Brazil: Između beleze i tristeze

Okvir je isti, slika šušti – od “čudne” arhitekture, novosvetovskog manjka istorije, tropskog ambijenta, opipljivih ostataka kolonijalizma i robovlasništva.

“Svako može da nađe Brazil za sebe”, kaže jedna izreka. Ima bar četiri različita Brazila: “evropski” jug, industrijski centralni - jugoistok, “crni” severoistok i Amazonija.

Svako putovanje ima predistoriju, svoje kako i zašto. Predistorija mog puta u Brazil je trajala i trajala. Ujna je živela u Sao Paulu od sredine pedesetih do sredine sedamdesetih; ona nas je sve u porodici uvela u Novi svet - pričama, hranom, muzikom.Zahvaljujući njoj, Brazil je uvek bio neki topli objekat žarkih boja koji se nalazi tu negde.

Kad je počela beskrajna jugoslovenska tragedija, postao je još bliži. Neki su išli u Kanadu, neki na Novi Zeland, moji su išli ka Brazilu. Rođačka kolonija je rasla. Poziv je bio otvoren... Ali, bilo je daleko, bilo je malo vremena i još manje para... Predistorija se tu ne završava. U Beogradu sam stvorio svoj lični Brazil.

Ideju o kulturnom kanibalizmu baštinio sam kao svoju i pre nego što sam uopšte saznao za Kanibalistički manifest Osvalda de Andradea. (Andradeova osnovna teza bila je da snaga brazilske kulture leži upravo u tome što je kanibalizovala uticaje sa raznih strana i od njih stvarala novi kvalitet).

U svojoj glavi, stvorio sam jedan utopijski Brazil. Kad-tad morao sam da se suočim sa realnošću. Tad se desilo kad sam napunio 40. Iz jeseni sam krenuo u proleće. Boingom Singapore Airlines-a iz Barselone.

Svaki veći internacionalni aerodrom danas je Pekićev Hitrou iz Besnila. Ljudi sa svih strana sveta na kratko se zadese u istom prostoru, kao privremeno grupisani atomi. Očešu se jedni o druge u redu za pretres, popiju kafu u aerodromskom kafeu, uriniraju u istom toaletu. Sat, dva kasnije su hiljadama kilometara daleko. I u takvom vavilonskom okruženju, gde je sve protočno i nestalno, može da se omiriše odredište - u redu za čekiranje prtljaga.

Tu upoznajete saputnike. Ispred mene - beli bračni par u skupoj garderobi sa šarom. Iza mene - pogureni crnac u ispranoj rolci sa brdom torbi i čoporom dece. I jedni i drugi pričaju portugalski. U tom redu se završava hegemonija engleskog.

Ko su Brazilci?

Atlantska prašuma

Brazilci se ukrcavaju polako. Nigde ne žure. “Tranquilo... Tranquilo...” Ne uzbuđuju se zbog kašnjenja. Elegantne stjuardese u "Sarong Kebaya" uniformama (nalik tradicionalnoj singapurskoj nošnji) strpljivo čekaju i dočekuju. Decentni smešak sleduje svakom putniku. One se putnicima obraćaju na engleskom. Sa promenljivim uspehom. Kad dođe do truckanja u vazduhu, reč uzima nasnimljeni glas i apeluje na portugalskom: “Vratite se na svoja mesta, por favor, i vežite pojaseve!”

Iz zategnutog singapurskog Boinga, ulazi se u katakombične hodnike Aerodroma Guaruljos. Nije najjasnije kuda na pasošku kontrolu, kuda na druge letove. Administrativni formulari su samo na portugalskom. Policajac oklembešenog držanja i mrzovoljno-sumnjičavog izraza lica snima. Traži mi pasoš.

"Šta je razlog vašeg dolaska u Brazil?" "Imam familiju ovde." "Koliko ćete ostati?" "Dva meseca." "Gde ćete odsesti?" "Pa, kod familije..." "Aha...” Pravi dramsku pauzu, naglas čita adresu upisanu u formular i bez reči mi pruža pasoš gledajući već ka onima iza mene. Službenica koja duži pečat mehanički udara pečat u pasoš i časti me odsutnim smeškom dobrodošlice. Brazil!

