Mali

Verujem da bi mnogi citaoci voleli da procitaju Oliverin prikaz te "jedinstvene destinacije". Ovako nam ostaje da verujemo u ono sto je Dragan napisao i da se pridrzavamo njegovih saveta u pripremama ako se odlucimo da putujemo u Mali.

Hvala autoru na izuzetnom putopisu, jednom od najupečatljivijih od kada čitam TravelMagazine. Iako Oliverine komentare smatram površnim moraliziranjem, zahvaljujući njima dobili smo kroz autorove komentare još zanimljivih informacija. Nadam se novim sličnim putopisima.

Kao neko ko je u Africi proveo 7 godina mogu u potpunosti da razumem autorov kulturološki šok, pogotovo ako je prvi put u Africi (i to baš u Maliju). Ipak, nakon celokupnog mog iskustva, mogu samo da kažem, u vezi ovog teksta, da su evropske kolonizatorske nacije verovatno nepopravljivo oskrnavile kulture afričkih naroda i prirodnu ravnotežu na ovom prelepom kontinentu, te je svaki negativan kometar koji dolazi sa evropskog kontinenta na račun njegovog autentičnog (domorodačkog) stanovništva neprimeren. Što se afričkog duha tiče, Olivera je pravilno naslutila da on postoji (iako ga nije direktno osetila). On će vam se ili veoma dopasti, kao što se meni dopao (afrikance smatram dušom čovečanstva, dušom koja polako nestaje), ili će vam biti odbojan, te ćete, kao i autor, biti u stanju da komunicirate samo sa kulturološki familijarnijim slojevima koji su pristali da manje ili više prihvate kanon života koji je kolonizacijom 'instaliran' u poslednjih nekoliko vekova. U tom smislu, treba malo dublje razmisliti o tome šta je laž a šta istina u ovakvom kontekstu. Podaci su, pak, tačni, i sa gledišta turiste vredna priprema pred put u ove krajeve.

Morala sam da procitam ovaj clanak dva puta da bih se uverila u ispravnost mojih prvih utisaka: realni prikaz jedne zemlje i naroda, dobri podaci o saobracaju, putevima, prevoznim sredstvima, hotelima ili smestaju u jednoj zemlji koja se toliko razlikuje od nase civilizacije. Zivim na Zapadu i putopisi o provodima po metropolama zapadne civilizacije me ne interesuju. Putovanja su moja pasija i zato redovno citam mnoge casopise sa putopisima, izmedju ostalog Lonely Planet, jedan od najrenomiranijih u tom zanru. Putopisi Iz LP o, naprimer, Amazoniji. Polineziji, najzabitijim delovima Indonezije se u svom realizmu nimalo ne razlikuju od ovog clanka o Maliju. Meni kao potencijalnom putniku, u potrazi za necim izvornim i autenticnim, nisu potrebne bajke i sarene laze da bi me namamile u neku zemlju. Interesuju me samo gole cinjenice da bih znala u sta se upustam. Porediti Albance sa plemenima Malija je cist apsurd ali je i za to potrebno neko znanje ili da je covek bar bio na Kosovu.

Pripremam se uskoro na putovanje po nekim africkim zemljama i citanje ovog clanka je za mene izvanredan izvor vrednih informacija. Mozda necu imati dovoljno vremena da obidjem sva ova mesta ali ce za mene biti pravi izazov da vidim bar neka od ovih opisanih. Zahvalan sam redakciji a i piscu ovog clanka na objavljivanju ovih pravih, svakom putniku, tako potrebnih podataka. Autoru poruka: ne obracajte paznju na tendenciozne i, bogzna cime motivisane, negativne kritike.

Razocarana sam ovim clankom, pomalo me podsjeca na moju tetku, a la ti Indijci umjesto da rade samo sjede u prasini i misle o reinkarnacijama. Drugi komentatori su vec ukazali na nekriticko prihvacenje kolonijalnih kliseja i na nedostatak razmisljanja o neokolonijalizmu i neoliberalizmu u ovom clanku.
Ja bih samo kao neko ko zavrsava doktorat u srednjovjekovnoj istoriji dodala da je ideja o nazadnosti Afrike zbog klime i istorije bajka. Srednjevjekovna zapadna Evropa koja je bila na samom kraju Evroazijske ekumene, dosta siromasna i nezanimljiva oblast, je zavisila od Zapadne Afrike za zlato i so. Mansa Musa, vladar carstva Malija po kojem je danasnja drzava nazvana, je 1324 toliko zlata donio u Kairo da je egipatska ekonomija, jedna od najbogatijih u tadasnjem svijetu, dozivjela lom zbog inflacije. Timbuktu je i postao cuven zbog svojih ucenih ljudi, vrlo je lako na internetu naci informaciju o bibliotekama i manuskriptima koje pokusavaju sacuvati. Naravno sve to ne znaci mnogo iz pogleda seljaka, koji su tad cinili ogromnu velicinu stanovnistva, ali su ipak mnogo bolje zivjeli (i imali raznovrsniju hranu) nego li ljudi u Frislandu ili Normandiji. Ucite istoriju, ako zelite da razumijete promjene koje sa trenutno desavaju -- inace cete svi biti iznanadjeni kad shvatite da u evropskoj zajednici u zadnjih 15 godina siromastvo se popelo na 20 posto stanovnistva, i da mnogo mladih Amerikanaca (gdje, nazalost, zivim) odlazi iz zemlje jer ne mogu vise otplacivati dugove. Ovo su samo primjeri da se polozaj zemalja i kontinenata mijenja drasticno kroz istoriju, i da kapitalisticki mit o napredku i progresu koji su donijeli zapadni Evropljani sve vise lici na svajcarski sir. Ali to je i "nasa" dilema kompleksa manje vrijednosti.

Ne spominje autor da li je razgovarao sa stanovnistvom. Ne ocekujem od njega da uci Bambara jezik ili Tamazigh, ipak je otisao tamo kao turista, ali francuski bar nije toliko tezak. Svi bi se zgrazali da se neko pravi autoritet o Njemackoj poslije dvije sedmice tamo, a da ne zna ni jezik, ali kod zemalja tkzv.
treceg svijeta to nekako ide.

Tekst o Maliju me je duboko impresionirao.Dogoni, Tuarezu, Timbuktu, Mopti, Gao, egzoticna imena naroda i gradova o kojima do sada skoro nista nisam znao. Pisac clanka se zaista potrudio da nam pruzi pravu sliku o tim ljudima i o toj zemlji. Kroz tekst sam dosao do bezbroj korisnih podataka. Koliko sam shvatio i iz komentara autora za put u Mali je neophodno poneti tablete sa mineralima i vitaminima, vrecu za spavanje (kad nas autobus ostavi na raskrsnici u pustinji), mozda i neke druge prakticne stvari. Citam i neke druge internacionalne casopise o putovanjima i ne bih rekao da se ovaj tekst bitno razlikuje od tekstova u njima.

"Talking Timbuktu" i zanosni zvuci i ritmovi africke bluz muzike Ali Farka Toure su nesto sto asocira na Mali, domovinu ovog, u svetu, priznatog muzicara. Ali rastojanje od koncerata ove muzike, koji se odrzavaju u renomiranim dvoranama Amerike i Evrope, pa do surove realnosti zivota naroda Malija moze da bude i nekoliko svetlosnih godina. Ovaj clanak ima svoju pravu vrednost upravo zbog prave slike o toj zemlji i njenom stanovnistvu i kao takav sam ga procitala sa ogromnim interesovanjem kao i dodatne komentare pisca ovog clanka. Bez dobrih argumenata ili paralelnog licnog prikaza "neke africke duse" komentare poput Oliverinog shvatam kao maliciozan trash.

Nakon vise od godinu dana prijatno sam iznenadjen da svoj clanak vidim ovde. Svojevremeno nisam bio siguran treba li ga objaviti ili ne, jer je moje iskustvo bilo prilicno neprijatno i vrlo daleko od romanticne predstave o Africi koju sticemo sa slika i iz filmova, koji nisu u stanju da prenesu mirise, ukuse, prasinu i sve ono sto treci svet cini tim sto jeste. Za put sam se pripremao od pocetka devedesetih, citajuci o juznoj Sahari gde god bih nasao informacije. Clanci koji docaravaju prakticne probleme sa kojima se putnik tamo susrece kao sto su stomacne tegobe nisu prijatni za citanje, ali meni su takvi clanci bili od najvece pomoci dok sam planirao putovanje, i zato sam odlucio da ovaj clanak ipak objavim. Preporucujem ga buducim putnicima u juznu Saharu, i takodje im preporucujem da ponesu minerale u tabletama jer je hranu bogatu mineralima tamo tesko naci, i da idu kolima ako je moguce. I da skupe petlju pa odu tamo ako je to ono sto ih privlaci makar im to razbilo san, jer novi san je najlakse naci. Svima ostalima koji su naleteli na ovo u tragajuci za prijatnom mastarijom se izvinjavam i preporucujem im slike tropskih plaza, kojih ima mnogo na Internetu. Mali nema plaza. Ima prasinu i bedu.

Siromastvo nije romanticno. Ono sto je mene tamo najvise privlacilo su pejzazi, sudanska arhitektura i muzika. Ne beda i prljavstina. Naravno da sam znao da je Mali jako siromasan, ali nisam zeleo da otkrivam bedu, kako fizicku tako i mentalnu, i nisam ocekivao da ce se ta beda nametnuti kao nezaobilazni dominantni utisak. Zaista nisam, nikada ranije nisam bio ni u izbliza tako siromasnoj zemlji, a bio sam na dosta mesta. Crnci koje sam upoznavao po Evropi, oni koji su zahvaljujuci svojoj izuzetnosti uspeli da se izvuku iz mentalnog kala Afrike, bili su mi znatno interesantniji. Dobru stranu africke duse sam upoznao u njima, i u muzici, i mozda sam bas zbog toga imao romanticnu predstavu o Afrikancima koja se razbila u paramparcad. Stanovnici Malija su medju najneobrazovanijim i najsujevernijim ljudima na svetu. To su uzroci bede, zajedno sa klimom (dobro, mozda i istorijom), a posledice su gramzivost, lazljivost, prljavstina i lenjost. Tamo ne mozete sapun da ostavite pored cesme a da vam ga neko ne ukrade. Tamo ljude nije sramota kada ih uhvatite u lazi. Stanovnici Malija, ne racunajuci Tuarege i retke pojedince, ostavili su na mene tako ruzan utisak da ja nisam imao ni najmanju zelju da ih blize upoznajem. Medjutim posto sam krenuo tamo sa rancem bio sam prinudjen da ih upoznam. Osecao sam se slabo zbog konstantnih stomacnih tegoba i jedina mi je briga bila kako da dodjem do ciste hrane, kako da se prevezem tamo gde hocu i kako da me ne pokradu. Kako onda da se dobro provedem? I dok sam pisao tekst jos uvek sam osecao zdravstvene posledice i fizicku mucninu pri pomisli na Mali. Da se razumemo, to nije Senegal, nije Gambija, Juzna Afrika ili Namibija. To je jako razlicito od Turske i Severne Afrike. Mali je najcrnja, najsiromasnija Afrika. Tamo ljudi gladuju. Bukvalno. To nije lepo, nije interesantno. Gladni ljudi nisu dobri ljudi, gladni ljudi su spremni na svasta ne bi li se najeli. Sit gladnom ne veruje, i to sa razlogom. A gladni su zato sto ne rade i ne misle sta ce da jedu dok ne osete glad. Naravno da i tamo postoji ekonomska elita koja ne pati od ovih problema. Ali takvih je jako malo, i ne srecu se na ulici. Upoznao sam neke od njih, sprijateljili smo se i gotovo da me grize savest sto pisem lose o njihovoj zemlji. Ali ne mogu da lazem da mi se svidelo kad mi se nije svidelo.

