Rim, najbolji restorani

dakle pisali su Englezi koji se u kuhinju razumeju k'o Marica.. Rimljani ne idu na ta mesta, doduse za Sant Eustahio se slazem iako je kafa generalno svuda dobra, za pizzeriju preporucujem "ai marmi" - v.lle Trastevere (paznja - pizza je romana, dakle tanka!), trattoria "da Tonino" in via del Governo Vecchio a za sladoled "San Crispino" in via Acaia (zona San Giovanni/Apio).. za aperitiv svratite u moj bivsi kraj oko p.zze Mazzini - kod Antoninija ili Vanni (tip: Vanni je prepun starleta sa Rai koji se nalazi na 50mt i ima sta da se vidi).

Skrivenih dragulja u ovom gradu ima koliko ti dusa hoce, dovoljno je samo izbegavati turisticka mesta. Mada,u gradu u kome je istorija gradjena na istoriji a koja je izgradjena na istoriji tako nesto bas i nije lak poduhvat.
Pre izvesnog vremena radio sam za veliku firmu iz sevene Italije, pa sam u sklopu posla vodio visoku delegaciju jedne susedne nam zemlje u posetu Rimu. Delegacija je bila na jako visokom nivou pa je takav bio i izbor restorana, prakticno nijednog se po imenu ne secam, dodju kola po tebe odvedu te, vrate a ni da ime restorana nisi video. I svaki je bio bolji od boljeg, nestvarno.
A onda treceg dana posete prisao mi je jedan od clanova delegacije i rekao, mozemo li mi sami negde na laku veceru, znas vec nam je dosta ovih fancy restorana gde moras da pazis na svaku rec ili pokret. Ja se slozio ali rekao, znate ja sam mnogo bolji, bar kad su restorani u pitanju, u Milanu i Torinu, ovde mi malo slabije ide pa bas i ne mogu da garantujem. I tako se slozimo da samo predjemo ulicu i udjemo u tavernu preko puta. Pet koraka preko ulice i 4 stepenice na na nize i eto nas kod Fabricija i Mauricija.
A njih dvojica u najboljim 60tim godinama ocigledno ceo vek vode posao zajedno i prave performans za posetioce, svadjaju se, mire, daju otkaz jedan drugom, bacaju kecelje, ljube ruke damama koje ulaze dele im komplimente i predlazu stosta, a sve u domenu pristojnog. I usput onako, donose savrsenu hranu, ni ne znas sta si porucio i da li je to sto jedes bas to sto si porucio ali te je savrseno briga sve je fenomenalno.
I naravno na kraju deserti, stizu kolica sa panakotama, krem karamelima, tiramisuima, profiterolama i svim ostalim sto bi se reklo delicijama, a moj ti clan delegacije i to vrlo vazan hoce sladoled. I tog cas pocinje show, Mauricio ili Fabricio ko ce ga znati koji je, pocinje da ga ubedjuje da je glupo da uzme sladoled pored sve ove lepote na kolicima, moj ti clan delgacije insistira na sladoledu, glasovi se podizu, obojica galame, ja vise ne znam da li je sala ili stvar polako klizi u katastrofu. Umesa se onaj drugi recimo da je bio Fabrico, opsta galama, svi u kafani pazljivo posmatraju sta se desava, nekima, ocigledno stalnim posetiocima vidi se skriveni osmeh na licu, a vecina ostalih je blago receno zbunjena. U toj frci potpuno neprimetno jedan od konobara se iskrao u pravcu kuhinje i nakon par sekundi pojavio sa najlepsom porcijom sladoleda koju je ljudsko oko ikad videlo, ogromna porcija u nestvarnim bojama, sa ukrasima, prelivima, vocem. Odjednom tisina, niko vise nista ne prica svi zure u tu lepotu i polako pocinju da se oblizuju. I onda cujes Mauricija kako izgovara: On ce meni da kaze da ja nemam sladoled na meniju. U taverni sok, pa zatim delirijum, svi vristimo od smeha, ljubimo se, neki tapsu, neki jos ne mogu da veruju. I naravno grapa na racun kuce posle toga. E to je za mene bio pravi rimski gastronomski dogadjaj, ne samo kvalitet nego i performans. Bojim se da toga sem u Rimu i juznoj Italiji bas i nema na puno mesta.

