okruženje, ratovi i glad formirali kao povučene, skeptične i veoma retko neprijateljski raspoložene ljude. U to smo mogli da se uverimo tokom čitavog puta“, kaže Sonja Lapatanov i dodaje: „ Oni koji žele da se dive Adisu iz ptičije perspektive i da udišu miris eukaliptusa, odlaze na brdo Entoto.

Džombavim putem stigli smo na brdo na kome je krajem osamnaestog veka kralj Menelik podigao glavni logor za region Šoa. Međutim, tamošnja oštra klima nije prijala njegovoj supruzi i dvoranima, koji su sve češće odlazili na tople izvore u dolinu. Kraj jednog od izvora kraljici je sazidana kuća. To mesto kraljica je nazvala Adis Abeba. Kasnije je kraljica nagovorila Menelika da se prebace u prijatnu dolinu, zemlja je podeljena podanicima, počelo je zidanje kraljevske palate, kamenih kuća, vodovoda, pošte, škole, bolnice, štamparije, uvedena je struja i otvoren je bioskop, koji je narod nazvao „đavoljom kućom“. Sa brda Entoto, Adis mi je izgledao kao kasaba. Dok sam posmatrala grad dvogledom, učinilo mi se da se jedan deo Adisa giba i talasa kao melasa. Ahmet, naš vodič, objasnio mi je da to nije nikakva melasa već Merkato, najveća pijaca u čitavoj Africi.“

Izvor: Danas