Festivali i karnevali u Kolumbiji

Ako u ove kasne jesenje dane, koji već mirišu na zimu, zaželimo da probudimo sva čula da zavrcaju kao vatromet, neka nam inspiracija budu Južna Amerika i Karibi. Pošto već moramo da biramo, što da ne bude, eto, baš Kolumbija. Možda niko na planeti nije doterao hedonizam do tako velike „umetnosti“ kao ova zemlja. Lenjo se pruža od snegom prekrivenih andskih vrhova do tirkiznog Karipskog mora, od ljanosa Mete do pustinje Gvahire, od svetlucavih plaža Tihog okeana pa do Amazona. Okupana cele godine suncem, na pragu ekvatora, dala je večnu inspiraciju svojim umetnicima. U prošlom broju govorili smo o književnicima, slikarima, skulptorima i muzičarima. Ta je baština, videli smo, veoma zavidna. Ono što ipak najviše zadivi posmatrača jeste monumentalna snaga genija „običnog“ čoveka.

Kolumbijac traži fiestu kao kiseonik: ova zemlja je među vodećim po broju državnih praznika i šampion je sa svojih 400 festivala. Pošto mnogi traju više dana, potreban je čitav život da se svi posete. Narodni folklor je izuzetno bogat. Smatra se da Kolumbija ima najviše ritmova i melodija na ovom kontinentu. Da bi svet upoznao ovo blago Sonja Osorio je osnovala Nacionalni balet Kolumbije koji retko možete videti u zemlji - skoro je stalno na gostovanjima. Predstave su malo stilizovane, ali su izvrsna prilika da se čuju i vide veliki kontrasti muzike i živopisnih kostima. Kada se tako savlada osnovno štivo, kreće se dalje po vijugavim stazama 32 departmana ove federalne države.

Stanovnici Andskih planina, kao i rođaci u Boliviji, Peruu i Ekvadoru, sviraju melodije poput el Condor Pasa i Carnavalito na bezbrojnim duvačkim instrumentima, ali i na gitarama, kao i na maloj verziji ovog instrumenta zvanoj čarango. Karipska obala ima ogroman fond igara koje su pod velikim uticajem naslednika afričkih robova: buljerenge i kumbija. Ove ritmove već više decenija na scenama Južne i Severne Amerike i Evrope predstavljaju Toto la Momposina (La Toto) i Petrona Martinez. La Toto, baš kao i rođaka kristalnog glasa iz Kap Verdeja Čezarija Evora, ne privlači pažnju izgledom i ni po čemu se ne izdvaja iz mase, ali glasom, punim topline i senzualnosti, dovodi publiku do ushićenja. Petrona i dalje živi u selu Palenke, prvoj nezavisnoj republici u obe Amerike, koju su osnovali robovi prebegli iz Kartagene. Jednog dana je ambasador Kolumbije poziva na predstavu u Njujorku ili Vašingtonu, drugog dana je u svom skromnom domu. Takva je bila i njihova učiteljica Etelvina Maldonado, autorka mnogih poznatih pesama. Preminula je nedavno i sahranjena je uz najviše počasti dostojne i nekog šefa države. Na pogrebu je, naravno, pevala Petrona i završila uzvikom: „Podigni se Etelvina“.

Ostali vodeći ritmovi i melodije afričkog porekla jesu mapale i čampeta. Oba imaju izuzetno izraženu erotiku koju iskusni igrači tumače na najprirodniji način. Tu su i pogrebni rituali lambalu, pa el čande i kurulao. San Huanero, bambuko i pasiljo su igre s mnogo većim hispanskim uticajem, kako u ritmu tako i u melosu. Na ljanosima Kolumbije peva se i igra horopo. Prate ga harfa i mala gitara – čarango. Kosa se namaže briljantinom i zalepi za skalp, suknja se vrti, dok ritam daju potkovane cipele muškarca: često se zastane za kratak momenat koji nekako traje kao večnost, jer se čigra zaustavila da bi još brže počela da se vrti. U svemu je mnogo više strasti nego u sličnim igrama u Venecueli ili u muzici Paragvaja.

Muzika sa Pacifika ima sličan kolorit, ali sasvim drugi ritam. Za mnoge skoro hipnotičan, klarinet mu daje posebnu čar i, naravno, kao svuda na obali, tu su i udaraljke. Najvažniji eksponent i dobitnik svih prvih nagrada ove muzike je ansambl Saboreo sa socijalno provokativnim tekstovima. Nije ni čudo, dolazi iz možda najsiromašnijeg departmana zemlje – Čoko.

