Gastro putopis iz Toronta

Najpre da kažem da sam naše slatke crvene paprike, koje u ovo doba godine dominiraju srpskim pijacama, neočekivano našla upravo u Torontu, po prvi put otkako živim na severnoameričkom kontinentu.

Iako sam se tokom više godina provedenih u Americi navikla na šarenolikost ljudi i kultura, diverzitet sa kojim sam se susrela u Torontu bio je iznad svakog očekivanja. Jedva da se čuje engleski jezik na ulici. Iz raznih delova sveta ljudi su doneli svoju kuhinju tako da ima mnogo internacionalnih restorana - sjajna prilika da se probaju razna jela u originalnom izdanju. Zapamtite, samo sveži imigranti insistiraju na autentičnom kuvanju, posle se sve to postepeno prilagođava ukusu lokalnog stanovištva.

U svakom delu grada dominira određena kuhinja: na glavnoj ulici ima mnogo bliskoistočnih i mediteranskih restorana sa nezaobilaznim girosom. U kineskoj četvrti su, naravno, lokali sa raznim dalekoistočnim kuhinjama – kineskom, japanskom, vijetnamskom, generalno veoma popularnim u Americi i Kanadi. Zatim, restorani sa modernom severnoameričkom kuhinjom, sa italijanskom, indijskom, francuskom... može da se bira.

Ima i onih mesta koje služe takozvani fusion, od svega pomalo. Recimo, u jednom takvom restoranu moguće je naručiti hamburger slajders sa pomfritom i edamamom (soja u mahuni) ili kapreze salatu sa zelenom salatom i kruškama, i na kraju kao glavno jelo piletinu na malezijski način.

Interesantan mi je bio i Marché, lokalni ogranak švajcarskog lanca restorana, koji ima sledeći koncept: u ogromnom prostoru smešteni su punktovi gde se pred mušterijama sprema različita hrana, supe, paste, salate, peciva, morska hrana, suši, torte i kolači, itd. Na ulazu dobijete magnetnu karticu kojom “plaćate” na svakom punktu gde uzimate hranu. Zapravo, plaćate samo jednom, na izlazu, za sve ono što se na kartici skupilo.

Tek tada ćete, naravno, i primetiti da ste potrošili mnogo više nego što ste planirali za jedan obrok! Inače, jede se za stolovima, baš kao u klasičnom restoranu. To sve i ne bi bilo toliko zanimljivo da enterijer i hrana ne izgledaju tako dobro i primamljivo. Ukus je, sve u svemu, ipak bio ispod očekivanog.

Pravi biser za ljubitelje hrane je zatvorena pijaca Sent Lorens (St. Lawrence) u centru grada. Na dva nivoa nekadašnje fabrike automobila može da se nađe ogroman izbor svega i svačega, ima neverovatan broj vrsta lososa, jastoga, kobasica, mesa od kamile, emua, kengura, krokodila, itd.

Tu je i čuveno mesto za doručak Carousel, gde smo probali jaja sa topljenim sirom i kanadskom slaninom u zemički, uz kafu. Ima li išta tipičnije američko od ovoga?

Inače, kad smo kod tipične kanadske hrane, izdvojila bih dve namirnice - kanadsku slaninu (to je naša svinjska pečenica) i sirup od javora, bez koga se ne jedu američke palačinke.

Jednom prilikom smo sticajem čudnih okolnosti dospeli u Design District, pratili smo živu rok svirku sa prikolice kamiona kao deo praznične šetnje nekog radničkog sindikata (bio je Labor Day), i tu smo našli divne male butike i kafiće. Jedan od kafea nosi super ime - Ezra Paund.

Iako Toronto važi za grad sa hladnom klimom mi smo se nagledali brojnih bašti restorana prepunih ljudi.

Sve u svemu, Toronto uopšte nije dosadan grad - ima toliko toga da se vidi, pojede i doživi.

.