Isao bih ponovo u juznu i centralnu Saharu, da vidim vulkanske masive u severnom Nigeru i juznom Alziru, od kojih se i u severnom Maliju mogu videti fragmenti. To su jedni od najfascinantnijih pejzaza na svetu. Ali ovaj put bih krenuo dzipom, poneo bih sa sobom hranu i vodu iz Evrope ili bar iz severne Afrike, i sveo bih kontakte sa lokalnim stanovnistvom na minimum. Verujem da ce ovo naici na opste zgrazanje, ali to je jednostavno posledica mog iskustva.

E, a da vas dvoje razmenite brojeve telefona pa da se siti izrazgovarate i ugovorite sastanak!

Dakle, neki ljudi stvarno ne treba da putuju. Savet autoru: za putovanja se treba pripremiti, da vam jedini utisci ne bi bili vezani za kulturne sokove koje ste doziveli, i o kojima mi moramo da citamo. A, ako je Mali bio inspiracija za vas pohod po samoposlugama, onda stvarno vise nemojte da idete u carobnu zapadnu Afriku!

Zanimljivo je da jedan Srbin prica kako je neki drugi narod lenj i neuspesan. Ako se setite mi smo rekorderi po tome koliko BIP po osobi moze da padne za 4,5 godina (od 89 do 94) Nego ako se vec diskutuje o politici, ja kao neki ekonom podrzavam teoriju da izvlacenje resursa nije glavni razlog za siromastvo u Africi. Mislim da je daleko bitniji razlog razbijanje socijalne strukture i stvaranje elita, koje su od nezavisnosti tih drzava korumpirane i kontrolisu uglavnom obradivu zemlju i bogatstva te zemlje.. Njima je status quo idealan. Drugi razlog za siromasto koji je jos bitniji je da su kolonizatori podelili Afriku bezveze na neke delove. Znaci tu sada moraju da zive desetak naroda, koji su mozda tradicionalno neprijatelji, zajedno u jednoj drzavi. Zamislite jednu drzavu od Tirane preko Bukuresta do Liona, koliko bi tu bilo gradjanskih ratova. Znaci u Africi nikada nije doslo do formiranja nacionalnih drzava (nasuprot Evropi i juznoj Americi napr.) i to je najbitniji i dominantan razlog zasto te drzave ne uspevaju. Dakle uporedjivanje sa Srbijom, koja je posle Turske vladavine za vreme Karadjordja i kasnije Milosa Obrenovica postala nacionalna drzava, sa africkim drzavama kao sto je Mali, je tragikomicno. Autor bi trebao da bude svestan toga i da svoje politicke stavove jos jednom preispita.

Ma koji su to Malijski resursi iscrpljeni? Zivotinje su pobili sami, Sahara se siri sama od sebe, a rude ima i sada koliko hocete ali nema ko da kopa. Zahvaljujuci islamu, u Maliju side ima svega 2%. Tacno je da su im belci razbili tradicionalnu drustvenu strukturu, ali ne moze se na to vaditi doveka. I nama su Turci razbili svasta, pa opet nismo tako ubogi. Svet se ubi pomazuci Africi, a Afrika se na pomoc samo navikava i postaje sve nesposobnija da samostalno prezivi. Sreo sam vise ljudi koji se u Maliju bave odrzivim razvojem, i svi se oni slazu u jednom: ne treba im nista davati. Sta god im date, oni se momentalno navuku i pocnu to od vas da ocekuju. Treba ih samo nauciti. A znanje je upravo ono za sta su oni najmanje zainteresovani. Hoce ljudi kes, hoce da im neko drugi iskopa bunare, izgradi puteve i uradi sve ostalo. Ako ste ziveli u Africi onda sam uveren da ste culi mnogo ovakvih prica. A ako vas ljudi poslusaju pa prestanu tamo da idu iz turistickih pobuda, ostadose Afrikanci i bez to malo prihoda od turizma.

Uobicajeno je da se za sve probleme sa kojima se Afrika susrece krivica svaljuje na kolonizatore. I sam sam imao takve stavove pre nego sto sam tamo otisao. To je isto kao sto mi krivimo Turke za sve sto nas je ikada snaslo. Pogledajte deo o kanalima za navodnjavanje: jedini kanali za navodnjavanje sagradjeni su u kolonijalno vreme. Malijci gladuju ne zato sto su ih Francuzi naterali da ih izgrade, vec zato sto su prestali da rade cim su Francuzi otisli.

Da, interesuju me pejzazi i priroda, i zelim da idem u Afriku isto kao sto bih isao na nase planine, zbog prirode, a ne da bih se druzio sa lokalnim zivljem. Stvarno mislim da je to legitiman razlog za putovanje. Lepo je, znate, osetiti vrelinu sunca, pustinjski vetar i sav taj prostor oko sebe, i to fotografija ne moze da prenese. Ne, ne interesuju me zatucani ljudi, zaista me ne interesuju, i ne interesuje me njihova "kultura". Ne zelim da slusam kako je lek protiv steriliteta menstrualna krv zene koja je sedam puta imala spontani pobacaj, sto je jedno od njihovih verovanja, da vam malo priblizim tu jedinstvenu kulturu. Ne zelim da gledam sasusene delove ugrozenih zivotinjskih vrsta koje oni koriste u svojim vudu obredima a prodaju se na pijaci. Ne zelim da imam nikakav kontakt sa ljudima koji u meni vide samo vrecu novca i koji ne mogu da sakriju svoje nestrpljenje da predju na stvar sto je "daj daj daj". Od tih ljudi zaista nema sta da se cuje. Verujte, probao sam. Jeste, iznenade vas time sto vam kazu, isto kao sto vas iznenadi mentalni bolesnik svojim neocekivanim odgovorom. Tamo jedino elita ima dovoljno da ne biste morali da se plasite za svoj novcanik dok caskate sa njima, i jedino elita ima malo sire vidike. A elita je tamo svako ko ne gladuje. Da li biste se druzili u Beogradu sa nekim za koga cenite da bi vas mogao odzepariti? Uostalom, ne vredi da vam pricam. Otidjite pa se uverite sami. Mozda vam se i dopadne. Viza se lako dobija, a osoblje u ambasadi u Parizu je vrlo prijatno, jer nije gladno. Ja licno mislim da cu sledecu put u Skandinaviju.

Fantasticno! Sa velikim uzivanjem sam citala tekst o drzavi o kojoj, moram priznati, nisam znala nista. Eto, ja vise od 20 godina (a sada mi je 40) putujem po stranim zemljama. Posetila sam oko 30 zemalja. Najpre su to bila putovanja vozom po zapadnoj Evropi, za vreme studentskih raspusta i to u sopstvenom aranzmanu. Kasnije su ta putovanja postajala nesto luksuznija (ako smem to da kazem). Posetila sam jos 3 kontinenta, a poslednjih godina, zbog porodice, putovanja su bila i ona koja su organozivana od strane turistickih agencija. Na velikom broju putovanja sam se odistinski namucila i fizicki i psihicki. Ali, vec nakon nekoliko dana od povratka cinilo mi se kao da sam bila u raju. Sve nedace su zaboravljene, a ostalo je secanje samo na pozitivne stvari. Upravo zato je ovaj clanak tako vredan, posto je napisan neposredno po dolasku. Da je pisan kasnije, bila bi to slatka turisticka prica, sa puno sarma. Ovako, kao da sam i ja putovala i sve to prezivela. Veoma iskreno. A zar je iskrenost greh??? Pre 3 godine sam u organizaciji jedne nase turisticke agencije bila u Tunisu. Putovali smo u Saharu - 500 km u dubinu, do Alzirske granice. Naravno bilo je to fino putovanje autobusom, klimatizovanim dzipovima, kamilama u fensi berberskim kostimima. Ali, covek ne moze a da ne oseti surovost tog podneblje. Bio je avgust. Pitala sam se kako je u onoj podsaharskoj regiji, u crnoj Africi. Evo sada znam. Postovani Dragane, molim Vas da se ne obazirete na komentare osoba koje osim ulice Strahinjica Bana i samoposluge nista u zivotu nisu videle. I kud bas da od ovolikog clanka upamte samo rec samoposluga. Ja dobro znam o cemu vi govorite. Jos nesto, ima li veceg bogatstva od onog kada covek vidi svet u kojem zivi? Vidi i dobre i lose stvari i neminovno pocne da uporedjuje sa mestom i drzavom u kojoj on zivi. Ne dam ja svoj Novi Sad ni za sta na svetu...

I jos nesto: Evropljani su kolonizovali ceo svet, pa opet niko danas nije tako bedan kao Afrika. Pogledajte Indiju. Jel' neko pomogao Indiji? Nije, a vidite gde je sada. Zasto? Zato sto ljudi rade. Isto vazi i za jugoistocnu Aziju. Zasto bi i kako bi uopste neko nekome pomagao? Zasto da Zapad radi a Afrikanci da ne rade i onda Zapad da daje deo toga sto zaradi Afrikancima? Pomoc moze da dodje samo iznutra, pre svega iz glava Afrikanaca. Kada se taj famozni africki duh probudi i pocne da RADI, da radi u savremenom svetu po savremenim pravilima kako bi zaradio savremeno blagostanje za kojim itekako cezne, onda ce ostatak sveta moci da prestane da gleda na Afriku kao na bolesnika i pocece da je gleda sa postovanjem. A do tada, afrika ce biti bedna i jadna i nipodistavana, i krivicu za to ce snositi samo i iskljucivo Afrikanci.

Draga Olivera, lepo je konacno videti da raspolazete i nekim podacima, i cinjenica da ih iznosite tek kad se razbesnite motivise me da vas jos malo provociram, pa nam mozda kazete jos nesto interesantno. To za pamuk mogu da potvrdim, to za zlato nisam znao. Samo, Mali pati od gladi, iako bi njegova unutrasnja delta Nigera mogla da hrani pola Afrike, a to sa izvozom pamuka i zlata nema mnogo veze, vec ima veze sa kanalima za navodnjavanje. Ima veze i sa najezdom skakavaca od predprosle godine, koja je bila i najavljena, cak su postojali i insekticidi, samo sto niko po tom pitanju u malijskoj vladi nije nista uradio. Sto je jos jedna ilustracija toga da Afrikanci redovno propustaju svaku sansu da poprave svoju situaciju, i to iz cistog nemara. Valjda nemaju vremena jer su zauzeti svojom osecajnoscu.

Svaka zemlja ima pravo na protekcionisticku politiku, i zbog toga niko ne bi trebalo da se ljuti. Olaksavanje uvoznih uslova je opet jedan vid pomoci, a ni jedna zemlja nema pravo da racuna na pomoc koja ide na neciju stetu. Zasto bi Amerika uvezla jeftini pamuk iz Afrike i time ugrozila sopstvene proizvodjace? Mali moze da se izbori sa svojim osnovnim problemima (glad) i da hrani i okolne zemlje koristeci samo svoje unutrasnje kapacitete, ali to ne cini, vec se oslanja na medjunarodnu pomoc.

