Regata pored gnezda „Nebeskog kralja“

Malo mesto i ljudi velikog srca. Radoinjsko jezero i avgustovsko jutro koje obećava. Regata počinje.

Skup učesnika najavljen je za 10 sati, međutim, već od rane zore pojedinci su bili spremni, oni se zapravo pripremaju još od prethodne regate, čekaju na ovaj dan celo leto.

Rano je, ali sunce već peče, na sreću vazduh je ovde planinski pa i može da se diše. Razmišljam kako li će se ekipe izboriti sa vrućinom danas. Prilazim upečatljivom znaku koji pokazuje info pult i parking.

Čamdžije dolaze u sve većem broju, uzimaju svoje brojeve za čamce, čini mi se ne toliko što moraju (ima još bar sat vremena do polaska) već da umire Glasnogovoronika koji neumorno ponavlja (koliko ga grlo nosi) „Molim vas uzmite broj za svoj čamac, ko se ne prijavi biće isključen“(u glavi mi slika kako on sa mikrofonom juri po jezeru nekog bez „broja za čamac“). Brigu da sve bude po protokolu vode i narodne vlasti, obezbeđenje na nivou i na kopnu i u vodi, tu je i vozilo hitne pomoći, zlu ne trebalo...

Nekoliko učesnika već je u vodi, da se mesta zauzmu na vreme, interesovanje je veliko, pa što je sigurno, sigurno je, još ako niste uzeli broj za svoj čamac....au.

Počelo je i zvanično okupljanje, odnosno ulazak u čamce, e tu je tek bilo zanimljivo, niko nije shvatio ni gde treba da se „parkira“, ni ko šta treba da radi, ni gde je famozna početna tačka (TAČKA?! kako ćemo svi na jednu tačku? To je voda, to su čamci..).

Start se nekako odugovlačio, ili je to bilo samo nestrpljenje. Stigao je konačno i predsednik opštine Nova Varoš koji je i svečano otvorio regatu, šta je tačno govorio, daleko od obale, zaista nisam čula (možda je i on ponovio da uzmemo brojeve za čamce, uđe čoveku u uši).

Nakon što je predsednik Dimitrije Paunović završio svoju zdravicu, i nakon što smo se pregrupisali po ko zna koji put, shvatili gde idemo, obavezno proverili svoje brojeve za čamce, regata je i zvanično počela.

Nezaobilazni trubači nas ispraćaju za srećan polazak, prilaze sve do vode( hoće li i oni u čamac?)

Stojim na čamcu, pokušavam da izbrojim koliko ima tačno čamaca, ali ne uspevam, nekoliko puta malo je trebalo da upadenem u vodu. Nije sada važno, proveriću kasnije na info pultu (ukoliko ga ne uklone, zašto bi nekome trebao info pult po završetku regate, imaću to na umu, od sada pa zauvek).

Prelazimo preko jezera. Dok se udaljavamo, vide se samo obrisi brane iza nas, sa druge strane, one na koju idemo, kanjon nas prima u svoje krilo. Plovimo, na licima osmeh, u svakom čamcu jelo i piće, u svakom drugom pesma.

Ukazuju se strme obale kanjona duž kojih se pružaju bukove šume i šume četinara. Miris šume, pesma vetra koji se igra sa vodom, talasi koji se utrkuju, beloglavi supovi koji su simbol ovog mesta... sve ove slike čine razglednicu ovog mesta, ovog jezera, ovog malog sveta koji postoji sam za sebe. Vreme kao da je stalo.

Pogled puca dalje ka horizontu, gore je samo nebo. Ne, zapravo grešim - nas neko prati i posmatra. Kraljevi neba, a šta drugo, šire svoja veličanstvena krila i kao da nas pozdravljaju.

Što se samih čamaca tiče, bilo je raznih. Nadmetanja nije bilo, bar ne na prvi pogled. Pojedinci su se trudili da budu, ako ništa drugo bar najglasniji, tako što su koristili sirene. I „razglas“.

Neki su pak, „pretili“ gusarskom kapom, drugi su ličali na plutajući cirkus, ali bukvalno. Bilo je i onih koji obožavaju vatru. Da li su skriveni piromani, ostaje tajna. Naime, dok smo bili duboko u kanjonu sa jednog od čamaca, vijorio se dim! Da li je sve u redu, da to možda nije neki dimni signal? Kako su se bližili, postade mi jasno da su oni zapalili zapravo roštilj. Na gumenom čamcu?! Sve je moguće.

Neki drugi nisu imali motor pa im je pomoć bila neophodna, imalo je i onih koje motor nije služio pa su i kod njih sajle odigrale ulogu, neki drugi su se „šlepali“, da bi bili bliži.

Posebno se isticao jedan beli sa brojem 22. Da li zbog toga što je baš na njemu bila jedina žena vozač na regati ili zato što je tu sedelo šest osoba nežnijeg pola(povremeno sedam, oko jedne se otimalo), tek taj čamac je dobio laskavu titulu „Najlepši čamac regate“.

Vreme leti, uprkos tome što čamci i ne plove tako brzo, atmosfera je na nivou.

Bližimo se cilju, tu je obala na kojoj ćemo malo odmoriti, a tu je i Glasnogovronik koji nas usmerava. Neee, hvala, ostajem u čamcu.

Povratak. Nekako mi se čini da smo nazad brže stigli nego što smo otišli. Izlazimo iz kanjona, vrućina je već nepodnošljiva a voda idealna za kupanje (u kanjonu je bila ledena). Taman „skeniramo“ mesto negde na sredini jezera gde bi mogli da se bućnemo, kada se začu glas Glasnogovornika koji upozorava da ne ulazimo u vodu, bar ne još malo .Zašto nismo mogli da se kupamo u tom trenutku, ne znam, možda bi nam išlo na ruku da smo zaplivali sa svojim brojevima za čamce.

Isčekivali smo kopno na koje smo se brzo iskrcali. Atmosfera splasnula? Ne, naprotiv, tek se zahuktava, odnosno zakuvava, s obzirom da na kopnu čeka spreman svadbarski kupus, spremljen „za 300 duša“, kako rekoše.

Trubači su , izgleda željni izazova pa su nas ipak dočekali u čamcima, a gde su trubači tu je i kolo, koje se zaigralo več u vodi. Šta je dalje bilo, mašti na volju...

U priču ionako ne morate da verujete, zato je potrebno da budete tu, da osetite, da čujete, da vidite sopstvenim očima...jedino tako priča može biti stvarna. Na ovom jezeru, u njegovoj vodi možete naći svoje davno izgubljene snove, kutak koji pripada samo vama i u njemu živeti svoj san. Vožnja čamcima čarobnim meandrima jezera pored gnezda nebeskoh kralja predstavljaće vam posebno zadovoljstvo.

Zato ako ste propustili ove godine regatu, nemojte to da ponoviti sledećeg avgusta.

I da, neka bude više čamaca koji će se takmičiti u konkurenciji „najlepši čamac“, lepota uz lepotu nekako ide.

Specijalni rezervat prirode ''Klisura reke Uvac'' je rezrvat retkih i ugroženih vrsta životinjskog i biljnog sveta. Simbol rezervata je beloglavi sup, pa je specijalni rezervat prvenstveno namenjen za zaštitu ove retke ptičije vrste - ''Nebeskog kralja''.