Uranopolis - nenametljivi sused Svete Gore

Zahvaljujući ovogodišnjem pokloničkom putovanju u manastir Hilandar, i traženju najbližeg i najzgodnijeg smeštaja odakle bismo otišli i vratili se sa Svete Gore, lako smo se odlučili da letujemo u Uranopolisu (tj. Uranupoliju, Ουρανούπολη, kako bi to valjda pravilno trebalo izgovarati i pisati, ali zbog opšte odomaćenog naziva, neka bude i ovde: Uranopolis).

U stvari, ideja je bila da ovde provedemo svega nekoliko dana po povratku sa Hilandara, ali onda smo produžili odmor za još 5, pa još za 3 dana, što je valjda znak da nam je u ovom graničnom mestašcetu bilo sasvim lepo.

Uranopolis se nalazi na istočnom prstu Halkidikija, na samoj granici sa Svetom Gorom, a odavde polaze i trajekt i brodići ka svetogorskim lukama Jovanjica i Dafni – za poklonike, muškarce, kao i brojni turistički brodići koji obilaze oko poluostrva a na koje se mogu ukrcati i pripadnice ženskog pola.

Iako bi se za Uranopolis lako moglo reći da je uglavnom tranzitno mesto – gde se dođe na jednu noć, prespava, ode na Svetu Goru i zatim po povratku seda u kola i ide negde drugde, ipak, kada se situacija pažljivije posmatra, vidi se da veliki broj turista dolazi baš ovamo.

Kada se putem od Tripitija (odakle ide trajekt za ostrvce Amulijani, odmah preko puta Tripitija i Uranopolisa) krene ka Uranopolisu, nailazi se na čitav niz, na prvi pogled (a i na drugi) dobrih i doteranih hotela sa 3, 4 i 5 zvezdica, koji prate liniju obale i plaža kojima ovaj kraj ne oskudeva.

Posle nekoliko godina letovanja po Peloponezu i Jonskim ostrvima, i posle kupanja na Gerakasu i „Shipwreck“ plaži na Zakintosu, Mirtosu i Xi plaži na Kefaloniji, Porto Kacikiju i Egremniju na Lefkadi, plažama u Tolu, pa na ostrvcetu Elafonisos, Stupi kod Kalamate, Voidokiliji kod Pilosa, i drugim čudima prirode – teško se može biti fasciniran ovdašnjim plažama.

To su, opet, pristojne plaže, uglavnom peščane, prošarane kamenjem – negde više, negde manje i negde još manje, sa proplancima i čitavim poljima morske trave tu i tamo, ali za ljubitelje mora i kupanja – nema nikakvih zamerki. Uz malo avanturističkog duha, možete se kupati i na Amulijaniju, možete otići i do obližnjih „magarećih ostrva“ (Drenia islands), a možete se baškariti po dugačkim peščanim plažama Jerisosa i Nea Rode, na istočnoj strani poluostrva.

Lepe su i plaže kod luke Jovanjica i kod stare hilandarske luke, gde su manastir Sv. Vasilija i Arsana – ali je na Svetoj Gori kupanje u moru svuda zabranjeno, pa na te plaže zaboravite.

Put kojim se dolazi do Uranopolisa je autoput koji pored Soluna, obilaznicom, vodi ka Kavali (čuveni Egnatia autoput, koji ide od Igumenice, kod Krfa, pa sve do granice sa Turskom). Pošto prođete jezera Koronija i Volvi, hvatajte skretanje za Stavros, a zatim, lagano vozite prvo pored Olimpijade i stare Stagire, a zatim i pored Stratonija, pomalo vijugavim putem koji se penje i spušta po brdima Halkidikija, i uskoro ćete stići do Jerisosa i Nea Rode.

Kada dolazite ovim putem, možete se odmah baciti na turističko-istorijski program, a to znači da obiđete staru Stagiru (spuštate se sa glavnog puta ka Olimpijadi), da pogledate malo ruševine, zidine i iskopine preostale od pre jedno 2666 godina.

Stagira je bila Aristotelov rodni grad, sa burnom istorijom uobičajenom za grčke polise, a najviše je nastradala od Filipa Makedonskog, oca Aleksandra Velikog. Međutim, kako je Aristotel bio Aleksandrov učitelj, kralj Filip je na roditeljskom sastanku dobio zadatak da ponovo sagradi grad i u njemu naseli bivše stanovnike.