A to da se Mali ubrzano razvija u poslednje vreme pise u uvodu mog clanka. Cuo sam price, ali ne mogu ni da zamislim kako je bilo ranije. Nadajmo se da ce se i oni razviti za deceniju-dve toliko da prestanu da gledaju kako turiste da zavrnu na sitno, jer to ostavlja ruzan utisak. A nadajmo se i da ce se opismeniti, jer je vise od polovine stanovnika Malija nepismeno (vidite CIA factbook). Za sada, Mali je jedno veoma neprijatno mesto, i ja bih radije potrosio svoj novac negde drugde. Mozda ste vi socijalni radnik, svaka cast, i za pohvalu je ako ste toliko plemeniti da ste posvetili zivot Afrikancima, prenesite im moje najlepse zelje. Ali ja sam obicni turista sa rancem koji zeli da se dobro provede, a ne da se muci. U svetu ima toliko drugih mesta gde mogu da idem. Sto ne bih isao da se druzim sa jadnim Eskimima? I Mongoli su dobri ljudi, i Indijanci...

Sto se Indije tice, ne znam sta se desavalo sa tim investicijama od momenta kad su Englezi otisli pa do pre jedno dve decenije, jer je Indija tada bila veoma bedna, ali vise nije. Jeste, korisno je znati engleski, ali u Indoneziji se govorio Holandski pa njima tamo danas uopste nije lose. U Zambiji se govori engleski, pa nisam primetio da je Zambija neka sila, ne znam zasto. Bice ipak da je Afrika poseban slucaj. Mozda su suvise dusevni da bi radili...

Autoru i Oliveri: svidela mi se jako vasa prepiska. Dragan ima jedan jako objektivan prikaz po meni pogodan kao savet za ljude koji su planirali da idu u Mali, dok Olivera vise pise srcem (to se moze videti iz njenih ostalih tekstova) sto opet nije za kritiku vec pohvalu. Provela sam jako puno vremena u Africi iako zivim u severnoj Evropi, znaci putovanja od po mesec dva sluzbeno. Moj posao se svodi na ekonomski i odrzivi razvoj... Sad, trenutno sam u Bocvani a do skoro sam bila u Maliju. Radila sam u skoro svim drugim africkim zemljama i mogu reci da je Mali nepopravljiv! U poredjenju sa ostalim zemljama, mnogo su lenji ovi u Maliju... istina je. Jedan problem je i ta elita ali po meni najveci problem korumpirana vlada i manjak volje da se bilo sta menja! To sve iz licnog iskustva jer nas zadatak je bio da im pomognemo, ali oni ne zele da implementuju to sto im mi savetujemo dok ostali to rado cine i stvari se menjaju na bolje. Sto se tice BBC-a, on je sterilan i isfiltrisan tako da meni vise odgovara B92 sa realnijom slikom sveta... Ja sam stranac vama u Srbiji ali su meni ovi u mom ‘kulturnom svetu’ suvise ‘politicki korektni’ da bi videli sumu od drveta... Mnogo toga bi se moglo reci o Africi.... Za pohvalu je entuzijazam humanitarnih radnika ali to nije dovoljno u Maliju....

Redovno citam putopise na ovom site-u i mogu reci da je ovaj o Maliju jedan od najuzbudljivijih, bar do sada. Iako su iza mene dugi niz godina sa putovanjima, citala sam ga sa ogromnim uzbudjenjem zavideci autoru sto je doziveo nesto sto ja (iz licnih razloga), necu nikad doziveti. Morala sam cak i kartu da potrazim, nazalost ova koju imam je vrlo oskudna, da bih tako mogla da pratim ovu avanturu od putovanja. Mali je zemlja o kojoj sam do sada znala vrlo malo i ovaj zivopisni putopis je u meni stvorio osecaj kao da sam i sama, bar dok sam ga citala, dozivela ovu nesvakidasnju zemlju, ljude i njihov nacin zivota koji je nama taleko dalek i stran. Ovo je moglo biti i izvanredan film putopis/ reportaza. Obilje podataka doprinosi i stvaranju odredjene slike o istoriji, a i privredi ove zemlje. Zahvalna sa autoru i redakciji da sam mogla da procitam ovaj izvanredni putopis prepun neobicnih dozivljaja. U ocekivanju sledeceg, isto ovako uzbudljivog putopisa ovog autora, srdacno vas pozdravljam.

Dopuna mom prethodnom komentaru: Zbog siromastva i bede stanovnistva Malija je u toku jedna tragedija ljudi koji su se odlucili da potraze bolji zivot u Evropi preko Kanarskih ostrva. Samo za zadnjih 3 meseca je zivot izgubilo preko 1700 ljudi koji su pokusali da se docepaju obala Kanarskih ostrva u malim drvenim camcima na putu, preko Atlantika, dugom 800 kilometara. Njih oko 4000 je uspelo da u zivotu stigne na cilj (samo za zadnjih 3 meseca) ali ih spanske vlasti vracaju nazad. Uz ovo ide i podatak da su ovi ljudi za takvo "putovanje" morali da plate lokalnoj mafiji tj. vlasnicima plantaza i farmi, od 3 do 5 hiljada dolara za koje su radili do dve godine na tim istim plantazama i farmama u Mauritaniji. Ovo je nesto sto, nazalost, traje vec godinama i sto nece prestati u skorije vreme.

Isisavanje resursa, ne samo Afrike, nego, uopste, treceg sveta, je verujem, generalno, dobro poznato. Kao i diktiranje cena tih resursa od strane multinacionalnih kompanija sto kao posledicu toga imamo da te zemlje ne mogu da se izvuku iz bede i siromastva. Istovremeno Zapad daje ogromna sredstva u obliku humanitarne pomoci ovim zemljama ali....Podaci Ujedinjenih Nacija pokazuju da samo 10% - 15% stize na cilj, ostalo "pojede" skupa administracija ovih humanitarnih organizacija. Jer, izgleda, niko ne radi besplatno "za Afriku".
U evropskim zemljama danas zivi veliki broj ljudi iz africkih zemalja. Njihove islamske zajednice su mnogobrojne i mocne i ovi ljudi zive nesmetano u skladu sa svojim kulturnim i tradicionalnim nasledjima. Slusati njihovu bluz muziku i provesti jedno vece gledajuci ih kako se klate u ritmu te muzike moze vas podici do visina gde zaboravljate sve nedace ovog materijalistickog sveta. Ali...jedan od ritualnih obicaja pojedinih naroda sa tla Afrike, Somalijaca, naprimer, je i obrezivanje polnih organa zenske dece u cilju sprecavanja sladostrasnog uzivanja u seksualnom cinu. Posto to zakonom nije dozvoljeno operacija se vrsi privatno, sredstvima sumnjive sterilnosti i uopste u sumnjivim uslovima. Po svedocenju devojcica koje su to prezivele, rana se posle operacije pokriva blatom da bi se postigao zeljeni rezultat. Procenat smrtnosti usled ovih "operacija" je ogroman i vlasti u zemljama gde ovi ljudi zive cine velike napore da bi ovi ljudi shvatili stetnost svega ovoga i da bi se to iskorenilo. Deca, zbog toga, beze od kuce i sakrivaju se od roditelja odricuci se svake veze sa njima.
Takodje, dokumenti Ujedinjenih Nacija o, AIDS-om zarazenom africkom populacijom, govore o prosirenoj praksi silovanja novorodjenih beba; naime, veruje se da je to lek od AIDS-a i sto je beba mladja to je "lecenje" uspesnije.

Ne treba ispustiti iz vida ni ove karakteristike "africke duse", tradicije i kulture.

Studije o Maliju, analize, MMF, pa nisu to stvari zbog kojih treba putovati u Mali. Dovoljno je, valjda, precesljati literaturu sa tim podacima, a to, uostalom, spada u jednu drugu oblast. Ovaj covek je proputovao tu zemlju, video ono sto je video, doziveo to sto je opisao. Popovanje, nadobudno i arogantno nipodastavanje svega sto je napisao je u suprotnosti sa principima civilizovanog polemisanja.
Ako oni, koji tako zaneseno i bezrezervno uzdizu africku kulturu, jednog dana sa svojom decom budu stanovali i ziveli u Sovetu, sa Dogonima ili Tuarezima u Maliju, skolovali ih i vaspitavali i duhu tih kultura, e, tek onda cu stvarno poverovati u dobronamernost uzdizanja te "africke duse". Pitanje je koliko je to objektivno. Do onda, sve ono sto kazu, ce mi izgledati kao nasusna potreba za demonstriranjem znanja (da li bas tako velikog i jedinstvenog???) i iskustva.

Pomozite im ..

Poenta 'pripreme' za putovanja jeste pogled kroz bedu i prasinu u potrazi za autenticnom, samo-tom-mestu svojstvenom dimenzijom. Moje iskustvo jeste da je u zemljama 'treceg sveta' mnogo lakse naci tu autenticnost nego u razvijenim zemljama sa finim samoposlugama i asfaltiranim putevima. Zao mi je, ali u ovom tekstu nema naznaka da je napravljen bilo kakav napor da se otkrije africka dusa. Ako nje nema u Maliju, onda ne znam gde je ima. Ne zelim da zvucim suvise kriticno, jer ipak cinjenica da ovaj tekst postoji nesto znaci. Ali, moglo je tu i malo vise da se otkrije.

ko kaze da dusa covecanstva polako nestaje?

Kao dugogodisnji 'Afrikanac', mogu samo da pozdravim Draganov napor da nam priblizi jednu tako nepristupacnu destinaciju kao je Mali. Usput, treba mu cestitati na odvaznosti i ogromnom trudu koji je ulozio da isto putovanje realizuje, pa vec iz tog razoga treba izbegavati preterane kritike. Iz licnog iskustva znam, da na jednog koji putuje, dolazi bar 100 onih koji pricaju o istim putovanjima.

Bilo bi fantasticno, da Dragan objavi web-sajt sa dodatnim informacijama/fotkama o ovom putovanju. Verujem da bi imao mnogo posetilaca, bas kao i na ovom mestu ovde.

Pozdrav i podrska Draganu i slicnim putnicima u nepoznato.

Nemojmo vise o tome da li Mali moze sam da izadje iz svoje bede ili ne, i da li su ljudi siromasni jer ne rade ili ne rade jer nemaju sta da rade (znate ono, ko je stariji - koka ili jaje). Nemojmo ni o razvijenoj Indiji, kako je svet vidi, u kojoj oko 400 miliona ljudi zivi ispod minimuma egzistencije, o tome bih mogla mnogo da vam kazem, bez da zvucim arogantno, jer tu zivim vec vise godina.

Mislim da nas je ova diskusija odvela u neke potpuno druge vode. Zelela bih samo da jos jednom, drugim recima, kazem autoru sta me u njegovom tekstu pogadja.

Sasvim je u redu da imamo lose iskustvo sa zemljom i ljudima, sasvim je u redu i da nam se neko mesto ne svidja, cak i bez razloga. Ali, dubokog sam uverenja da, kad ljudi pisu i informisu druge o mestu o kome mnogi nemaju drugi izvor informacija, onda se mora biti veoma oprezan u iznosenju opstih zakljucaka. Vas tekst meni licno odaje utisak jedne opste poruke: u Maliju ljudi nisu vredni da se sa njima upoznaje, da se potrazi neko ili nesto od koga bi nesto moglo da se cuje ili nauci. Ne mogu da verujem da vi to mislite, ali u mnogim delovima vas clanak tako zvuci. I ljudi mogu da vam poveruju. A to nije svrha nijednog putovanja, mislim. Ja vam zelim jos mnogo zanimljivih putovanja, medju Indijancima, Mongolima, Eskimima i svim drugim divnim, interesantnim ljudima koji imaju nesto drugacije od nas. Srdacan, pozdrav, Olivera

Dragane, ne da sam zgrozena, nego sam zapanjena. Vase izjave su, najblaze receno, neprimerene. Ako vas ne interesuju ljudi, jer se bojite da ce vam ukrasti sapun, ako vas ne interesuje sustina njihovih problema (koja, by the way, uopste ne lezi u sujevernosti, vec dobrim delom u stavu i interesima razvijenih zemalja i bivsih kolonizatora), vec pejzazi, onda narucite slike sa interneta. Zasto idete tamo?!!?? Da se druzite sa elitom?!!? To mozete i u Strahinjica Bana u Beogradu. Zavrsicu ovu polemiku sa izjavom da mi je strasno i iskreno zao kada predrasude i povrsni utisci ljudima ne dozvole da dozive mesto koje su posetili. Najtragicnije je, ipak, to sto ovakvim tekstom citaocima oduzimate svaku zelju da i sami iskuse jednu ovako jedinstvenu destinaciju. Molim vas da pokusate jos jednom da posetite neku slicnu zemlju, ali ovoga puta sa malo vise vremena i malo manje predrasuda i ocekivanja tipicnih za jednog belog Evropljanina. Ako to ne mozete, idite u Amsterdam, London ili Pariz. Nema potrebe da pisete tekstove ako nemate sta da kazete.