Romantizovana priča o ostrvu Elis kraj Njujorka kao prvoj stanici imigranata na ulazu u SAD tamo se uči u školi kao pesmica. Ko ne nauči u školi, naučiće je, hteo-ne hteo, negde drugde. Nema teorije da to ne bude usađeno u glavu. Romantizovana istorija je temelj romantizovanog poretka. Iako takođe zemlja Novog sveta, Brazil nema ni izbliza tako jak ulazni mit. Poredak je mnogo fluidniji. I bez romantike. Nije jedan i nije isti za svakoga. U međuvremenu se menjala samo istorijska scenografija u pozadini.

Kolonizatori su u Brazil dolazili da opljačkaju i beže. Indijanci – starosedeoci, koji su tu milenijumima živeli bez istorije, (po)tamanjeni su u ime svojine i napretka. Robovi su dovlačeni da ostave kosti za svoje vlasnike; (mnogi) imigranti su stizali pečalbarski, sa idejom da će se jednog dana vratiti tamo odakle su krenuli. Malo ko od došljaka je Brazil prihvatao kao svoj od samog starta. To se oseća. Brodovi iz Evrope pristajali su u lučke gradove Salvador, Resife, Santos, Rio.

Nijedan od njih nije uzdignut u “ostrvo Elis i Njujork”. Umesto mitova, postoje porodične legende koje se prenose s generacije na generaciju. Najveći talas imigracije zapljuskivao je od oko 1870. do sredine 20. veka. Tada je iz Evrope i Japana stiglo više od četiri i po miliona ljudi. Dolaskom u SAD, odakle god da si dolazio, postajao si Amerikanac. Po dolasku u Brazil ostajao si ono što si bio, do daljnjeg. Brazilstvo nije bilo jasno određeno. Vreme provedeno u novoj sredini oblilo je oštre ivice donesenih nacionalnih identiteta. Dve-tri generacije kasnije ta oblina je postajala brazilstvo.

Pređašnje nacionalno je uglavnom postajalo nešto kao folklorni kuriozitet. Deluje relativno benigno, mada postoji razlika između sredina u zavisnosti od toga da li preovlađuju potomci Nemaca, Italijana, Japanaca ili Afrikanaca... Svi oni danas jesu Brazilci, baš zato što nisu “pravi” Nemci, Italijani, Japanci... Toga postanu svesni kada iz prve ruke upoznaju svoje “matice”. Za razliku od racionalnog utemeljenja SAD, gde je (pored ostalog) boja kože predstavljala racionalni kriterijum za segregaciju, Brazil se od početka temeljio i na iracionalnosti, neracionalnosti, improvizaciji... Od otkrića Brazila kolonizatori su se mešali sa Indijankama, kasnije sa crnkinjama.

Dolazili su sami, bez porodica, i morali su da improvizuju na licu mesta. Strogi hrišćanski moral rastezan je po meri okolnosti na terenu. “Južno od ekvatora nema greha...” Malo po malo stvarala se realnost sa dosta nijansi.

Segregacija i rasizam su postali neizvodljivi na čistim rasno-etničko-nacionalnim osnovama. To uopšte ne znači da ih nema. I te kako ih ima, ali ne na tako “racionalnim” i “naučnim” osnovama kao u Evropi. Brazil je danas većinski pardo, zemlja mešanaca.

U trenutku kada Evropa ponovo klizi ka antiimigrantskoj histeriji i rasističkom ekstremizmu, čini se kao da je Brazil na te boljke razvio imunitet (barem na zapadne vidove boljke).

Sao Paulo i Rio

Baija

Iz Evrope u Brazil odavno se više ne putuje brodovima. Iako velikih i važnih gradova ima više (Belo Orizonte, Salvador, Brazilija itd.), glavna odredišta internacionalnih putnika (pod uslovom da nisu političari i diplomate) su Sao Paulo i Rio. Ta dva grada su toliko dominantna u svakom pogledu da upravo oni u najvećoj meri oblikuju i unutrašnju i spoljnu percepciju Brazila. Oni su idealni tipovi, modeli, antipodi, nešto kao brazilski Njujork i Los Anđeles.