Još jedna simpatična stvar koju možete videti, po ceni od 1 evro po osobi, je Aristotelov park. Park se nalazi u novoj Stagiri, do koje stižete kada blizu Stratonija skrenete na put ka Solunu. Posle desetak kilometara vožnje, stižete u novu Stagiru, i kada već izađete iz mesta, videćete sa leve strane veliki parking. Tu je i Aristotelov park, mesto gde možete videti njegova otkrića iz oblasti fizike, tj. mehanike, optike, akustike…

Tu su veliki krugovi sa kojekakvim spiralama i crtama – kao oni hipnotizerski kod Kusturice u „Zavetu“, pa prizma koja pokazuje prelamanje svetlosti i spektar boja, pa sunčani sat, pa sočivo kojim usmeravate sunčeve zrake da biste negde potpalili vatru (nije nam uspelo, srećom), pa pokazna vežba o tome kako u vodenom stubu nastaje vir, i tako dalje. Taman pravo mesto da dovedete školsku decu, pre nego što dobiju fiziku u školi, da ih malo zainteresujete.

Inače, eto još jedne ideje za dolazak/odlazak iz Uranopolisa: možete iz nove Stagire nastaviti ka Solunu, kroz Neohori, Paleohoru, Galatistu i predivnu, pitoresknu Arneu, gde je prosto greh ne provesti par sati (a mi zgrešismo).

Kažu da Arnea ima najviše stogodišnjaka u Grčkoj i to zahvaljujući lokalnoj izvorskoj vodi, koja izbija, ni manje ni više, nego iz stabla platana! Ovaj put kasnije izbija blizu solunskog aerodroma, i uključuje se na autoput koji vodi sa prvog prsta (ili trećeg?) Halkidikija, tj. sa Kasandre ka Solunu.

A treća varijanta za dolazak u Uranopolis je da odete pored Soluna skoro do Kasandre, da zatim nastavite za drugi prst, Sitoniju i na kraju se od Nikitija provlačite lokalnim puteljcima ka Jerisosu. Kako vam drago.

Da se vratimo još jednom na onaj prvi put od Olimpijade ka Jerisosu. Negde 7-8 kilometara pre Jerisosa (obeležen je tablom) nalazi se hilandarski metoh (imanje) Kakovo (ili Milo Arsenica), gde možete svratiti (pristojno obučeni, s dužnim poštovanjem) da vidite crkvicu, jezerce sa ribnjakom, da se malo odmorite u zelenilu i cveću – i gde će vas toplo, domaćinski, poslužiti čašom vode i ratluka.

U Kakovu obitava najstariji hilandarski monah, otac Jovan, koji je već prevalio stotu godinu (!), čuveni hilandarski baštovan, čovek koji je dostigao i postigao najviši monaški čin. Međutim, godine su godine, i otac Jovan, iako, kažu, potpuno bistrog i brzog uma, ipak fizički više nije u mogućnosti da prima goste i namernike. (Baš po završetku pisanja ovoga putopisa, pročitah na sajtu manastira Hilandar tužnu vest: „Shimonah Jovan Hilandarac, najstariji monah na Svetoj Gori, upokojio se u Gospodu u nedelju 29. jula 2012, u 104. godini života, na metohu manastira Hilandara Milo Arsenica (Kakovo)… Shimonah Jovan će biti sahranjen u Svetoj carskoj srpskoj lavri Hilandaru u ponedeljak 30. jula 2012.“)

U okviru ovoga metoha nalazi se prava stolarsko-drvodeljska fabrika i radionica, gde se pravi sve ono što je potrebno Hilandaru, a što je naročito došlo do izražaja posle velikog požara 2004. godine.

Da kažemo još i da je Hilandar dobio ovaj metoh još pre mnogo vekova, od tadašnjeg solunskog paše, kojem je grožđe sa čudotvorne loze Svetog Simeona (izbija iz mesta gde su nekada bile mirotočive mošti ovog našeg sveca, i rađa neprekidno već osam vekova) pomoglo da dobije muškog naslednika.

Dakle, sve ovo gore navedeno možete obići još u dolasku u Uranopolis, ali je možda bolje da se par dana odmorite i iskupate, pa da onda napravite jednodnevni izlet do Olimpijade, nove i stare Stagire, Arnee, Kakova i Jerisosa? To vam je oko 140-150 kilometara vožnje u jednom danu, pa procenite šta ćete i kako ćete.

Jerisos je ubedljivo najveće mesto od svih nabrojanih u ovom putopisu (mislim na ova mesta po obalama trećeg prsta Halkidikija), sa par stotina metara dugačkim korzoom za večernju šetnju, sa brojnim restoranima i kafićima (videćete među njima i restorančić „Opanak“ – čije ime sve govori), velikom peščanom plažom, malim akvarijumom na obali i slično. Lokalna crkva je jako lepa, i da pre toga nisam bio u Hilandaru, verovatno bi me zainteresovala više od bacanja par pogleda iz kola.