Jeste, lakse je kritikovati nego napisati. Rekla sam da cu zavrsiti polemiku, ali ne mogu da odolim. Prvo Veri: ja HOCU da cujem tu pravu realnu pricu, ovde je nema. Drugo, Malenoj: zao mi je sto vam moje misljenje lici na maliciozni trash, samo imam stav da moramo biti vrlo oprezni kada tako lako i sa tako malo informacija dajemo takve slike o ljudima i zemljama. I, na kraju, jos jednom autoru: vas tekst, kao i svi vasi komentari, verovatno na mnogim inostranim sajtovima ne bi bili objavljeni, zbog predrasuda i gotovo rasistickih izjava. Svi ti obicaji i verovanja, o kojima sa takvim prezirom pisete, su deo potke jednog starog drustva i plemenskog nacina zivota. To sto taj zivot nije moderan, ne znaci da je gnusan. Veliki napori se sirom sveta cine da se ti ostaci drevnog nacina zivota umnogome sacuvaju. Pisuci ovaj komentar, obecavam poslednji, citam jos jednom instrukcije date od strane B92: "Komentari koji sadrze vređanje, nepristojan govor, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju svake vrste neće biti objavljeni. Govor mržnje je zabranjen na sajtu B92." Sta mislite, kako bi africka populacija u Londonu reagovala da BBC objavi ovakav tekst? Ili, sto je mozda jos veca ironija, kako bi svi vi, veliki kosmpolite, i sam B92, reagovali da neko napise slican tekst o, na primer, kosovskim Albancima? Da su neobrazovani, da im deca ne idu u skole, da se ne vakcinisu protiv osnovnih bolesti koje su drugde u Evropi iskorenjene, da su svi mafijasi, da su im na vlasti teroristi, itd. ?Mislim da svi znamo odgovor na to. Dakle, u pitanju su dupli standardi. Prema tome, nemojmo pricati o realnim slikama, ovde su u pitanju licni stavovi predstavljeni kao cinjenice ljudima koji o toj temi nemaju dovoljno objektivnih informacija. To su opasne stvari. Ako odbijate da prihvatite ijedan od ovih argumenata, nema svrhe da dalje o tome razgovaramo. Ovim zavrsavam svoje ucesce u ovoj diskusiji. Hvala na paznji i laku noc.

Sa turistickog prikaza Malija evo predjosmo i na politiku: naravno, i ja sam od onih koji ostro osudjuju beskrupulozno eksploatisanje i isisavanje resursa Afrike. Mogla bih da navedem stotinu primera kako taj bogati i napredni svet nemilosrdno crpe blago ovog kontinenta a istovremeno dajuci mu mrvice u obliku humanitarne pomoci pun je hvale za svoja "dela." Svakako bi se putovanja u zemlje ovog kontinenta trebala posmatrati i u tom kontekstu. I pored toga ovaj clanak nije ono kako ga vi, Olivera, prikazujete a to potvrdjuju i komentari svih ostalih citalaca. Jer, vidjenje jedne zemlje nekoga ko je tamo ziveo ce se uvek razlikovati od vidjenja turiste. I sa turistickog stanovista ovaj tekst potpuno zadovoljava. By the way, vi nikako da napisete nesto o toj "africkoj dusi" sem onog skromnog citata velikog africkog pisca, a verujem da bi svi citaoci to rado procitali i obogatili svoje znanje o Africi.

Ne mislim da oni koji rade za neku zemlju, i stoga tamo i borave, imaju samim tim objektivniji pogled. Nasuprot, nije neočekivano da postanu pristrasni, čak ostrašćeni i da za sve probleme uzroke traže na drugoj strani. Čini mi se da su žene možda sklonije takvom "majčinskom" refleksu. U knjizi Vesne Goldsworthy "Izmišljanje Ruritanije" prikazane su neke od takvih dobronamernih putnica kroz slično egzotične, balkanske krajeve krajem devetnaestog i početkog dvadesetog veka. Što se gladi, bolesti i svake druge tragične afričke svakodnevice tiče, čini mi se da se ne može prstom upreti samo na jednu stranu. S obzirom na tamošnju klimu i društvene sisteme, pretpostavljam da su i pre dolaska kolonizatora, ljudi povremeno masovno umirali od gladi i bolesti, živeći u bedi (prema "zapadnim standardima"). Samo što se tada, bez rezultata "zapadne kolonizatorske tehnologije" kao što su mediji i telekomunikacije, tragedija odvijala u tišini, ostavljajući nas u utisku da je sve bilo dobro pre nego što su "došli okupatori i sve odneli", a ljude "iskvarili". Možda je i naša rasprava o materijalnoj bedi i njenim posledicama samo odraz "zapadnjački merila", nešto što možda ne dotiče "afričku dušu". Stoga bih veoma volela da od poznavalaca čujem o specifičnostima "afričke duše". Za sada nekako verujem da su ljudske duše širom sveta iste, pod istim okolnostima.

Bas sam besna. Opste je poznato da je neznanje glavni uzrok predrasuda, strahova i mrznje.

Odgovor na pitanje o resursima i naporima: osim inostrane pomoci, Mali zivi od izvoza pamuka i strahovito je pogodjen fluktuacijama u medjunarodnim cenama te sirovine, kao i zestokom protekcionistickom politikom SAD-a i EU-a koje povlascenim cenama stite svoje bogate farmere. Mali je od 1994 jedan od glavnih izvoznika zlata u pod-saharskoj Africi. Nazalost, sav izvoz je pod kontrolom zapadnih korporacija.

Za razliku od ogromnih investicija koje su Englezi napravili u Indiji (obrazovanje, zeleznica, industrija, i, veoma vazan engleski jezik), Francuska kolonijalizacija je ostavila malo traga na danasnji Mali. Uz to, od nezavisnosti, dramaticne suse sirom Sahela ranih 1970ih, pa potom ponovo 1980ih potpuno su unistile poljoprivredu koja cini 80% ekonomije ove zemlje. Prema ozbiljnim analiticarima, pogresna politika kolonijalizatora je u ovoj i mnogim drugim africkim zemaljama juzno od Sahare unistila perspektivu razvoja tih zemalja, jer nije uzela u obzir lokalne regionalne obicaje, kapacitete, nacin zivota (pokusajte da pronadjete studiju "Two Worlds of Cotton: Colonialism and the Regional Economy in the French Soudan, 1800-1946"). I pored svih svojih problema i unutrasnjih slabosti (koje su nesporne), Mali je, verovali ili ne, uz pomoc MMF-a, napravio velike korake u poslednjih deset godina u smislu restrukturacije ekonomije, razvoja i zastite prirodnih resursa, obrazovanja, zdravstva. Sadasnji vlast u Maliju smatra se jednom od najvoljnijih da reformise zemlju i obezbedi perspektivu i duzi zivot mladim ljudima.

Kao sto vidite, ovo je samo delic informacija koje postoje o Maliju, a koje nisu uzete u obzir, ni na napovrsnijem nivou, kada su donoseni zakljucci o uzrocima svih problema u toj zemlji.

Od turisticke dosli smo do socijalne dimenzije, sto je bojim se neminovno u ovom kontekstu.

A vi sad svi lepo zajedno sedite u dzip, natovarite se mineralnom vodom, i idite pravo za Timbuktu. I ne gledajte ni na jednu stranu, samo pravo.

i kao dodatni ps, da spomenem da tuareg uopste nije arapska rijec (zivjela sam u maroku godinu dana, ni ja ni on nismo muslimani, ali govorimo i citamo arapski!). Da naucite nesto o Maliju, pogledajte veliki i zabavni putopis Ibn Batute (poznat ce biti onima koji su kao djeca citali Martija Misteriju.)

Za Afriku radila, u Africi zivela. Prakticne informacije na stranu, tekstom dominira ovaj zapadni/beli pogled na crnu Afriku, to je razlog mome jedu, po nekima preteranom. Veliki africki pisac Senghor je tu sustinsku razliku izmedju dva sveta opisao mnogo lepse: "L'èmotion est nègre, la raison est héllène." (emocija je crnacka, razum je anticki).

A, o stvarnim uzrocima africkog mraka nemojmo ovde polemisati. Podsetimo se samo nekih detalja: iscrpljivanje svih bogatih africkih resursa od strane zapadnih multinacionalnih korporacija, a uz pomoc korumpirane lokalne elite; stravicni dugovi africkih zemalja (zahvaljujuci kamatama koje je zapad nametnuo) koji im ne dozvoljavaju da dignu glavu iz blata; nedopustanje velikih farmaceutskih giganata da se u Africi proizvode genericki (nefirmirani, dakle jeftini) lekovi protiv AIDSa - bolesti koja Afriku ubija, nepravedni kriterijumi za izvoz sirovina i proizvoda iz Afrike u ostatak sveta, zbog protekcionistickih politika velikih sila. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. NETACNO JE I NEMORALNO TVRDITI DA SU SUJEVERJE, LENJOST I NEOBRAZOVANJE UZROK AFRICKOJ NESRECI. Predlazem da se podsetite nekih skorasnjih globalnih pokreta za pomoc Africi, i da u to ime posetite site www.makepovertyhistory.org. Ceo svet se angazovao na tome, pa trebalo bi bar da smo toga svesni.

Zbog svega ovoga, nijedno putovanje ni u jednu africku zemlju ne moze se gledati kao tipicno turisticko putovanje. Duboko verujem da se svaki posetilac mora socijalno osvestiti i angazovati ako zeli da vidi pravu istinu i upoznati pravu Afriku. A ne laz, kao sto je vec neko pomenuo.
Afrika ima dusu, a ona je u ljudima a ne u pejzazima.

Pozdrav autoru i svima, verujem da je svaka njihova rec bila iskrena. Mozda sam vas sada uverila da moji komentari nisu bas potpuni trash, kako je opet neko prokomentarisao, niti proizvod bezrazlozne malicioznosti. Srdacan pozdrav iz jos jedne prasnjave zemlje s dusom, Olivera

Nazalost nemam dovoljno prostora na veb sajtu da okacim slike iz Malija jer su prevelike i ima ih previse, jedno 700-800 megabajta. Ali evo ako imate eMule ili neki drugi file sharing na istoj mrezi, spakovacu slike u jednu arhivu i nazvacu je draganvidovicmali.zip pa je skinite. To ce biti za jedno dve-tri nedelje kad se vratim kuci jer sad krecem opet za Afriku, ovaj put severnu, i sve vas puno pozdravljam.

Jos mnogo zanimljivih detalja vezanih za Mali i Bamako!

http://www.cites.tv/citesdumonde/destination11-Bamako.html

@Dule
Zašto bi razmenili telefone, kada je priča koju su Olivera i Dragan poveli u skladu sa temom teksta i interesantna je očigledno i drugim posetiocima sajta?