Sao Paulo je najveći, ekonomski najmoćniji, radoholičarski. Rio je najkosmopolitskiji, opušteniji, slovi za najlepši.

SAD su u potpunosti “kodifikovane”, države su „standardizovane“. Brazil nije, to je ime u jednini koje označava mnoštvo. “Svako može da nađe Brazil za sebe”, kaže jedna izreka. Ima bar četiri različita Brazila: “evropski” jug, industrijski centralni - jugoistok, “crni” severoistok i Amazonija. Njujork i Los Anđeles su na dva suprotna kraja zemlje i kontinenta, a ekonomska i politička moć disperzovani su po čitavoj teritoriji.

Rio je na samo 430 km od Sao Paula; Belo Orizonte je deo istog trougla, dok su Kuritiba (Parana) - južnije i Vitorija (Espirito Santo) - severnije, deo malo šireg kruga, ali i dalje blizu, pogotovo imajući u vidu ogromne razmere zemlje. To je najrazvijeniji, najgušće naseljeni i najvibrantniji deo Brazila. Čovek tu ima osećaj “atomskog jezgra”, kao da se nalazi na osi oko koje se sve okreće. Van jezgra sve je drugačije – sporije, ređe naseljeno, siromašnije. S tom razlikom da je u Brazilu sever “južniji i tužniji” od juga.

Iako Sao Paulo i Rio imaju potpuni medijski monopol na projekciju brazilske stvarnosti, prava kolevka brazilske kulture i brazilstva uopšte je Baija, na severoistoku. To su se najpre susreli svetovi. Opet, severne države kao da postoje samo na mapi za vremensku prognozu. Najupečatljivija karakteristika pejsaža koji vas dočekuje je kontrast između nebodera i favelaških skarabudževina. To upada u oči već iz aviona.

Do pre neku godinu Brazil je bio zemlja sa najneravnomernijom raspodelom bogatstva – pedeset odsto populacije sa podnožja društvene piramide imalo je koliko jedan odsto onih sa njenog vrha.

Kada se taj statistički podatak prvi put doživi uživo, efekat je ne kao prst u oko, nego kao pesnica u glavu. Atlantska prašuma je oguljena, kao i drvo po kojem je Brazil nazvan. Artefakti i simboli modernog doba pristigli sa civilizacijom i civilizovanjem su ograde, bodljikave žice, žice sa strujom, visoki zidovi. Nalaze se svuda – u gradovima, uz puteve, na moru, u selima.

Zemlja je ogromna; deluje kao da je uzduž i popreko ograđena, pregrađena, zagrađena. Neograđeni javni prostori su kao minijaturne oaze. Kao rezervati. I kao što Indijance preostale u to malo preostalih zooloških vrtova Atlantske prašume ubijaju, ubijaju se, milom ili silom, i te mini-oaze (poput kultnog bioskopa Bellas Artes u Sao Paulu).

Logika zemlje kao ograđene fazende i javnog prostora kao šoping-mola gazi bez milosti i saosećanja.

Zgrade podsećaju na tvrđave u zoni konflikta. Bez ausvajsa ne može ni da im se priđe. Prilazi, hodnici, parkinzi, liftovi pokriveni su kamerama. “Nasmeši se, kamera te snima”, jedan je od duhovitih stikera koji stoje uz neke kamere. Kamera je toliko na svakom koraku da bi trebalo stalno da se smejete.

Zgrade imaju portire. Portiri su u isto vreme i stražari, samo što se tako ne kaže. Lepše zvuči kad su samo portiri. Na monitorima u portirnicama ide non-stop reality-show sa svih ulaza, hodnika, liftova, ćoškova; portiri pritiskom na dugme dižu kapije garaže i otvaraju vrata zgrade i kad ulazite, i kad izlazite. Gost ne može da uđe bez polaganja računa: ko si, šta si, kod koga ideš...

