Martonoš ili kako god

Podeli

Ne volim da putujem. To je navika koju nemam.

Ne volim da putujem. To je navika koju nemam.

Ne ulazeći u problem i razloge ovog mog stava, mogu samo da kažem da me je pesma jednog grčkog pesnika zauvek odredila prema putovanjima.

Pesnik je rekao da, ako se dobro secam, ako ne možeš da se pronađeš u svom gradu i da ako osećaš da si život sprčio tu gde si rođen ,onda si život izgubio gde god da odeš.

Istina, potreba da se, oljušten do gole kože, pretvoriš u nekog&nešto drugo, jeste sasvim razumljiva ali kada poprimi megalomanske namere postaje snobovska.

Pitanje je karaktera, neko pati za Indijom, neko za svim tim peščanim plažama, pa za neboderima velikih gradova.

A ja ne….

Da ga ne davim, jeste l’ bili kad u Martonošu?

Tamo nemam nikog svog, niti sam odatle, slučajno sam poslom nabasao na ovo mesto, malo udaljeno od jednog regionalnog puta na severoistoku Vojvodine.

A šta tamo ima. NIŠTA, eto šta ima, ali pitanje je stava i onoga šta tražiš i želiš da vidiš!

Martonoš, ni po čemu poznato i izvikano vojvođansko selo. Tamo nema lokalnih đilkoša spremnih da svoje živote potroše na ginisa, nema takmičenja (fajt gusaka, tucanje jajima i čija je najveća kobasica).

Tamo samo imaju bregove suve crvene paprike.

Vukojebina, između nigde i negde, mešovito stanovništvo, malo Mađari, malo Bosanci, a istorija visi po crkvama i imenima ulica, od centra sela jedva da ima kuda dalje, par stotina metara asfaltnog puta, istočno je Rumunija, severno je Mađarska, ispred crkve svetog ti nekog zamišljam zimu, tišina, svugde, pogledam kuću pored, spuštene salokatre, možda tamo spava neko ko je nekog oplakivao u crkvi, da mu se vrati jer ga voli, ispod starog drveta naslonjen bicikl, star, kaljav, fali mu pribor za pecanje, ko je sa njim bežao od stvarnosti na lokalno jezero, vidim nečiji smeh dok igra kolo na kružnom toku u sred sela kad je prestao rat, umazanu decu koja se boje mraka i bapskih priča o duhovima iz lokalne šume, polupana stakla na oronuloj kafani gde klonirane Vase Ladački imaju tu sreću da nemaju za kog bogatog da se ožene, i sve je isto kao i drugde, ljudi, nebo, crvena paprika, sitne male neprepričane istorije, koje nisu doprle do nas, koje nisu velike, nije ovde svirao Franc List, nema cara da se odmori na lokalnom salašu kada krene da se sa nekim svađa ili miri, nema poznatog partizana da kune okupatora ili možda ima, koga briga, nema skrivenog blaga, nema turista, nema mora i nema planina.

Ali ima vetrova, više vrsta ko u eskima snega, koji pevaju, koji prete, koji miluju, koji vitlaju, koji smetaju, koji briju, koji prave frizuru, koji teraju kola levo-desno, koji kvare tv program jer okreću antene, koji hlade, greju, teraju na ulicu i sa ulice, koji se svađaju i koji mire, ima vetrova.

Ima i kise, i snega i ima u Martonošu svega da se pogleda…

Pokisao sam kao Roki da se popnem na vrh brega od crvene suve paprike da vidim vide li se neboderi Njujorka, ulice Lisabona, plaže Mauricijusa, savane i Amazon…

I video sam ih sve, videvši Martonoš koji spava u kasno letnje popodne, video sam ih sve i u Crnoj Bari, selu pet kilometara dalje, gde cigani skupljaju perje za jastuke, i video sam sve i srce mi je bilo puno jer sam ovde a ne tamo i nisam seljak da sam zaljubljen u svoje selo lepše od Pariza, već sam zaljubljen u sebe što volim da sam ovde ovako sretan…

strana 1 od 33 idi na stranu