dakle pisali su Englezi koji se u kuhinju razumeju k'o Marica.. Rimljani ne idu na ta mesta, doduse za Sant Eustahio se slazem iako je kafa generalno svuda dobra, za pizzeriju preporucujem "ai marmi" - v.lle Trastevere (paznja - pizza je romana, dakle tanka!), trattoria "da Tonino" in via del Governo Vecchio a za sladoled "San Crispino" in via Acaia (zona San Giovanni/Apio).. za aperitiv svratite u moj bivsi kraj oko p.zze Mazzini - kod Antoninija ili Vanni (tip: Vanni je prepun starleta sa Rai koji se nalazi na 50mt i ima sta da se vidi).

Skrivenih dragulja u ovom gradu ima koliko ti dusa hoce, dovoljno je samo izbegavati turisticka mesta. Mada,u gradu u kome je istorija gradjena na istoriji a koja je izgradjena na istoriji tako nesto bas i nije lak poduhvat.
Pre izvesnog vremena radio sam za veliku firmu iz sevene Italije, pa sam u sklopu posla vodio visoku delegaciju jedne susedne nam zemlje u posetu Rimu. Delegacija je bila na jako visokom nivou pa je takav bio i izbor restorana, prakticno nijednog se po imenu ne secam, dodju kola po tebe odvedu te, vrate a ni da ime restorana nisi video. I svaki je bio bolji od boljeg, nestvarno.
A onda treceg dana posete prisao mi je jedan od clanova delegacije i rekao, mozemo li mi sami negde na laku veceru, znas vec nam je dosta ovih fancy restorana gde moras da pazis na svaku rec ili pokret. Ja se slozio ali rekao, znate ja sam mnogo bolji, bar kad su restorani u pitanju, u Milanu i Torinu, ovde mi malo slabije ide pa bas i ne mogu da garantujem. I tako se slozimo da samo predjemo ulicu i udjemo u tavernu preko puta. Pet koraka preko ulice i 4 stepenice na na nize i eto nas kod Fabricija i Mauricija.
A njih dvojica u najboljim 60tim godinama ocigledno ceo vek vode posao zajedno i prave performans za posetioce, svadjaju se, mire, daju otkaz jedan drugom, bacaju kecelje, ljube ruke damama koje ulaze dele im komplimente i predlazu stosta, a sve u domenu pristojnog. I usput onako, donose savrsenu hranu, ni ne znas sta si porucio i da li je to sto jedes bas to sto si porucio ali te je savrseno briga sve je fenomenalno.
I naravno na kraju deserti, stizu kolica sa panakotama, krem karamelima, tiramisuima, profiterolama i svim ostalim sto bi se reklo delicijama, a moj ti clan delegacije i to vrlo vazan hoce sladoled. I tog cas pocinje show, Mauricio ili Fabricio ko ce ga znati koji je, pocinje da ga ubedjuje da je glupo da uzme sladoled pored sve ove lepote na kolicima, moj ti clan delgacije insistira na sladoledu, glasovi se podizu, obojica galame, ja vise ne znam da li je sala ili stvar polako klizi u katastrofu. Umesa se onaj drugi recimo da je bio Fabrico, opsta galama, svi u kafani pazljivo posmatraju sta se desava, nekima, ocigledno stalnim posetiocima vidi se skriveni osmeh na licu, a vecina ostalih je blago receno zbunjena. U toj frci potpuno neprimetno jedan od konobara se iskrao u pravcu kuhinje i nakon par sekundi pojavio sa najlepsom porcijom sladoleda koju je ljudsko oko ikad videlo, ogromna porcija u nestvarnim bojama, sa ukrasima, prelivima, vocem. Odjednom tisina, niko vise nista ne prica svi zure u tu lepotu i polako pocinju da se oblizuju. I onda cujes Mauricija kako izgovara: On ce meni da kaze da ja nemam sladoled na meniju. U taverni sok, pa zatim delirijum, svi vristimo od smeha, ljubimo se, neki tapsu, neki jos ne mogu da veruju. I naravno grapa na racun kuce posle toga. E to je za mene bio pravi rimski gastronomski dogadjaj, ne samo kvalitet nego i performans. Bojim se da toga sem u Rimu i juznoj Italiji bas i nema na puno mesta.