Jeste, lakse je kritikovati nego napisati. Rekla sam da cu zavrsiti polemiku, ali ne mogu da odolim. Prvo Veri: ja HOCU da cujem tu pravu realnu pricu, ovde je nema. Drugo, Malenoj: zao mi je sto vam moje misljenje lici na maliciozni trash, samo imam stav da moramo biti vrlo oprezni kada tako lako i sa tako malo informacija dajemo takve slike o ljudima i zemljama. I, na kraju, jos jednom autoru: vas tekst, kao i svi vasi komentari, verovatno na mnogim inostranim sajtovima ne bi bili objavljeni, zbog predrasuda i gotovo rasistickih izjava. Svi ti obicaji i verovanja, o kojima sa takvim prezirom pisete, su deo potke jednog starog drustva i plemenskog nacina zivota. To sto taj zivot nije moderan, ne znaci da je gnusan. Veliki napori se sirom sveta cine da se ti ostaci drevnog nacina zivota umnogome sacuvaju. Pisuci ovaj komentar, obecavam poslednji, citam jos jednom instrukcije date od strane B92: "Komentari koji sadrze vređanje, nepristojan govor, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju svake vrste neće biti objavljeni. Govor mržnje je zabranjen na sajtu B92." Sta mislite, kako bi africka populacija u Londonu reagovala da BBC objavi ovakav tekst? Ili, sto je mozda jos veca ironija, kako bi svi vi, veliki kosmpolite, i sam B92, reagovali da neko napise slican tekst o, na primer, kosovskim Albancima? Da su neobrazovani, da im deca ne idu u skole, da se ne vakcinisu protiv osnovnih bolesti koje su drugde u Evropi iskorenjene, da su svi mafijasi, da su im na vlasti teroristi, itd. ?Mislim da svi znamo odgovor na to. Dakle, u pitanju su dupli standardi. Prema tome, nemojmo pricati o realnim slikama, ovde su u pitanju licni stavovi predstavljeni kao cinjenice ljudima koji o toj temi nemaju dovoljno objektivnih informacija. To su opasne stvari. Ako odbijate da prihvatite ijedan od ovih argumenata, nema svrhe da dalje o tome razgovaramo. Ovim zavrsavam svoje ucesce u ovoj diskusiji. Hvala na paznji i laku noc.

Dakle, neki ljudi stvarno ne treba da putuju. Savet autoru: za putovanja se treba pripremiti, da vam jedini utisci ne bi bili vezani za kulturne sokove koje ste doziveli, i o kojima mi moramo da citamo. A, ako je Mali bio inspiracija za vas pohod po samoposlugama, onda stvarno vise nemojte da idete u carobnu zapadnu Afriku!

Dragane, ne da sam zgrozena, nego sam zapanjena. Vase izjave su, najblaze receno, neprimerene. Ako vas ne interesuju ljudi, jer se bojite da ce vam ukrasti sapun, ako vas ne interesuje sustina njihovih problema (koja, by the way, uopste ne lezi u sujevernosti, vec dobrim delom u stavu i interesima razvijenih zemalja i bivsih kolonizatora), vec pejzazi, onda narucite slike sa interneta. Zasto idete tamo?!!?? Da se druzite sa elitom?!!? To mozete i u Strahinjica Bana u Beogradu. Zavrsicu ovu polemiku sa izjavom da mi je strasno i iskreno zao kada predrasude i povrsni utisci ljudima ne dozvole da dozive mesto koje su posetili. Najtragicnije je, ipak, to sto ovakvim tekstom citaocima oduzimate svaku zelju da i sami iskuse jednu ovako jedinstvenu destinaciju. Molim vas da pokusate jos jednom da posetite neku slicnu zemlju, ali ovoga puta sa malo vise vremena i malo manje predrasuda i ocekivanja tipicnih za jednog belog Evropljanina. Ako to ne mozete, idite u Amsterdam, London ili Pariz. Nema potrebe da pisete tekstove ako nemate sta da kazete.

Zanimljivo je da jedan Srbin prica kako je neki drugi narod lenj i neuspesan. Ako se setite mi smo rekorderi po tome koliko BIP po osobi moze da padne za 4,5 godina (od 89 do 94) Nego ako se vec diskutuje o politici, ja kao neki ekonom podrzavam teoriju da izvlacenje resursa nije glavni razlog za siromastvo u Africi. Mislim da je daleko bitniji razlog razbijanje socijalne strukture i stvaranje elita, koje su od nezavisnosti tih drzava korumpirane i kontrolisu uglavnom obradivu zemlju i bogatstva te zemlje.. Njima je status quo idealan. Drugi razlog za siromasto koji je jos bitniji je da su kolonizatori podelili Afriku bezveze na neke delove. Znaci tu sada moraju da zive desetak naroda, koji su mozda tradicionalno neprijatelji, zajedno u jednoj drzavi. Zamislite jednu drzavu od Tirane preko Bukuresta do Liona, koliko bi tu bilo gradjanskih ratova. Znaci u Africi nikada nije doslo do formiranja nacionalnih drzava (nasuprot Evropi i juznoj Americi napr.) i to je najbitniji i dominantan razlog zasto te drzave ne uspevaju. Dakle uporedjivanje sa Srbijom, koja je posle Turske vladavine za vreme Karadjordja i kasnije Milosa Obrenovica postala nacionalna drzava, sa africkim drzavama kao sto je Mali, je tragikomicno. Autor bi trebao da bude svestan toga i da svoje politicke stavove jos jednom preispita.

Verujem da bi mnogi citaoci voleli da procitaju Oliverin prikaz te "jedinstvene destinacije". Ovako nam ostaje da verujemo u ono sto je Dragan napisao i da se pridrzavamo njegovih saveta u pripremama ako se odlucimo da putujemo u Mali.

Ma koji su to Malijski resursi iscrpljeni? Zivotinje su pobili sami, Sahara se siri sama od sebe, a rude ima i sada koliko hocete ali nema ko da kopa. Zahvaljujuci islamu, u Maliju side ima svega 2%. Tacno je da su im belci razbili tradicionalnu drustvenu strukturu, ali ne moze se na to vaditi doveka. I nama su Turci razbili svasta, pa opet nismo tako ubogi. Svet se ubi pomazuci Africi, a Afrika se na pomoc samo navikava i postaje sve nesposobnija da samostalno prezivi. Sreo sam vise ljudi koji se u Maliju bave odrzivim razvojem, i svi se oni slazu u jednom: ne treba im nista davati. Sta god im date, oni se momentalno navuku i pocnu to od vas da ocekuju. Treba ih samo nauciti. A znanje je upravo ono za sta su oni najmanje zainteresovani. Hoce ljudi kes, hoce da im neko drugi iskopa bunare, izgradi puteve i uradi sve ostalo. Ako ste ziveli u Africi onda sam uveren da ste culi mnogo ovakvih prica. A ako vas ljudi poslusaju pa prestanu tamo da idu iz turistickih pobuda, ostadose Afrikanci i bez to malo prihoda od turizma.

@Dule
Zašto bi razmenili telefone, kada je priča koju su Olivera i Dragan poveli u skladu sa temom teksta i interesantna je očigledno i drugim posetiocima sajta?

Razocarana sam ovim clankom, pomalo me podsjeca na moju tetku, a la ti Indijci umjesto da rade samo sjede u prasini i misle o reinkarnacijama. Drugi komentatori su vec ukazali na nekriticko prihvacenje kolonijalnih kliseja i na nedostatak razmisljanja o neokolonijalizmu i neoliberalizmu u ovom clanku.
Ja bih samo kao neko ko zavrsava doktorat u srednjovjekovnoj istoriji dodala da je ideja o nazadnosti Afrike zbog klime i istorije bajka. Srednjevjekovna zapadna Evropa koja je bila na samom kraju Evroazijske ekumene, dosta siromasna i nezanimljiva oblast, je zavisila od Zapadne Afrike za zlato i so. Mansa Musa, vladar carstva Malija po kojem je danasnja drzava nazvana, je 1324 toliko zlata donio u Kairo da je egipatska ekonomija, jedna od najbogatijih u tadasnjem svijetu, dozivjela lom zbog inflacije. Timbuktu je i postao cuven zbog svojih ucenih ljudi, vrlo je lako na internetu naci informaciju o bibliotekama i manuskriptima koje pokusavaju sacuvati. Naravno sve to ne znaci mnogo iz pogleda seljaka, koji su tad cinili ogromnu velicinu stanovnistva, ali su ipak mnogo bolje zivjeli (i imali raznovrsniju hranu) nego li ljudi u Frislandu ili Normandiji. Ucite istoriju, ako zelite da razumijete promjene koje sa trenutno desavaju -- inace cete svi biti iznanadjeni kad shvatite da u evropskoj zajednici u zadnjih 15 godina siromastvo se popelo na 20 posto stanovnistva, i da mnogo mladih Amerikanaca (gdje, nazalost, zivim) odlazi iz zemlje jer ne mogu vise otplacivati dugove. Ovo su samo primjeri da se polozaj zemalja i kontinenata mijenja drasticno kroz istoriju, i da kapitalisticki mit o napredku i progresu koji su donijeli zapadni Evropljani sve vise lici na svajcarski sir. Ali to je i "nasa" dilema kompleksa manje vrijednosti.

Ne spominje autor da li je razgovarao sa stanovnistvom. Ne ocekujem od njega da uci Bambara jezik ili Tamazigh, ipak je otisao tamo kao turista, ali francuski bar nije toliko tezak. Svi bi se zgrazali da se neko pravi autoritet o Njemackoj poslije dvije sedmice tamo, a da ne zna ni jezik, ali kod zemalja tkzv.
treceg svijeta to nekako ide.

Poenta 'pripreme' za putovanja jeste pogled kroz bedu i prasinu u potrazi za autenticnom, samo-tom-mestu svojstvenom dimenzijom. Moje iskustvo jeste da je u zemljama 'treceg sveta' mnogo lakse naci tu autenticnost nego u razvijenim zemljama sa finim samoposlugama i asfaltiranim putevima. Zao mi je, ali u ovom tekstu nema naznaka da je napravljen bilo kakav napor da se otkrije africka dusa. Ako nje nema u Maliju, onda ne znam gde je ima. Ne zelim da zvucim suvise kriticno, jer ipak cinjenica da ovaj tekst postoji nesto znaci. Ali, moglo je tu i malo vise da se otkrije.