Porodica i "empregada"

Paranoja od provalnika i pljačkaša je konstanta - od juga do severa, od sela do velegrada. Uprkos svim zidinama, kamerama, obezbeđenjima, i u manjim mestima, gde se živi po kućama, i u kondominijumima, koji su utvrđena gradska naselja sa privatnim kućama ili zgradama, noću se zaključavaju vrata soba, na prozore i metalne zastore se stavljaju katanci.

Kada se uđe iza brava i katanaca, brazilska porodica živi svoj svakodnevni život. Teško je definisati prosečnu brazilsku porodicu. U društvu isparcelisanom socijalnim i klasnim podelama, proseci postoje samo unutar grupe kojoj se pripada. Nemoguće je mešati babe i žabe. Bankovni konto i vlasništvo nekretnina određuju ko su babe, a ko žabe.

Prvi žive u svojim stanovima i kućama, drugi budže budžake po periferijama i favelama. Prvi (obično) imaju auto po glavi (odraslog) člana porodice, drugi se cimaju u neudobnim autobusima. Prvima deca idu u privatne škole, drugima u državne ili uopšte ne idu u školu. Prvi rade i za sebe, drugi skoro isključivo za druge.

Verovatno nije netačno ako se ustvrdi da i jedni i drugi iza sedam brava i sedam katanaca čuvaju upravo svoje porodice, uže i/li šire. U kuću se ne poziva svako; bilo ko još manje. Kuća je zaštićena teritorija na koju se puštaju samo bliski i najbliskiji. Bliskih i bliskijih može da bude prilično. Veoma je uobičajeno da se na porodičnim okupljanjima – vikendom, praznikom ili o slavljima (venčanja i sl.) – okupe i druže sve generacije horizontalno i vertikalno (bake i dede, deca sa porodicama i prijateljima, unuci i unuke sa svojim devojkama i mladićima).

Utisak je kao da je ta proširena porodica osnovna društvena ćelija, najjača zaleđina u društvu gde bez jakih leđa dosta toga ne ide glatko ili ne može. Nekad se posao, o čemu god da je reč, lakše završava preko proširene porodice nego regularnim putem. U Brazilu se to zove žeito brazileiro (jeito brasileiro). Žeito je sličan onome što je u Srbiji patentirano devedesetih kao snalaženje.

Svakodnevni radni ritam je takav da članovi porodice, čak i kad žive zajedno, nemaju previše vremena za viđanje i druženje. Radi se bukvalno od jutra do sutra. Stereotip o lenjim Brazilcima (više) ne stoji. Produktivnost nije vrhunska, vreme provedeno na poslu jeste. Ne radi se uzalud. Kupovna moć je porasla.

Mnogi gunđaju na skupoću, malo-malo pa su neki štrajkovi, ali deluje kao da “mašina” melje punom parom i da se u pogledu životnog standarda (masa) stvari kreću napred.

Kada se priča o porodici, nemoguće je ne spomenuti jednu unikatnu “kulturno-ekonomsku jedinicu”. Empregada kao da je deo porodice, a ipak nije. Ona je kućna pomoćnica, sluškinja ili kako god. Pojam je neprevodiv, pošto ta “institucija” u Evropi ne postoji u tom vidu... Empregade rade po kućama puno radno vreme. U većim i bogatijim kućama bude i više od jedne empregade. Idu u prodavnicu, na pijacu, kuvaju, peglaju, čiste, čuvaju decu... Priroda odnosa “domaćina” i empregade je “mutna”, racionalna na brazilski način.

Empregada često ima ključ od stana, a da “domaćini” obično pojma nemaju gde ona živi; empregada provodi više vremena sa decom nego roditelji ili bilo ko drugi, a obično nije među zvanicama za dečije rođendane; empregada kuva i sprema, a obično ne jede za istim stolom sa domaćinima. (Nekad čak ne jede ni istu hranu.)