Nego, da se vratimo mi u naš Uranopolis. Vodilo nas je iskustvo od prethodnih godina – da se apartmanski smeštaj može naći na licu mesta, bez rezervacije, čime se izbegavaju one našminkane i polunameštene fotografije sa internet prezentacija, zbog kojih se ponekad pitate da li je to ono što ste rezervisali u Beogradu. I ovoga puta, uz malo sreće, našli smo na brdu, na samom ulazu u Uranopolis – hotel „Sunset“, tj. „Zalazak sunca“. Mali, porodični hotel sa dvadesetak soba – gde svaka soba ima predivan pogled – polovina na Uranopolis, mesto i luku, a polovina na zalazak sunca, Amulijani i kopno Halkidikija u daljini.

Krajem juna, cena za četvorokrevetnu, zaista veliku, prostranu sobu, sa TV-om, frižiderom, klimom, sefom i uključenim doručkom – bila je više nego povoljna. Pored odlične cene, domaćini su svakoga dana čistili sobu kao da je spremaju za izložbu, a svaka tri dana su kompletno menjali sve peškire i posteljinu, što se nije dešavalo, ponekad, čak ni u hotelima sa 4 i kusur zvezdica.

Ako dolazite na kraće, ovaj hotel je idealno rešenje i toplo ga preporučujem. Mislim, dobro je rešenje i za duže boravke, nego je to više stvar da li vam se ostaje duže u ovome mestu, a ne u samom hotelu. Meni već posle šestog-sedmog dana u istom mestu počinje da se priviđa onaj film „Dan mrmota“ (gde se glavni junak, šta god se desilo i šta god uradio, budi uvek u istom danu, i sve se iznova i iznova ponavlja…), ali ko voli da se po ceo dan kupa i sunča, čita knjige i tako to, može ovde da ostane i mesec dana.

Kao i uvek, nešto se dobije, a nešto izgubi – pa zbog odličnog pogleda sa visine na Uranopolis, morate malo da pešačite nizbrdo – uzbrdo, do plaže. Ta najbliža plaža je „divlja“, tj. nema ležaljki, suncobrana ni tuševa. Međutim, radi se o lepoj peščanoj plaži, možda i najlepšoj i „najpeščanijoj“ od svih viđenih u Uranopolisu, ali da ne namećem svoj ukus… A i naplaćasmo se prethodnih godina tih ležaljki i suncobrana, pa je ovo bio čist dobitak za naš skromni budžet. Uzgred, i sunce je bilo tako jako da smo sve vreme provodili u vodi, a onda – nazad u sobu. Voda je bila topla, ali i dovoljno osvežavajuća, naročito ove godine kada je cele druge polovine juna sunce nemilice pržilo sa 35 i kusur stepeni odozgo.

Što se raznih ukusa tiče, uvek se setim jedne zgode sa Peloponeza, gde smo videli lokalnog Grka, domoroca, koji na jedva par metara od veoma lepe i dugačke peščane plaže parkira svoj motorčić, skida se u kupaće, i baš tu, preko stena, ježeva i morske trave, sa guštom, lomatajući se, ulazi u vodu, kupa se, i na istom mestu izlazi iz vode! I šta sad vi njemu da preporučujete?

Najupečatljivija zgrada u Uranopolisu je kula And(r)onikos, mesto odakle se branilo i uzbunjivalo ovo tada manastirsko naselje. Sagrađena je još u 14. veku, od strane manastira Vatoped, za odbranu od gusarskih napada sa mora. Odmah pored kule nalazi se luka, izuzetno živa od jutarnjih sati, pa sve negde do 2 popodne, dok se svi trajekti i brodići ne vrate sa svojih tura – neko sa Svete Gore, a neko oko Svete Gore – sa plovidbe na dozvoljenoj udaljenosti od 500 metara od obale.

Uranopolis je dugo vremena bio samo metoh, u funkciji svetogorskih manastira. Negde tokom 1921. godine, posle grčkih borbi sa Turcima, i velikog stradanja Grka u Turskoj, došlo je do akcije Ujedinjenih nacija – planske izmene stanovništva između Turske i Grčke, pa je i veliki broj grčkih izbeglica došao u ove oblasti. Zato je i grčka vlada odlučila da konfiskuje manastirske posede oko Uranopolisa radi izgradnje naselja za izbeglice. Već 1922. godine, izbeglice su krenule da pristižu ovamo, naselivši prvo napuštene manastirske zgrade (uzgred, hilandarski metoh Kakovo izbegao je takvu sudbinu, tj. nacionalizaciju). Do kraja tridesetih godina prošlog veka, oko kule je već bilo podignuto 90 kućica.