Siromastvo nije romanticno. Ono sto je mene tamo najvise privlacilo su pejzazi, sudanska arhitektura i muzika. Ne beda i prljavstina. Naravno da sam znao da je Mali jako siromasan, ali nisam zeleo da otkrivam bedu, kako fizicku tako i mentalnu, i nisam ocekivao da ce se ta beda nametnuti kao nezaobilazni dominantni utisak. Zaista nisam, nikada ranije nisam bio ni u izbliza tako siromasnoj zemlji, a bio sam na dosta mesta. Crnci koje sam upoznavao po Evropi, oni koji su zahvaljujuci svojoj izuzetnosti uspeli da se izvuku iz mentalnog kala Afrike, bili su mi znatno interesantniji. Dobru stranu africke duse sam upoznao u njima, i u muzici, i mozda sam bas zbog toga imao romanticnu predstavu o Afrikancima koja se razbila u paramparcad. Stanovnici Malija su medju najneobrazovanijim i najsujevernijim ljudima na svetu. To su uzroci bede, zajedno sa klimom (dobro, mozda i istorijom), a posledice su gramzivost, lazljivost, prljavstina i lenjost. Tamo ne mozete sapun da ostavite pored cesme a da vam ga neko ne ukrade. Tamo ljude nije sramota kada ih uhvatite u lazi. Stanovnici Malija, ne racunajuci Tuarege i retke pojedince, ostavili su na mene tako ruzan utisak da ja nisam imao ni najmanju zelju da ih blize upoznajem. Medjutim posto sam krenuo tamo sa rancem bio sam prinudjen da ih upoznam. Osecao sam se slabo zbog konstantnih stomacnih tegoba i jedina mi je briga bila kako da dodjem do ciste hrane, kako da se prevezem tamo gde hocu i kako da me ne pokradu. Kako onda da se dobro provedem? I dok sam pisao tekst jos uvek sam osecao zdravstvene posledice i fizicku mucninu pri pomisli na Mali. Da se razumemo, to nije Senegal, nije Gambija, Juzna Afrika ili Namibija. To je jako razlicito od Turske i Severne Afrike. Mali je najcrnja, najsiromasnija Afrika. Tamo ljudi gladuju. Bukvalno. To nije lepo, nije interesantno. Gladni ljudi nisu dobri ljudi, gladni ljudi su spremni na svasta ne bi li se najeli. Sit gladnom ne veruje, i to sa razlogom. A gladni su zato sto ne rade i ne misle sta ce da jedu dok ne osete glad. Naravno da i tamo postoji ekonomska elita koja ne pati od ovih problema. Ali takvih je jako malo, i ne srecu se na ulici. Upoznao sam neke od njih, sprijateljili smo se i gotovo da me grize savest sto pisem lose o njihovoj zemlji. Ali ne mogu da lazem da mi se svidelo kad mi se nije svidelo.

Isao bih ponovo u juznu i centralnu Saharu, da vidim vulkanske masive u severnom Nigeru i juznom Alziru, od kojih se i u severnom Maliju mogu videti fragmenti. To su jedni od najfascinantnijih pejzaza na svetu. Ali ovaj put bih krenuo dzipom, poneo bih sa sobom hranu i vodu iz Evrope ili bar iz severne Afrike, i sveo bih kontakte sa lokalnim stanovnistvom na minimum. Verujem da ce ovo naici na opste zgrazanje, ali to je jednostavno posledica mog iskustva.

Uobicajeno je da se za sve probleme sa kojima se Afrika susrece krivica svaljuje na kolonizatore. I sam sam imao takve stavove pre nego sto sam tamo otisao. To je isto kao sto mi krivimo Turke za sve sto nas je ikada snaslo. Pogledajte deo o kanalima za navodnjavanje: jedini kanali za navodnjavanje sagradjeni su u kolonijalno vreme. Malijci gladuju ne zato sto su ih Francuzi naterali da ih izgrade, vec zato sto su prestali da rade cim su Francuzi otisli.

Da, interesuju me pejzazi i priroda, i zelim da idem u Afriku isto kao sto bih isao na nase planine, zbog prirode, a ne da bih se druzio sa lokalnim zivljem. Stvarno mislim da je to legitiman razlog za putovanje. Lepo je, znate, osetiti vrelinu sunca, pustinjski vetar i sav taj prostor oko sebe, i to fotografija ne moze da prenese. Ne, ne interesuju me zatucani ljudi, zaista me ne interesuju, i ne interesuje me njihova "kultura". Ne zelim da slusam kako je lek protiv steriliteta menstrualna krv zene koja je sedam puta imala spontani pobacaj, sto je jedno od njihovih verovanja, da vam malo priblizim tu jedinstvenu kulturu. Ne zelim da gledam sasusene delove ugrozenih zivotinjskih vrsta koje oni koriste u svojim vudu obredima a prodaju se na pijaci. Ne zelim da imam nikakav kontakt sa ljudima koji u meni vide samo vrecu novca i koji ne mogu da sakriju svoje nestrpljenje da predju na stvar sto je "daj daj daj". Od tih ljudi zaista nema sta da se cuje. Verujte, probao sam. Jeste, iznenade vas time sto vam kazu, isto kao sto vas iznenadi mentalni bolesnik svojim neocekivanim odgovorom. Tamo jedino elita ima dovoljno da ne biste morali da se plasite za svoj novcanik dok caskate sa njima, i jedino elita ima malo sire vidike. A elita je tamo svako ko ne gladuje. Da li biste se druzili u Beogradu sa nekim za koga cenite da bi vas mogao odzepariti? Uostalom, ne vredi da vam pricam. Otidjite pa se uverite sami. Mozda vam se i dopadne. Viza se lako dobija, a osoblje u ambasadi u Parizu je vrlo prijatno, jer nije gladno. Ja licno mislim da cu sledecu put u Skandinaviju.

Morala sam da procitam ovaj clanak dva puta da bih se uverila u ispravnost mojih prvih utisaka: realni prikaz jedne zemlje i naroda, dobri podaci o saobracaju, putevima, prevoznim sredstvima, hotelima ili smestaju u jednoj zemlji koja se toliko razlikuje od nase civilizacije. Zivim na Zapadu i putopisi o provodima po metropolama zapadne civilizacije me ne interesuju. Putovanja su moja pasija i zato redovno citam mnoge casopise sa putopisima, izmedju ostalog Lonely Planet, jedan od najrenomiranijih u tom zanru. Putopisi Iz LP o, naprimer, Amazoniji. Polineziji, najzabitijim delovima Indonezije se u svom realizmu nimalo ne razlikuju od ovog clanka o Maliju. Meni kao potencijalnom putniku, u potrazi za necim izvornim i autenticnim, nisu potrebne bajke i sarene laze da bi me namamile u neku zemlju. Interesuju me samo gole cinjenice da bih znala u sta se upustam. Porediti Albance sa plemenima Malija je cist apsurd ali je i za to potrebno neko znanje ili da je covek bar bio na Kosovu.

Za Afriku radila, u Africi zivela. Prakticne informacije na stranu, tekstom dominira ovaj zapadni/beli pogled na crnu Afriku, to je razlog mome jedu, po nekima preteranom. Veliki africki pisac Senghor je tu sustinsku razliku izmedju dva sveta opisao mnogo lepse: "L'èmotion est nègre, la raison est héllène." (emocija je crnacka, razum je anticki).

A, o stvarnim uzrocima africkog mraka nemojmo ovde polemisati. Podsetimo se samo nekih detalja: iscrpljivanje svih bogatih africkih resursa od strane zapadnih multinacionalnih korporacija, a uz pomoc korumpirane lokalne elite; stravicni dugovi africkih zemalja (zahvaljujuci kamatama koje je zapad nametnuo) koji im ne dozvoljavaju da dignu glavu iz blata; nedopustanje velikih farmaceutskih giganata da se u Africi proizvode genericki (nefirmirani, dakle jeftini) lekovi protiv AIDSa - bolesti koja Afriku ubija, nepravedni kriterijumi za izvoz sirovina i proizvoda iz Afrike u ostatak sveta, zbog protekcionistickih politika velikih sila. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. NETACNO JE I NEMORALNO TVRDITI DA SU SUJEVERJE, LENJOST I NEOBRAZOVANJE UZROK AFRICKOJ NESRECI. Predlazem da se podsetite nekih skorasnjih globalnih pokreta za pomoc Africi, i da u to ime posetite site www.makepovertyhistory.org. Ceo svet se angazovao na tome, pa trebalo bi bar da smo toga svesni.

Zbog svega ovoga, nijedno putovanje ni u jednu africku zemlju ne moze se gledati kao tipicno turisticko putovanje. Duboko verujem da se svaki posetilac mora socijalno osvestiti i angazovati ako zeli da vidi pravu istinu i upoznati pravu Afriku. A ne laz, kao sto je vec neko pomenuo.
Afrika ima dusu, a ona je u ljudima a ne u pejzazima.

Pozdrav autoru i svima, verujem da je svaka njihova rec bila iskrena. Mozda sam vas sada uverila da moji komentari nisu bas potpuni trash, kako je opet neko prokomentarisao, niti proizvod bezrazlozne malicioznosti. Srdacan pozdrav iz jos jedne prasnjave zemlje s dusom, Olivera

I jos nesto: Evropljani su kolonizovali ceo svet, pa opet niko danas nije tako bedan kao Afrika. Pogledajte Indiju. Jel' neko pomogao Indiji? Nije, a vidite gde je sada. Zasto? Zato sto ljudi rade. Isto vazi i za jugoistocnu Aziju. Zasto bi i kako bi uopste neko nekome pomagao? Zasto da Zapad radi a Afrikanci da ne rade i onda Zapad da daje deo toga sto zaradi Afrikancima? Pomoc moze da dodje samo iznutra, pre svega iz glava Afrikanaca. Kada se taj famozni africki duh probudi i pocne da RADI, da radi u savremenom svetu po savremenim pravilima kako bi zaradio savremeno blagostanje za kojim itekako cezne, onda ce ostatak sveta moci da prestane da gleda na Afriku kao na bolesnika i pocece da je gleda sa postovanjem. A do tada, afrika ce biti bedna i jadna i nipodistavana, i krivicu za to ce snositi samo i iskljucivo Afrikanci.

Isisavanje resursa, ne samo Afrike, nego, uopste, treceg sveta, je verujem, generalno, dobro poznato. Kao i diktiranje cena tih resursa od strane multinacionalnih kompanija sto kao posledicu toga imamo da te zemlje ne mogu da se izvuku iz bede i siromastva. Istovremeno Zapad daje ogromna sredstva u obliku humanitarne pomoci ovim zemljama ali....Podaci Ujedinjenih Nacija pokazuju da samo 10% - 15% stize na cilj, ostalo "pojede" skupa administracija ovih humanitarnih organizacija. Jer, izgleda, niko ne radi besplatno "za Afriku".
U evropskim zemljama danas zivi veliki broj ljudi iz africkih zemalja. Njihove islamske zajednice su mnogobrojne i mocne i ovi ljudi zive nesmetano u skladu sa svojim kulturnim i tradicionalnim nasledjima. Slusati njihovu bluz muziku i provesti jedno vece gledajuci ih kako se klate u ritmu te muzike moze vas podici do visina gde zaboravljate sve nedace ovog materijalistickog sveta. Ali...jedan od ritualnih obicaja pojedinih naroda sa tla Afrike, Somalijaca, naprimer, je i obrezivanje polnih organa zenske dece u cilju sprecavanja sladostrasnog uzivanja u seksualnom cinu. Posto to zakonom nije dozvoljeno operacija se vrsi privatno, sredstvima sumnjive sterilnosti i uopste u sumnjivim uslovima. Po svedocenju devojcica koje su to prezivele, rana se posle operacije pokriva blatom da bi se postigao zeljeni rezultat. Procenat smrtnosti usled ovih "operacija" je ogroman i vlasti u zemljama gde ovi ljudi zive cine velike napore da bi ovi ljudi shvatili stetnost svega ovoga i da bi se to iskorenilo. Deca, zbog toga, beze od kuce i sakrivaju se od roditelja odricuci se svake veze sa njima.
Takodje, dokumenti Ujedinjenih Nacija o, AIDS-om zarazenom africkom populacijom, govore o prosirenoj praksi silovanja novorodjenih beba; naime, veruje se da je to lek od AIDS-a i sto je beba mladja to je "lecenje" uspesnije.

Ne treba ispustiti iz vida ni ove karakteristike "africke duse", tradicije i kulture.