U zgradama postoje dva lifta: društveni (social), vodi do ulaznih vrata stana; servisni, vodi do 'prostorije za kućne poslove' (area de servicio). Empregade idu ovim drugim. Zakon zabranjuje segregaciju te vrste. Praksu i dalje uređuju tradicija i stare navike. Novo je da su empregade zaštićene zakonom – imaju zagarantovani minimalac (oko 300 evra), uplaćuje im se socijalno i zdravstveno osiguranje.

Za srednju klasu (i sve iznad nje) zaposlena posluga se podrazumeva. Socijalizam je pátio od toga da zarad pune zaposlenosti izmišlja nepotrebna radna mesta, kao što je npr. osoba koja pritiska dugmiće u liftu hotela. Brazil je primer razvijenog kapitalizma sa sličnim felerom. Izvori fenomena su potpuno različiti. Gradovi hronično pate sa prostorom za parkiranje. Posao armije flanelinja koji drežde na ulicama je da vozačima pokazuju prazna mesta, da im pomažu pri parkiranju i da pogledavaju na parkirane automobile (jer znaju da ispare “dok si rek’o keks”). Za to im se udeljuje sića; oni od te siće hrane svoje porodice.

Danijel iz Novog Sada, koji je već 7, 8 godina u ugostiteljskom biznisu (sa brazilskim partnerom jedno vreme je vodio Restoran “Servia” u Vila Madaleni u Sao Paulu) priča kako maltene svaki restoran mora da ima prevodioca porudžbina. Kuvari su često polupismeni i nepismeni i kad ne bi bilo prevodioca, gosti bi dobijali nešto deseto od onoga što su poručili. Epilog je da posao za dvoje ili maksimalno troje ljudi, radi petoro. Lošije nego što bi radilo dvoje ili troje kvalifikovanijih; ali, kvalifikovaniji, opet, ne bi radili za kikiriki.

Sao Paulo: neviđena gužva

Ima dosta istine kad vam kažu da su brazilski gradovi slični jedan drugom - kad vidiš jedan kao da si video sve. Razlikuju se teren i prirodno okruženje; polazni urbanistički princip je identičan: crkva, ispred crkve četvorougaoni trg, i onda ulice koje se koncentrično šire pod pravim uglom. (Postoje izuzeci druge vrste, poput Brazilije, ali kao da i oni samo potvrđuju pravilo.) Š

to je grad više rastao, to je više odstupao od pravih uglova. “Brazilski gradovi kao da ne evoluiraju sa protokom vremena; samo se transformišu”, zapazio je Levi Stros pre više od pola veka.

Sao Paulo je najupečatljiviji primer neviđenih transformacija. To je danas grad-monstrum. Levijatan. Betonska prašuma. Zastrašujući i fascinantan u isto vreme. Zgradama i zgradurinama ne samo da se ne vidi kraj, nego se ne da naslutiti ni red po kojem su složene. Gužva je prirodno stanje.

Svakog dana ulicama prokrstari između pet i sedam miliona vozila. (Da bi saobraćaj koliko-toliko bio stavljen pod kontrolu, uveden je i sistem “par-nepar”.) U hodnicima metroa “u špicevima” postoje “ograničenje brzine” i uniformisani službenici koji “regulišu saobraćaj” – pešaka je toliko da mogu da se izgaze.

Ako je nekom nejasno gde su rođeni Fitipaldi, Pike i Sena, treba da se provoza ulicama Sao Paula; javiće mu se istog časa.

Jedini način da se gužvi koliko-toliko doskoči je – helikopter. Ni nad jednim gradom u svetu ne leti toliko helikoptera kao u Sao Paulu. Saopaulskim bogatašima helikopter je kao taksi. Bogatstvo saopaulskih bogataša je perverzno veliko; tako ga i troše.

Kad mu se malo uđe pod kožu, San Paulo može i da se razneži, kao King Kong. Ali moraš tačno da znaš šta tražiš. Nema besciljnog šetanja po ulicama i zujanja od mesta na mesto: “nećemo ovde, hajdemo tamo.” Neizvodljivo je. Na mesta se ide planski.

Kad negde dođeš, tu si, nema više mnogo mrdanja.

