Rafting Tarom

Najatraktivniji deo kanjona dužine oko 90 km, od Šljivanskog do Šćepan Polja, obiluje brzacima (preko 50), divljim pritokama, penušavim vodopadima, bujnim raznovrsnim šumama čije drveće staro po nekoliko stotina godina para nebo u visini i do 50 m.

Autorka: Jadranka Džepina

Često smo skloni da verujemo da je tuđe bolje i lepše, tako da zanemarujemo ono što nam je nadohvat ruke. Tako je i sa „našim“ kanjonom Tare. Iako je srpski jezik - bogat jezik, teško je pronaći prave reči da se opiše sva ta lepota. Čovek se, s jedne strane, oseća sićušnim pred veličanstvenom prirodom a sa druge začaran tom lepotom koja zarobljava sva čula.

Tara je najlepša i najbistrija planinska reka u Crnoj Gori (a i šire), nazvana „Suza Evrope“. Izvire ispod Komova (1250m nadmorske visine) i tekući kanjonom 144 km do Šćepan Polja (433m nv) sa rekom Pivom pravi Drinu, jednu od najdužih i vodom najbogatijih reka jugoistočne Evrope.

Kanjon reke Tare dubok je do 1330 m, što ga čini najdubljim kanjonom u Evropi a posle Kolorada i u svetu. Većim svojim delom se nalazi u Nacionalnom parku“ Durmitor“ koji je 04.09.1980. godine uvršten u Svetsku baštinu prirodnih dobara UNESCO-a, ispunjavajući čak tri uslova: geološki, hidrološki i biološki fenomen.

Najatraktivniji deo kanjona dužine oko 90 km (od Šljivanskog do Šćepan Polja), obiluje brzacima (preko 50), divljim pritokama, penušavim vodopadima, bujnim raznovrsnim šumama čije drveće staro po nekoliko stotina godina para nebo u visini i do 50 m. Reka Tara je poslednjih godina postala popularna među turistima koji vole splavarenje na divljim vodama, koja je po kategorizaciji atraktivnosti za rafting ocenjena 3-4 (kanjon Kolorada je ocenjen najvećom ocenom 5), što znači da atraktivnošću i uzbuđenjem spada u sam vrh reka za splavarenje. U kanjonu se nalazi više od 80 veoma interesantnih, većih pećina. Tara je takođe i najveći evropski rezervoar pitke vode, tako da dok se spuštate njenim brzacima možete je slobodno i piti!

Kamp (Photo: Jadranka Džepina)

Bilo da krenete u sopstvenoj režiji ili u organizaciji neke od brojnih agencija najverovatnije će vam stacionarna tačka biti u kampu Bastasi koji se nalazi oko 20-tak kilometara jugoistočno od Foče. Kao i svaki kamp, tako se i ovaj sastoji od niza bungalova, trpezarije, mokrog čvora ali i šatora, za one koji preferijaju takav vid smeštaja. Više rafting klubova imaju smeštaj u ovom kampu pa između ostalih i „naš“ „Drina-Tara“.

Nemojte očekivati luksuz, ali znajte da ćete biti smešteni u udobnim i čistim bungolovima sa tri ili šest kreveta (tako je bar bilo u vreme našeg boravka), bez struje, tople vode (u onom nama poznatom smislu reči) i drugih blagodeti savremenog nam društva ali sa druge strane, verujem da vam to neće ni malo faliti u onakvom ambijentu. Iako se kamp nalazi u „nedođiji“, kao što rekoh, poseduje mokri čvor sa „open-air“ umivaonicom, muškim i ženskim toaletom, improvizovanom tuš-kabinom sa sve buretom na vrhu a da li će biti tople vode ili ne pre svega zavisi od onoga „gore“. Naravno, ljubazni domaćini će vam ugrejati vodu na tkz. “smederevcima“ ako vas vreme ne služi. Savet za pripadnice lepšeg pola, obavezno ponesite kupaći jer je tamo mnogo praktičnije pranje do pola i od pola, kao i „brdo“ vlažnih maramica koje će vam sigurno dobro doći.

Deo za dnevni odmor, druženje, klopu, ćaskanje, čitanje i sve ostalo se nalazi u tkz. trpezariji u kojoj se poslužuju božanstvene delicije domaćina. I sada kada se setim svih onih đakonija (jagnjetine na ražnju, teletine pod sačem, pršute, kajmaka, raznih pita, pogača) krene mi voda na usta. Za muški rod, nimalo zanemarljiv podatak a još kad tome pridodam domaću rakiju i vino. A kada se umorite od ispijanja rakija i unošenja ogromnih količina hrane znajte da imate mogućnost i za rekreaciju tj. odbojku. Pogotovo je interesantno kada se utakmica „bije“ između ekipa- gostiju smeštenih u raznim kampovima.

Rafting Tarom (Photo: Jadranka Džepina)

E sada ono glavno. Manje više svaki rafting klub ima više programa raftinga: jednodnevni, dvodnevni ili tro i višednevni. Ukoliko vas više interesuju ovi programi potrazite iste na sledećem linku www.raftingtara.com. Za koji ćete se odlučiti zavisi pre svega od vremena i „vremena“. Cena drastično raste kako se broj dana povećava, (za to je kriva taksa za ulazak u nacionalni park „Durmitor“) tako da cena jednodnevnog raftinga od Bršanovice do Bastasa iznosi 35 € ukoliko idete direktno preko kampa (tako je bilo u vreme našeg boravka) pa do 200 € za trodnevni rafting.