Draga Olivera, lepo je konacno videti da raspolazete i nekim podacima, i cinjenica da ih iznosite tek kad se razbesnite motivise me da vas jos malo provociram, pa nam mozda kazete jos nesto interesantno. To za pamuk mogu da potvrdim, to za zlato nisam znao. Samo, Mali pati od gladi, iako bi njegova unutrasnja delta Nigera mogla da hrani pola Afrike, a to sa izvozom pamuka i zlata nema mnogo veze, vec ima veze sa kanalima za navodnjavanje. Ima veze i sa najezdom skakavaca od predprosle godine, koja je bila i najavljena, cak su postojali i insekticidi, samo sto niko po tom pitanju u malijskoj vladi nije nista uradio. Sto je jos jedna ilustracija toga da Afrikanci redovno propustaju svaku sansu da poprave svoju situaciju, i to iz cistog nemara. Valjda nemaju vremena jer su zauzeti svojom osecajnoscu.

Svaka zemlja ima pravo na protekcionisticku politiku, i zbog toga niko ne bi trebalo da se ljuti. Olaksavanje uvoznih uslova je opet jedan vid pomoci, a ni jedna zemlja nema pravo da racuna na pomoc koja ide na neciju stetu. Zasto bi Amerika uvezla jeftini pamuk iz Afrike i time ugrozila sopstvene proizvodjace? Mali moze da se izbori sa svojim osnovnim problemima (glad) i da hrani i okolne zemlje koristeci samo svoje unutrasnje kapacitete, ali to ne cini, vec se oslanja na medjunarodnu pomoc.

A to da se Mali ubrzano razvija u poslednje vreme pise u uvodu mog clanka. Cuo sam price, ali ne mogu ni da zamislim kako je bilo ranije. Nadajmo se da ce se i oni razviti za deceniju-dve toliko da prestanu da gledaju kako turiste da zavrnu na sitno, jer to ostavlja ruzan utisak. A nadajmo se i da ce se opismeniti, jer je vise od polovine stanovnika Malija nepismeno (vidite CIA factbook). Za sada, Mali je jedno veoma neprijatno mesto, i ja bih radije potrosio svoj novac negde drugde. Mozda ste vi socijalni radnik, svaka cast, i za pohvalu je ako ste toliko plemeniti da ste posvetili zivot Afrikancima, prenesite im moje najlepse zelje. Ali ja sam obicni turista sa rancem koji zeli da se dobro provede, a ne da se muci. U svetu ima toliko drugih mesta gde mogu da idem. Sto ne bih isao da se druzim sa jadnim Eskimima? I Mongoli su dobri ljudi, i Indijanci...

Sto se Indije tice, ne znam sta se desavalo sa tim investicijama od momenta kad su Englezi otisli pa do pre jedno dve decenije, jer je Indija tada bila veoma bedna, ali vise nije. Jeste, korisno je znati engleski, ali u Indoneziji se govorio Holandski pa njima tamo danas uopste nije lose. U Zambiji se govori engleski, pa nisam primetio da je Zambija neka sila, ne znam zasto. Bice ipak da je Afrika poseban slucaj. Mozda su suvise dusevni da bi radili...

Kao dugogodisnji 'Afrikanac', mogu samo da pozdravim Draganov napor da nam priblizi jednu tako nepristupacnu destinaciju kao je Mali. Usput, treba mu cestitati na odvaznosti i ogromnom trudu koji je ulozio da isto putovanje realizuje, pa vec iz tog razoga treba izbegavati preterane kritike. Iz licnog iskustva znam, da na jednog koji putuje, dolazi bar 100 onih koji pricaju o istim putovanjima.

Bilo bi fantasticno, da Dragan objavi web-sajt sa dodatnim informacijama/fotkama o ovom putovanju. Verujem da bi imao mnogo posetilaca, bas kao i na ovom mestu ovde.

Pozdrav i podrska Draganu i slicnim putnicima u nepoznato.

Nemojmo vise o tome da li Mali moze sam da izadje iz svoje bede ili ne, i da li su ljudi siromasni jer ne rade ili ne rade jer nemaju sta da rade (znate ono, ko je stariji - koka ili jaje). Nemojmo ni o razvijenoj Indiji, kako je svet vidi, u kojoj oko 400 miliona ljudi zivi ispod minimuma egzistencije, o tome bih mogla mnogo da vam kazem, bez da zvucim arogantno, jer tu zivim vec vise godina.

Mislim da nas je ova diskusija odvela u neke potpuno druge vode. Zelela bih samo da jos jednom, drugim recima, kazem autoru sta me u njegovom tekstu pogadja.

Sasvim je u redu da imamo lose iskustvo sa zemljom i ljudima, sasvim je u redu i da nam se neko mesto ne svidja, cak i bez razloga. Ali, dubokog sam uverenja da, kad ljudi pisu i informisu druge o mestu o kome mnogi nemaju drugi izvor informacija, onda se mora biti veoma oprezan u iznosenju opstih zakljucaka. Vas tekst meni licno odaje utisak jedne opste poruke: u Maliju ljudi nisu vredni da se sa njima upoznaje, da se potrazi neko ili nesto od koga bi nesto moglo da se cuje ili nauci. Ne mogu da verujem da vi to mislite, ali u mnogim delovima vas clanak tako zvuci. I ljudi mogu da vam poveruju. A to nije svrha nijednog putovanja, mislim. Ja vam zelim jos mnogo zanimljivih putovanja, medju Indijancima, Mongolima, Eskimima i svim drugim divnim, interesantnim ljudima koji imaju nesto drugacije od nas. Srdacan, pozdrav, Olivera

Nakon vise od godinu dana prijatno sam iznenadjen da svoj clanak vidim ovde. Svojevremeno nisam bio siguran treba li ga objaviti ili ne, jer je moje iskustvo bilo prilicno neprijatno i vrlo daleko od romanticne predstave o Africi koju sticemo sa slika i iz filmova, koji nisu u stanju da prenesu mirise, ukuse, prasinu i sve ono sto treci svet cini tim sto jeste. Za put sam se pripremao od pocetka devedesetih, citajuci o juznoj Sahari gde god bih nasao informacije. Clanci koji docaravaju prakticne probleme sa kojima se putnik tamo susrece kao sto su stomacne tegobe nisu prijatni za citanje, ali meni su takvi clanci bili od najvece pomoci dok sam planirao putovanje, i zato sam odlucio da ovaj clanak ipak objavim. Preporucujem ga buducim putnicima u juznu Saharu, i takodje im preporucujem da ponesu minerale u tabletama jer je hranu bogatu mineralima tamo tesko naci, i da idu kolima ako je moguce. I da skupe petlju pa odu tamo ako je to ono sto ih privlaci makar im to razbilo san, jer novi san je najlakse naci. Svima ostalima koji su naleteli na ovo u tragajuci za prijatnom mastarijom se izvinjavam i preporucujem im slike tropskih plaza, kojih ima mnogo na Internetu. Mali nema plaza. Ima prasinu i bedu.

Redovno citam putopise na ovom site-u i mogu reci da je ovaj o Maliju jedan od najuzbudljivijih, bar do sada. Iako su iza mene dugi niz godina sa putovanjima, citala sam ga sa ogromnim uzbudjenjem zavideci autoru sto je doziveo nesto sto ja (iz licnih razloga), necu nikad doziveti. Morala sam cak i kartu da potrazim, nazalost ova koju imam je vrlo oskudna, da bih tako mogla da pratim ovu avanturu od putovanja. Mali je zemlja o kojoj sam do sada znala vrlo malo i ovaj zivopisni putopis je u meni stvorio osecaj kao da sam i sama, bar dok sam ga citala, dozivela ovu nesvakidasnju zemlju, ljude i njihov nacin zivota koji je nama taleko dalek i stran. Ovo je moglo biti i izvanredan film putopis/ reportaza. Obilje podataka doprinosi i stvaranju odredjene slike o istoriji, a i privredi ove zemlje. Zahvalna sa autoru i redakciji da sam mogla da procitam ovaj izvanredni putopis prepun neobicnih dozivljaja. U ocekivanju sledeceg, isto ovako uzbudljivog putopisa ovog autora, srdacno vas pozdravljam.

Dopuna mom prethodnom komentaru: Zbog siromastva i bede stanovnistva Malija je u toku jedna tragedija ljudi koji su se odlucili da potraze bolji zivot u Evropi preko Kanarskih ostrva. Samo za zadnjih 3 meseca je zivot izgubilo preko 1700 ljudi koji su pokusali da se docepaju obala Kanarskih ostrva u malim drvenim camcima na putu, preko Atlantika, dugom 800 kilometara. Njih oko 4000 je uspelo da u zivotu stigne na cilj (samo za zadnjih 3 meseca) ali ih spanske vlasti vracaju nazad. Uz ovo ide i podatak da su ovi ljudi za takvo "putovanje" morali da plate lokalnoj mafiji tj. vlasnicima plantaza i farmi, od 3 do 5 hiljada dolara za koje su radili do dve godine na tim istim plantazama i farmama u Mauritaniji. Ovo je nesto sto, nazalost, traje vec godinama i sto nece prestati u skorije vreme.

"Talking Timbuktu" i zanosni zvuci i ritmovi africke bluz muzike Ali Farka Toure su nesto sto asocira na Mali, domovinu ovog, u svetu, priznatog muzicara. Ali rastojanje od koncerata ove muzike, koji se odrzavaju u renomiranim dvoranama Amerike i Evrope, pa do surove realnosti zivota naroda Malija moze da bude i nekoliko svetlosnih godina. Ovaj clanak ima svoju pravu vrednost upravo zbog prave slike o toj zemlji i njenom stanovnistvu i kao takav sam ga procitala sa ogromnim interesovanjem kao i dodatne komentare pisca ovog clanka. Bez dobrih argumenata ili paralelnog licnog prikaza "neke africke duse" komentare poput Oliverinog shvatam kao maliciozan trash.

Hvala autoru na izuzetnom putopisu, jednom od najupečatljivijih od kada čitam TravelMagazine. Iako Oliverine komentare smatram površnim moraliziranjem, zahvaljujući njima dobili smo kroz autorove komentare još zanimljivih informacija. Nadam se novim sličnim putopisima.

Fantasticno! Sa velikim uzivanjem sam citala tekst o drzavi o kojoj, moram priznati, nisam znala nista. Eto, ja vise od 20 godina (a sada mi je 40) putujem po stranim zemljama. Posetila sam oko 30 zemalja. Najpre su to bila putovanja vozom po zapadnoj Evropi, za vreme studentskih raspusta i to u sopstvenom aranzmanu. Kasnije su ta putovanja postajala nesto luksuznija (ako smem to da kazem). Posetila sam jos 3 kontinenta, a poslednjih godina, zbog porodice, putovanja su bila i ona koja su organozivana od strane turistickih agencija. Na velikom broju putovanja sam se odistinski namucila i fizicki i psihicki. Ali, vec nakon nekoliko dana od povratka cinilo mi se kao da sam bila u raju. Sve nedace su zaboravljene, a ostalo je secanje samo na pozitivne stvari. Upravo zato je ovaj clanak tako vredan, posto je napisan neposredno po dolasku. Da je pisan kasnije, bila bi to slatka turisticka prica, sa puno sarma. Ovako, kao da sam i ja putovala i sve to prezivela. Veoma iskreno. A zar je iskrenost greh??? Pre 3 godine sam u organizaciji jedne nase turisticke agencije bila u Tunisu. Putovali smo u Saharu - 500 km u dubinu, do Alzirske granice. Naravno bilo je to fino putovanje autobusom, klimatizovanim dzipovima, kamilama u fensi berberskim kostimima. Ali, covek ne moze a da ne oseti surovost tog podneblje. Bio je avgust. Pitala sam se kako je u onoj podsaharskoj regiji, u crnoj Africi. Evo sada znam. Postovani Dragane, molim Vas da se ne obazirete na komentare osoba koje osim ulice Strahinjica Bana i samoposluge nista u zivotu nisu videle. I kud bas da od ovolikog clanka upamte samo rec samoposluga. Ja dobro znam o cemu vi govorite. Jos nesto, ima li veceg bogatstva od onog kada covek vidi svet u kojem zivi? Vidi i dobre i lose stvari i neminovno pocne da uporedjuje sa mestom i drzavom u kojoj on zivi. Ne dam ja svoj Novi Sad ni za sta na svetu...