Svaka od ovih igara ima svoj festival u raznim delovima zemlje. Za one koji, ipak, imaju samo jedan život, a žele da degustiraju baš sve, preporučuje se da u junu odu u Ibage, muzičku prestonicu Kolumbije i glavni grad departmana Tolima. U tri dana, za vreme maratonskih koncerata od kojih svaki traje oko pet sati, održava se nacionalni festival folklora. Da bi zadržali pažnju publike žiri daje nagradu voditeljki, predstavnici svakog departmana, koja mora da bude čarobna lepotica, da svira, peva i igra. Priznajem, bio sam u transu ta tri dana: niko nije sekao vene, ali zato nekoliko nedelja posle festivala ništa nije bilo važno. Oni koji imaju više vremena, ili posebne afinitete, imaju širok izbor. Među najvažnijim izdvojimo festivale horopa u Viljavisencio i San Martinu u departmanu Meta, pesme u Hinevri, igre bambuko u Neivi u departmanu Uila, tanga u Medeljinu, igre poro u San Pelajo kod Monterije u departmanu Kordoba, festival kumbije u El Banko u departmanu Magdalena, festival pacifičkog folklora u Bonaventuri, nacionalni festival orkestara u Paipi u departmanu Bojaka, nacionalni festival duvačkog instrumenta gaita u Ovehasu u departmanu Sukre, festival udaraljki u Tamalameke u departmanu Cezar, festival seksteta u San Huanu de Uraba u Antiohiji, festival gudačkih instrumenata u San Gilu u departmanu Santander, pa festival buljerengea u Puerto Eskondiddo u departmanu Kordoba. Naravno, tek što smo zagrebali površinu...

Ritam i melos koji možda najviše simbolizuje kolumbijski sevdah jeste valjenato. To je nekada bio žal za izgubljenom ljubavi niže klase, rančera, sve dok tokom 20. veka nije postao šik, čak i među elitom. Bivši predsednik Alfonso Lopez Mikelsen je, tako, kumovao osnivanju festivala legende valjenata koji se organizuje u Valjeduparu, prestonici departmana Cezar. Ima četiri podvrste ovog ritma: son, paseo (dvočetvrtinski ritam), brzi puja i merenge (šestoosminski ritam). Grupa svirača je mala: kaha valjenata (koji liči na afričke udaraljke), guačaraka (koja neodoljivo podseća na džinovsko rende) i harmonika dugmetara. Na festivalu se nagrade dele za kategoriju dece, omladine, amatera i profesionalaca. Ko može, dođe do Valjedupara i uživa do zore na stadionu pod zvezdama. To su igra i pesma uz koje neizostavno ide rakija aguardijente. Čuju se i na plaži. Vrhunac provoda je unajmiti mali orkestar koji šeta od šatora do šatora, zaokružiti svoj prostor flašama – pa udri! Pre svega hit svih vremena - Ledena kap znoja! Danas je najbolji vokalni eksponent ovog ritma Horhe Seledon. Za ovog momka iz Kartagene sugrađani kažu da peva onako kako bi pevali anđeli kada bi samo mogli. Preteruju? Naravno, na ovom terenu se maltene i upotrebljavaju samo superlativi, pa još i preko toga. Ako je nešto do daske, onda je na - ovom dijalektu španskog – prelepo, pa da umreš ili da te ubije, premda meni do sada sva publika zdravo deluje, niko nije za odsek hitnih slučajeva. Dijasporom se valjenato proširio i u Sjedinjene Države i od 2006. godine, kao i kumbija, postao je jedna od kategorija kandidata za latinske Gremi nagrade.

Naravno, tu su i moderni ritmovi koji plene stanovnike ne samo Južne Amerike već i Sjedinjenih Država, gde će za koju deceniju možda biti više hispanskog stanovništva nego kavkaskog.

Bog je, kažu, stvorio mnogo toga, planetu, pa ženu, ili barem je po njegovoj preporuci Rože Vadim stvorio Brižit Bardo. Mnogo kasnije, kada je planeta za to bila spremna, stvorio je i kraljicu igre – salsu. O ukusima, naravno, ne valja raspravljati, ali otkako su počeli da skakuću pećinski ljudi u prvom zanosu kreacije majke svih umetnosti, plesa, pa do naših treskavaca po kafanama, selima i salašima, kruna verovatno pripada salsi. Zanosna kombinacija ritma, orkestarske boje, pogotovu limenih instrumenata koji kao vatromet prskaju partiturom, senzualnosti, optimizma, orgije hedonizma gde se kukovi pretvore u masu želea - to je salsa. Prestonica igre je Kali. Tačno je da ovaj grad svi pamtimo možda još više po kartelima i obračunima narko bandi; ima još uvek delova grada u koje nije preporučljivo izaći posle mraka. Svakog decembra na kraju meseca Kali se pretvori u džinovski festival salse. Dolete obožavaoci ove igre iz celog sveta: mesta ima za sve, uključujući fudbalski stadion Paskval Gerero koji prima 30.000 posetilaca. Jedini problem je što svaki posmatrač zna napamet reči svake pesme: vidite zvezde na sceni, ali njihove glasove pokrije moćni hor publike. Tada, uz ovu fuziju eksplozije zvuka i zanesenosti publike svih doba, ne možemo a da se ne setimo dela publike na našim fudbalskim stadionima, pa se i nesvesno upitamo - a gde je to džungla? Šta nam to kaže o narodu onaj koji na stadionu igra do zore, a šta onaj koji pali, razbija i uništava?