U poređenju sa Sao Paulom, Rio je, kad se u njega stvarno uđe, dečija pesma. Ulazak kroz predgrađa iz kojih se more ni ne naslućuje traje. Grad za koji kažu da je predivan (maravilhoso) oseti se tek kad se konačno dođe do “Južne zone”. Naslonjenost na Okean daje osećaj otvorenosti i širine. Sa okeana duva povetarac. Sa brda, za koja su zakačene favele, dolaze oluje. Svaki put kad dignete pogled uvis izgleda preteće, kao da će svakog časa da pljusne.

Favele su u Riju mnogo vidljivije. Samim tim i prisutnije. Njihov čemer i jad su u direktnoj korelaciji sa moralnim visinama, inventivnošću i skrupuloznošću brazilskih elita. Treba imati veliko srce, mnogo mudrosti i uložiti mnogo truda da se u prebogatoj zemlji kakva je Brazil tako veliki deo populacije drži u takvim neuslovima. Brazil nije stvarao koncentracione logore; njegov doprinos modernoj istoriji destruktivnosti su favele. U Riju materijalni i društveni status obrnuto su proporcionalni nadmorskoj visini na kojoj se živi. Najbogatiji su najbliži moru. More još nije ograđeno žicom. Plaža je mesto susreta, kakvog takvog.

U Riju je 59 plaža. Zna se dobro gde je kome mesto. Faveladosi i šljakeri su svoji na svome tamo gde je Guanabara zaliv najprljaviji, kraj lučko-industrijske “zone norte” (severna zona). Srednja i viša klasa su južnije, u svojim krajevima: Ipanema, Kopakabana, Leblon, Lemi… Svaka plaža je dalje podeljena na sektore. Orijentiri su spasilački punktovi - “postos” . Svaki odsto okuplja različitu ekipu – roditelji sa decom idu na Leblon, intelektualci i umetnici na Ponto Nove na Ipanemi.

Vikendom, po lepom vremenu, a pogotovo leti kada nigde sem pored mora ne može da se diše, na plaže nagrne masa. Šljakeri iz “zone norte” sa porodicama spuštaju se južnije, autobusima. Pošto im za to treba večnost, iz autobusa izađu već na prvim stanicama – na Kopakabani i Ipanemi.

Domaći ih nazivaju farofeirosima, što je pežorativan izraz sličnog značenja kao paradajz turisti. Farofa je brašno od manđioke koje se masovno koristi, a farofeirosi navodno dolaze na plažu sa spremljenim “lanč-paketima”, da prave gužvu i prljaju. U peščanom ambijentu odigrava se karakteristična brazilska društvena podela rada: jedni se sunčaju, kupaju, surfuju, igraju odbojku i pokazuju svoja osunčana tela; drugi su prirodno tamni i znoje se prodajući osunčanima piće i hranu; treći kradu i pljačkaju; četvrti su gringosi.

Fascinantno je koliko razni stranci koji dolaze u Rio često nisu svesni gde su došli. Znaju da se ponašaju toliko glupo i naivno, kao da prosto žele da ostanu bez npr. skupih kamera sa kojima se šepure.

U Riju je veoma lako skrenuti s puta i skliznuti u ulicu ili kvart gde se, u određeno doba dana ili određenim danima, ne zalazi solo. Ne mora nužno da vam zapreti životna opasnost da bi se osetili veoma, veoma neprijatno. Policijskih punktova ima kao u zoni konflikta. Nemoguće je i pohvatati koja je koja policija. Ima ih više i nisu pod jedinstvenom komandom. Patrole mrkih pogleda sa mašinkama na gotovs špartaju gradom u blindiranim bornim kolima. Osećaj sigurnosti je varljiv. Treba stalno da budeš u pripravnosti, da držiš četvore oči otvorene, da planiraš gde ideš, kako ideš, ka ko ćeš se da se vratiš.

“Ja sam navikao da slobodno šetam ulicom u bilo koje doba dana. Zamara me ova povećana borbena gotovost”, prigovaram Gustavu, poznaniku iz Rija. “Meni je to prirodno stanje. Živimo sa tim od kad znamo za sebe ”, odgovara mi on.