Tekst o Maliju me je duboko impresionirao.Dogoni, Tuarezu, Timbuktu, Mopti, Gao, egzoticna imena naroda i gradova o kojima do sada skoro nista nisam znao. Pisac clanka se zaista potrudio da nam pruzi pravu sliku o tim ljudima i o toj zemlji. Kroz tekst sam dosao do bezbroj korisnih podataka. Koliko sam shvatio i iz komentara autora za put u Mali je neophodno poneti tablete sa mineralima i vitaminima, vrecu za spavanje (kad nas autobus ostavi na raskrsnici u pustinji), mozda i neke druge prakticne stvari. Citam i neke druge internacionalne casopise o putovanjima i ne bih rekao da se ovaj tekst bitno razlikuje od tekstova u njima.

Pripremam se uskoro na putovanje po nekim africkim zemljama i citanje ovog clanka je za mene izvanredan izvor vrednih informacija. Mozda necu imati dovoljno vremena da obidjem sva ova mesta ali ce za mene biti pravi izazov da vidim bar neka od ovih opisanih. Zahvalan sam redakciji a i piscu ovog clanka na objavljivanju ovih pravih, svakom putniku, tako potrebnih podataka. Autoru poruka: ne obracajte paznju na tendenciozne i, bogzna cime motivisane, negativne kritike.

Kao neko ko je u Africi proveo 7 godina mogu u potpunosti da razumem autorov kulturološki šok, pogotovo ako je prvi put u Africi (i to baš u Maliju). Ipak, nakon celokupnog mog iskustva, mogu samo da kažem, u vezi ovog teksta, da su evropske kolonizatorske nacije verovatno nepopravljivo oskrnavile kulture afričkih naroda i prirodnu ravnotežu na ovom prelepom kontinentu, te je svaki negativan kometar koji dolazi sa evropskog kontinenta na račun njegovog autentičnog (domorodačkog) stanovništva neprimeren. Što se afričkog duha tiče, Olivera je pravilno naslutila da on postoji (iako ga nije direktno osetila). On će vam se ili veoma dopasti, kao što se meni dopao (afrikance smatram dušom čovečanstva, dušom koja polako nestaje), ili će vam biti odbojan, te ćete, kao i autor, biti u stanju da komunicirate samo sa kulturološki familijarnijim slojevima koji su pristali da manje ili više prihvate kanon života koji je kolonizacijom 'instaliran' u poslednjih nekoliko vekova. U tom smislu, treba malo dublje razmisliti o tome šta je laž a šta istina u ovakvom kontekstu. Podaci su, pak, tačni, i sa gledišta turiste vredna priprema pred put u ove krajeve.

Sa turistickog prikaza Malija evo predjosmo i na politiku: naravno, i ja sam od onih koji ostro osudjuju beskrupulozno eksploatisanje i isisavanje resursa Afrike. Mogla bih da navedem stotinu primera kako taj bogati i napredni svet nemilosrdno crpe blago ovog kontinenta a istovremeno dajuci mu mrvice u obliku humanitarne pomoci pun je hvale za svoja "dela." Svakako bi se putovanja u zemlje ovog kontinenta trebala posmatrati i u tom kontekstu. I pored toga ovaj clanak nije ono kako ga vi, Olivera, prikazujete a to potvrdjuju i komentari svih ostalih citalaca. Jer, vidjenje jedne zemlje nekoga ko je tamo ziveo ce se uvek razlikovati od vidjenja turiste. I sa turistickog stanovista ovaj tekst potpuno zadovoljava. By the way, vi nikako da napisete nesto o toj "africkoj dusi" sem onog skromnog citata velikog africkog pisca, a verujem da bi svi citaoci to rado procitali i obogatili svoje znanje o Africi.

Ne mislim da oni koji rade za neku zemlju, i stoga tamo i borave, imaju samim tim objektivniji pogled. Nasuprot, nije neočekivano da postanu pristrasni, čak ostrašćeni i da za sve probleme uzroke traže na drugoj strani. Čini mi se da su žene možda sklonije takvom "majčinskom" refleksu. U knjizi Vesne Goldsworthy "Izmišljanje Ruritanije" prikazane su neke od takvih dobronamernih putnica kroz slično egzotične, balkanske krajeve krajem devetnaestog i početkog dvadesetog veka. Što se gladi, bolesti i svake druge tragične afričke svakodnevice tiče, čini mi se da se ne može prstom upreti samo na jednu stranu. S obzirom na tamošnju klimu i društvene sisteme, pretpostavljam da su i pre dolaska kolonizatora, ljudi povremeno masovno umirali od gladi i bolesti, živeći u bedi (prema "zapadnim standardima"). Samo što se tada, bez rezultata "zapadne kolonizatorske tehnologije" kao što su mediji i telekomunikacije, tragedija odvijala u tišini, ostavljajući nas u utisku da je sve bilo dobro pre nego što su "došli okupatori i sve odneli", a ljude "iskvarili". Možda je i naša rasprava o materijalnoj bedi i njenim posledicama samo odraz "zapadnjački merila", nešto što možda ne dotiče "afričku dušu". Stoga bih veoma volela da od poznavalaca čujem o specifičnostima "afričke duše". Za sada nekako verujem da su ljudske duše širom sveta iste, pod istim okolnostima.

ko kaze da dusa covecanstva polako nestaje?

Bas sam besna. Opste je poznato da je neznanje glavni uzrok predrasuda, strahova i mrznje.

Odgovor na pitanje o resursima i naporima: osim inostrane pomoci, Mali zivi od izvoza pamuka i strahovito je pogodjen fluktuacijama u medjunarodnim cenama te sirovine, kao i zestokom protekcionistickom politikom SAD-a i EU-a koje povlascenim cenama stite svoje bogate farmere. Mali je od 1994 jedan od glavnih izvoznika zlata u pod-saharskoj Africi. Nazalost, sav izvoz je pod kontrolom zapadnih korporacija.

Za razliku od ogromnih investicija koje su Englezi napravili u Indiji (obrazovanje, zeleznica, industrija, i, veoma vazan engleski jezik), Francuska kolonijalizacija je ostavila malo traga na danasnji Mali. Uz to, od nezavisnosti, dramaticne suse sirom Sahela ranih 1970ih, pa potom ponovo 1980ih potpuno su unistile poljoprivredu koja cini 80% ekonomije ove zemlje. Prema ozbiljnim analiticarima, pogresna politika kolonijalizatora je u ovoj i mnogim drugim africkim zemaljama juzno od Sahare unistila perspektivu razvoja tih zemalja, jer nije uzela u obzir lokalne regionalne obicaje, kapacitete, nacin zivota (pokusajte da pronadjete studiju "Two Worlds of Cotton: Colonialism and the Regional Economy in the French Soudan, 1800-1946"). I pored svih svojih problema i unutrasnjih slabosti (koje su nesporne), Mali je, verovali ili ne, uz pomoc MMF-a, napravio velike korake u poslednjih deset godina u smislu restrukturacije ekonomije, razvoja i zastite prirodnih resursa, obrazovanja, zdravstva. Sadasnji vlast u Maliju smatra se jednom od najvoljnijih da reformise zemlju i obezbedi perspektivu i duzi zivot mladim ljudima.

Kao sto vidite, ovo je samo delic informacija koje postoje o Maliju, a koje nisu uzete u obzir, ni na napovrsnijem nivou, kada su donoseni zakljucci o uzrocima svih problema u toj zemlji.

Od turisticke dosli smo do socijalne dimenzije, sto je bojim se neminovno u ovom kontekstu.

A vi sad svi lepo zajedno sedite u dzip, natovarite se mineralnom vodom, i idite pravo za Timbuktu. I ne gledajte ni na jednu stranu, samo pravo.

Studije o Maliju, analize, MMF, pa nisu to stvari zbog kojih treba putovati u Mali. Dovoljno je, valjda, precesljati literaturu sa tim podacima, a to, uostalom, spada u jednu drugu oblast. Ovaj covek je proputovao tu zemlju, video ono sto je video, doziveo to sto je opisao. Popovanje, nadobudno i arogantno nipodastavanje svega sto je napisao je u suprotnosti sa principima civilizovanog polemisanja.
Ako oni, koji tako zaneseno i bezrezervno uzdizu africku kulturu, jednog dana sa svojom decom budu stanovali i ziveli u Sovetu, sa Dogonima ili Tuarezima u Maliju, skolovali ih i vaspitavali i duhu tih kultura, e, tek onda cu stvarno poverovati u dobronamernost uzdizanja te "africke duse". Pitanje je koliko je to objektivno. Do onda, sve ono sto kazu, ce mi izgledati kao nasusna potreba za demonstriranjem znanja (da li bas tako velikog i jedinstvenog???) i iskustva.

E, a da vas dvoje razmenite brojeve telefona pa da se siti izrazgovarate i ugovorite sastanak!

Nazalost nemam dovoljno prostora na veb sajtu da okacim slike iz Malija jer su prevelike i ima ih previse, jedno 700-800 megabajta. Ali evo ako imate eMule ili neki drugi file sharing na istoj mrezi, spakovacu slike u jednu arhivu i nazvacu je draganvidovicmali.zip pa je skinite. To ce biti za jedno dve-tri nedelje kad se vratim kuci jer sad krecem opet za Afriku, ovaj put severnu, i sve vas puno pozdravljam.

Jos mnogo zanimljivih detalja vezanih za Mali i Bamako!

http://www.cites.tv/citesdumonde/destination11-Bamako.html

Autoru i Oliveri: svidela mi se jako vasa prepiska. Dragan ima jedan jako objektivan prikaz po meni pogodan kao savet za ljude koji su planirali da idu u Mali, dok Olivera vise pise srcem (to se moze videti iz njenih ostalih tekstova) sto opet nije za kritiku vec pohvalu. Provela sam jako puno vremena u Africi iako zivim u severnoj Evropi, znaci putovanja od po mesec dva sluzbeno. Moj posao se svodi na ekonomski i odrzivi razvoj... Sad, trenutno sam u Bocvani a do skoro sam bila u Maliju. Radila sam u skoro svim drugim africkim zemljama i mogu reci da je Mali nepopravljiv! U poredjenju sa ostalim zemljama, mnogo su lenji ovi u Maliju... istina je. Jedan problem je i ta elita ali po meni najveci problem korumpirana vlada i manjak volje da se bilo sta menja! To sve iz licnog iskustva jer nas zadatak je bio da im pomognemo, ali oni ne zele da implementuju to sto im mi savetujemo dok ostali to rado cine i stvari se menjaju na bolje. Sto se tice BBC-a, on je sterilan i isfiltrisan tako da meni vise odgovara B92 sa realnijom slikom sveta... Ja sam stranac vama u Srbiji ali su meni ovi u mom ‘kulturnom svetu’ suvise ‘politicki korektni’ da bi videli sumu od drveta... Mnogo toga bi se moglo reci o Africi.... Za pohvalu je entuzijazam humanitarnih radnika ali to nije dovoljno u Maliju....

i kao dodatni ps, da spomenem da tuareg uopste nije arapska rijec (zivjela sam u maroku godinu dana, ni ja ni on nismo muslimani, ali govorimo i citamo arapski!). Da naucite nesto o Maliju, pogledajte veliki i zabavni putopis Ibn Batute (poznat ce biti onima koji su kao djeca citali Martija Misteriju.)

Pomozite im ..