Velikani salse, sada već veterani, uključuju pre svega ansambl Niče koji nastupa svake godine. Kolumbijci, ipak, rado pozivaju i ostale zvezde u zemljama možda još poznatijim po salsi, kao što je Portoriko, čiji ansambl El Gran Kombo već decenijama osvaja publiku širom sveta.

Druga savremena igra koja vlada diskotekama je merenge. Kao i mnoge druge karipske igre, fuzija je evropskog, pre svega hispanskog, i afričkog ritma. Prijatelji iz Dominikanske Republike tvrde da se pretvorila iz menueta pre nekoliko vekova i postala na ostrvu Hispaniola ono što je danas: brzi i magnetičan ritam, gde punktuaciju opet daju limeni duvači. Jedina politička senka koja pada na igru jeste to što je diktator Dominikanske Republike, Truhiljo tokom svoje višedecenijske vladavine zahtevao da se prizna da je merenge nacionalni simbol zemlje, pa tako i njegove diktature. Ima ih opet koji tvrde da je susedni Portoriko na vrhu liste interpretatora merengea. U toj zemlji ova igra se razvila početkom devetnaestog veka: svirale su je kubanske grupe i vladajuća elita ga je osudila kao uticaj koji truje i kvari zdrav duh. Možda je do ove presude došlo zbog toga što kukovi pričaju priču, mnogo više nego ruke koje su još uvek uzdržanije, kao u kontradansi iz Evrope. Kolumbija je razvila svoju verziju merenge ritma još u prošlom veku i ostala je popularna među publikom svih uzrasta.

Ne možemo nabrojati sve, ali pomenimo barem najblistavije zvezde kolumbijskog popa. Na vrhu je, van sumnje, slavna Šakira. Kao pripadnica brojne libanske kolonije u gradu Barankilja na karipskoj obali imala je tako snažan glas još kao devojčica, da je nisu trpeli u horu jer je štrčala svojim moćnim altom. Možda niko sem Madone u savremenoj muzici među ženskim zvezdama nije uspeo da napravi tako uspešnu fuziju igre i pesme kao što je to učinila Šakira. Puni stadione gde god ode i gostuje u celom svetu. Od otvaranja svetskog fudbalskog prvenstva u Južnoj Africi, zna je veći deo planete. Pri vrhu su i Huanes iz Medeljnina i Karlos Vives is Santa Marte, takođe na karipskoj obali. Interesantno je da i Šakira i Huanes vode aktivne socijalne kampanje i to s velikom iskrenošću i strašću: Šakira, za siromašnu decu kroz svoju fondaciju Bose noge, a Huanes pre svega svojom borbom protiv antipersonalnih mina.

Umorili ste se od festivala? Kako bi bilo da onda odemo na karneval?

Kada pomislimo na Južnu Ameriku i karnevale, odmah pada na um Rio de Žaneiro. Celog života sam želeo da ga doživim, gledam spektakl, a i da učestvujem u njemu s nekom samba školom. Taj san mi se ostvario prošle godine. Po vatrometu boja, kostima koji koštaju valjda kao godišnji budžet Srbije, Riju premca nema. Ipak, za mnoge su karnevali na Trinidadu, nekada na Kubi, a sada u Kolumbiji - na istom nivou. Kolumbijske karnevale u Pastu, a pre svega u Barankilji, izdvaja zaista neobičan i socijalno izuzetno pozitivan fenomen. Tačno je da ceo latinski svet živi u groznici obožavanja lepote, a pre svega tela. Na nekim plažama Rija prestar je svako već sa 30, a u Buziosu i sa 20 godina. U Barankilji ima lepotica, i te kakvih! Ali tu u povorci su i bakice od 80 godina, sa obilnom ali ukusnom šminkom, doterane raskošno kao Pepeljuge na balu. A tu su i deca, neka stara samo pet godina. Svi su ujedinjeni u proslavi radosti i života u velikom kaleidoskopu boja, kostima, igre i pesme : alegria je svima na usnama, u osmehu, u mahanju kukovima - poklonu afričkog nasledstva.