Linije klasno-socijalnog fronta u Riju se ipak prelaze. Osim plaža, ljudi još hodaju i sreću se po ulicama i trgovima, ne samo u tržnim centrima.. Grad ima i duh grada, ne samo veličinu.

Muzika je emanacija tog duha. Brazilska muzika je najbogatija muzička riznica sveta. Rio je najveći rudnik. Tačka u kojoj se Brazil ukršta i sa sobom i sa svetom. Iz tog intenzivnog susreta Južne Amerike, Afrike, Evrope, Severne Amerike... rađali su se šoro, samba, bosanova, tropikalija... Duh tog susreta i tih susreta u Riju živi. Najviše u Lapi.

To je danas grotlo Rija. Živo je svaki dan, petkom i subotom kad je lepo vreme masa sveta je i na ulici i u klubovima. Mesta sa muzikom je na desetine, ako ne i stotine. Najčešće se čuju samba, rok, i baile-fank. Kakofonija koja daje nadu da je u Brazilu moguć i grad kao mesto susreta svetova, a ne samo njihovog sudara.

Nacija koja je smislila "novele"

Karl Dojč definiše naciju kao grupu ljudi koje ujedinjuje zajednička zabluda o poreklu i zajednička netrpeljivost prema susedima. Mnogo je različitih definicija nacije.

Uglavnom se tiču zajedničkog doživljaja porekla, prošlosti, suseda, drugih... Brazilci se u njih teško uklapaju. Njihova predstavu o poreklu je veoma maglovita. Znaju nešto o tome odakle su došli njihovi roditelji ili roditelji roditelja. Najčešće je to znanje na nivou šture, izlizane informacije. Ideja o “prapostojbini” i dubina istorijskog sećanja ne postoje. Istorija je plitka. Ni za takvu se ne mari mnogo.

Jedini pravi rat Brazil je vodio protiv Paragvaja, još u 19. veku (1864. do 1870.) i to kao član “Trojne alijanse” u kojoj su bili još Argentina i Urugvaj. Nikome od saveznika taj rat, praktično genocid nad Paragvajcima, ne služi na čast. Posle toga Brazil nikad nije bio u ratu.

Argentina je nekad bila pandan i parametar. Poslednjih godina Brazil se toliko odlepio, da “nisu više u istoj ligi”, kako to vole da kažu brazilski novinari. Argentinci su rivali još samo u fudbalu. Samo tada može da se govori o odbojnosti prema susedima. Ima li onda tu nacije sem kad se igra fudbal sa Argentincima? Ima... Kad ide novela. A pošto novele idu non-stop, dileme nema.

Ako su evropske nacije izmišljotina štampe, Brazil je izmišljotina radija i televizije. Diktator Žetulio Vargas tridesetih godina je koristio radio da bi od “feudalizovane” konfederacije stvorio čvršću i koherentniju celinu. Tada je i samba uzdignuta u nacionalni simbol. Danas je televizija dominantni medij (i sa trenutnim nivoom (ne)pismenosti biće to još zadugo).

Dominantna i specifično brazilska TV-forma je - novela. (I drugi prave novele, ali ih prave na drugačiji način.) Novela “u devet” oblikuje Brazil.Nju ovako ili onako gledaju svi. Ako ste je propustili na televiziji, saznaćete novosti u novinama; ako ne pročitate u novinama, čućete prepričavanje... Novela je brazilska “fabrika snova”, u njoj i najluđe ideje i primisli postaju stvarnost.

Pratili Brazilci novelu ili novela Brazilce... na kraju nije ni toliko važno. Rezultat je da je život u mnogo čemu kao novela. Može da bude slatkast, može da bude mnogo velikih i patetičnih reči bez pokrića, može da bude ljubavi i razočarenja. Ali, stalno je akcija, stalno se nešto valja iza brda... i na kraju se “nešto veliko” stvarno i dogodi. To je možda ono što je u Brazilu najlepše. Ovde se aktivno živi i sanjari... a neki snovi se još uvek ostvaruju.