Rafting se vrši sa najsavremenijim rafting čamcima. Svi gosti dobijaju rafting opremu koja uključuje kacige, neoprenska odela i obuću, sigurnosne prsluke i vesla. Za jednodnevni rafting, za koji smo se mi odlučili i koji predstavlja najatraktivniji deo kanjona Tare u dužini od 21 km od Brštanovice do Bastasa sa preko 20 od ukupno 50-tak bukova, obično se kreće iz kampa oko 10h. „Ide“ se džipovima. Prelazi se granični prelaz između BiH i Crne Gore (kod Šćepan-polja, mesta spajanja Pive i Tare u Drinu). Ne zaboravite da ponesete pasoš a ukoliko ga nemate, poslužiće i lična karta. Dalje, put nastavlja gudurama kanjona Tare. Nije uopšte naivan ali vozači su zbilja vešti iako se desi i poneka nezgoda. Za one koji imaju problema u vožnji preporučujem neke tablete protiv mučnine. Posle kraće vožnje od 50 minuta stiže se na odredište tj. Brštanovicu. Tamo se već oseća užurbana atmosfera pred spuštanje. Čamci se pumpaju, oblače odela (za one koji to nisu učinili), daju poslednje instrukcije i najzad ukrcavanje. U samom čamcu postoje na dnu konopci u koje se radi sigurnosti „kače“ noge da bi se sprečilo eventualno ispadanje. Svi veslaju (pa čak i deca imaju svoje zadatke) i mora se slušati skiper (vođa čamca). Prvo se nailazi na buk Brštanovica koji je ujedno i najduži na Tari (2 km), slede Borovi, po mnogo čemu najatraktivniji na celom putovanju. Sledeći buk je buk Ćelije a nakon njega Gornji i Donji Vjerinovića bukovi koji na Tari imaju najveći pad. Posle njih sledi mirniji tok Tara i uskoro se pristiže do mesta Uzlup. Tu se nalaze ostaci brane za balvane, koja je služila u stara vremena kada se Tarom transportovala drvena građa. O transportu su brinuli triftari - uglavnom Fočaci, koji se smatraju začetnicima splavarenja. Spajali su balvane praveći „dumen“ (veslo koje se na balvanu koristilo kao poluga). Po odlasku Triftara 1973. godine počelo je turističko splavarenje na drvenim splavovima. Na splavu ste pasivni posmatrač. Aktivno učešće, odnosno rafting na Tari, započinje Slovenac Matjaž Šmit 1989. godine.

Predeli i stajališta sa vodopadima koji prolaze su nestvarne lepote tako da (kada to bukovi dozvole) se prave foto-pauze. Nemojte se brinuti za foto-opremu, ona je na sigurnom u vodootpornom rancu kod skipera. Do Šćepan polja se prelazi još 5-6 manjih bukova a zatim se tu Tara spaja sa Pivom. Odatle se ide mirnijom Drinom sve do kampa Bastasi. Jednodnevni rafting vremenski traje oko 3-4 sata u zavisnosti od meseca u kome se vrše „spuštanje“. Skiper Borko nam je rekao da se u aprilu–maju taj isti put prelazi za manje od 2 sata jer je Tara tada daleko brža i opasnija.

Iako je rafting priča za sebe i nakon njega ste puni utisaka, ne propustite, ukoliko za to naravno postoje mogućnosti, još neke izlete koji se nude kao što su obilazak jedine evropske prašume Perućice, glečerskih jezera Zelengore, Maglića, Durmitora, kanjon reke Pive i Pivsko jezero i branu (HE) Mratinje kao i Pivski manastir. Mogućnosti za hiking i trekking su veliki pa ko šta voli nek izvoli.

Mi smo išli na Pivsko jezero i branu Mratinje. Pivsko jezero nastalo je izgradnjom hidroelektrane odnosno podizanjem betonske lučne brane visine 220 metara što je svrstava u jednu od najviših brana toga tipa u svetu. Ovo jezero je inače sa najvećom akumulacijom pitke vode na prostoru bivše Jugoslavije. Posetioci mogu obići Pivsko jezero, kao i deo kanjona Komarnice, krstarenjem sa brodićem ili čamcem. Iako je brana grandiozna a jezero prelepo, ipak je zbog njene gradnje uništen jedan od najlepših kanjona (naravno uz Taru) na svetu. Kada se uzme u obzir i količina struje koja se tu proizvodi (manja nego TE Nikola Tesla) i podatku do koga su došli američki geofizičari, da bi u slučaju pucanja ove brane popucale i sve druge na Drini i da bi stihija stigla do Šapca, stiče se utisak da je zbog kile mesa zaklan vo.

I to je to. Iako je ovaj program trajao nepuna 3 dana, imali smo utisak da smo bili odsutni iz „civilizacije“ bar 10 dana. Vreme provedeno je bilo dovoljno da se „baterije“ napune do nekog novog, lepog i atraktivnog putovanja.

Pogledajte fotografije finalista konkursa Turista avanturista u nasoj foto galeriji.