U Barankilji, ako u to možete poverovati, počinje se pre početka. Prvo se održi „predkarneval“. Nije to generalna proba, već je uzbuđenje takvo da ga treba puštati u malim dozama da adrenalin ne pukne kao atomska bomba. Kao samba škole u Riju, tako ovde svi cehovi imaju svoju grupu, od folklornih ansambala, do literata, pa i gliterata. Posle nedelju dana počne pravi karneval koji traje tri dana. Golica, a malo i peče nas sa Balkana, uvek spremne za borbu, što je i ovde centralni deo parade, ali to je ipak bitka cveća. Parada traje satima i sva čula su nokautirana: taman kada se pomisli - to je kraj, to je klimaks - a ono opet kreščendo, pa de capo al fine i tako dok ne zasuze oči od alergije. Od te Barankilje, kada god čujem Betovenovu Odu radosti vizuelna asocijacija je uvek baš ovaj karneval.

U Pastu, u Kordiljerima, upravo dokle je dopirala imperija Inka, slavi se svakog januara Karneval belih i crnih. Orkestri andskih instrumenata ili predvode ili prate kolica puna mašte: rajske ptice, božanstva Inka, čuvene ličnosti od Isusa do Merilin i Če Gevare, Mojsija koji prelazi preko Crvenog mora, leptiri, mitske ptice, vilini konjici. Odjednom, procesija zastane: Don Kihot i Sančo Pansa su previsoki za električne kablove. Baksuzni vitez ipak prolazi, ali malo ogreban. Prate ga pauni, pa crveni i crni đavoli. Publika takođe učestvuje, dobro podmazana rakijom aguardijente, rođake araka sa Bliskog istoka sa anisom: čim prođe grupa učesnika koja se publici dopadne razlije se usklik: “To je pravi pobednik”. Toliko ih je već dobilo provizornu titulu da su danas svi pobednici. Klovnovi na štakama s vrtoglave visine prave akrobacije i bacaju bombone. Muzika uramljuje paradu brojnih kolica u vidu desetine orkestara, takođe prerušenih u mitska bića. Skoro svi sviraju pesmu Karnavalito, koja je postala himna andske muzike od Argentine do Kolumbije u interpretaciji mnogih grupa, od Los Askis iz Meksika pa do Harkasa iz Bolivije.

A publika? Pored darežljivosti u potoku rakije koja teče od suseda do suseda na tribini, uobičajeno je grliti, pa i poljubiti koga god hoćeš, tim pre što je naredba karnevala da se sutra sve mora zaboraviti. Uveče vredi potražiti salu u kojoj se svira andska muzika. Meni preporučuju Tiera Mestiza (Zemlja meleza) koji svira u klubu Andska magija. Čestitam Carlosu Rodrigezu, kompozitoru i glavnom vokalisti koji već deceniju vodi ovu grupu sa desetak snimljenih ploča. Kažem mu da ima savršenu tehniku disanja i plemeniti visoki bariton i da bi mogao da peva i operu. On mi priča da je završio konzervatorij i da je već pevao obe baritonske deonice na studentskim predstavama Figarove ženidbe.

Između karnevala i muzike treba naći vremena i za čarobne pejsaže departmana Narinjo. Do svetilišta Lahas, nekoliko minuta od granice sa Ekvadorom, ide se kroz visoke planine i klisure, a crkva je priklještena u kamenu, kao orlovo gnezdo ni na nebu ni na zemlji. Zelena boja je tako intenzivna da skoro peče oko, a spoznaja da smo u kolevci jedne velike civilizacije (još malo, malo više pa skoro Maču Piču) daje svemu oreol misterije. Da nije bilo žeđi za El Doradom, da nisu ovde došle čete konkvistadora i jezuita, ko zna kako bi danas izgledala mapa ovog dela sveta? Aerodrom je kao neka kula u oblacima, ali ovako hrabre: ovde je problem samo sleteti, treba aterirati na slamčici – popeti se na nebo je mnogo lakše. Tako i jeste. Dok se avion pretvara u kondora poslednji put se baca pogled na još jedan kutak ove čarobne zemlje, velike skoro kao kontinent, koja u svojim granicama nudi sve što planeta ima. Zahvaljujući karnevalima i festivalima Kolumbija će uvek ostati Feniks: iz pepela građanskog rata i siromaštva velikog broja stanovništva, ova zemlja se uzdigla do simbola koji uvek stvara snove koji umeju da se pretvore u javu i koji umeju da u svakoj kiši pronađu dugu.