Naselje se prvobitno zvalo Prosforion, i bilo je na svaki način vezano za Jerisos. Tek 1946. godine ime je promenjeno u današnje, tj. vraćeno je nekadašnje ime starog, antičkog grada a Uranopolis je postao „nezavistan“ od Jerisosa. Tačna lokacija starog Uranopolisa nije potpuno poznata, mada ćete, kada prilazite od Jerisosa ka vašem (našem) letovalištu videti tablu koja obeležava ostatke staroga grada. Sa druge strane, tokom drugih istraživanja, nađene su zidine i ostaci grada u moru, ispred današnjeg Uranopolisa. Uglavnom, stari grad je tu negde i neka počiva u miru, gde god da je.

Postoji još jedna zanimljivost vezana za istoriju ovoga područja. Persijski car Kserks Drugi je, prilikom (neuspešnog) napada na Grčku, usidrio svoju flotu kod Jerisosa i naredio prokopavanje kanala kroz treći prst Halkidikija (negde između današnje Nea Rode i Tripitija).

Jeste da plovidba Egejskim morem nije nikad bila potpuno bezbedna, ali opet nije bilo velike logike za tako nešto (a možda je hteo i da se prikrade Grcima iza leđa). Kanal je, reklo bi se prema kasnijim istraživanjima, ipak prokopan, ali se vrlo brzo po povlačenju Persijanaca urušio, jer nikome nije bio potreban. Kada smo svraćali u Nea Rodu, posle šetnje po (preko dana) potpuno pustom mestu, svratili smo u restoran PΛΩΤΟΝ, koji drži jedan simpatičan rusko-grčki bračni par. Prvo, jela su bila odlična, a po pristojnoj ceni, a drugo, kasnijim uvidom u mape Kserksovog kanala zaključili smo da smo sedeli baš iznad samog kanala! Valjda.

Osim tog restorana, par puta smo svraćali i u restorane Uranopolisa, a da istaknemo Lemoniades i Efkaliptos (u ovom drugom odlično barataju srpskim jezikom, a prepoznaćete ga i po istaknutoj srpskoj zastavi kod ulaza u restoran). Tih večeri se malo jelo, a malo gledalo evropsko prvenstvo u fudbalu, barem dok Grčka nije ispala. A kakva je to radost bila kada Grci daju go – to je stvarno doživljaj – skakalo se i radovalo skoro kao u onim kretenskim reklamama za pivo. Inače, ove godine su se Grci svojski trudili oko gostiju u restoranima – stalno su tu bili neki popusti, poklon kolači i sladoled, lubenica, uzo i slične zanimacije, što nam uopšte nije smetalo. Naravno, na par mesta se može kupiti čuveni giros po cenama od 2,2-2,5 evra, što je uvek bio više nego dovoljan obrok.

Sam Uranopolis ima jedva par (i to jedan par) desetina uličica, taman za jednu polusatnu šetnju, možda i pun sat ako malo razgledate radnje. S obzirom na blizinu Svete Gore, logično je da preovladavaju radnje sa ikonama, vinima i drugim proizvodima iz atoskih manastira.

Kome pretekne para od letovanja, može u jednoj radnji kupiti i kopiju čudotvorne hilandarske ikone „Trojeručice“, otprilike upola manju od originalne, za nekih 15.000 evra. U ponudi je i poklonička oprema – rančevi, šeširi, štapovi – gde možete kupiti i štap koji u dršku ima ugrađenu svetiljku (!) ako noću šetate po Svetoj Gori. Ali kada jednom vidite kako se na svetogorskom nebu ocrtavaju skoro sve do sada otkrivene zvezde i kako divno sijaju i svetle, shvatićete da vam ta svetiljka nije neophodna.

Uranopolis dodatno živne svakoga dana kada se u luci iskrca veliki jedrenjak sa tri jarbola, koji dovozi turiste sa Sitonije, pošto ih prethodno provoza oko zapadne obale Svete Gore – što daje mogućnost pogleda na Dohijar, Ksenofon, Sv. Pantelejmon, Ksiropotam, Simonopetru, Grigorijat, Sionisijat, manastir Sv. Pavla – zavisno od toga koliko blizu se priđe samom Atosu. Uglavnom, odjednom se iskrca horda turista, zaposedne radnje i restorane, napravi neverovatnu gužvu, da bi se posle 2-3 sata divlja horda vratila odakle je i došla. A sad, ipak da priznam, da smo i mi bili deo te horde pre jedno 7-8 godina, kada smo letovali na Sitoniji, ali nismo ni sanjali da ćemo ovde ponovo doći i to na komplet letovanje.

Ponekad se istovremeno iskrcaju i putnici sa trajekta „Sv. Pantelejmon“, tj. poklonici koji se vraćaju iz poseta manastirima Svete Gore, pa Uranopolis u roku od 15 minuta skoro dva puta uveća broj svojih stanovnika. Naravno, zanimljivo je i neobično gledati i monahe koji dolaze sa broda (ali nije pristojno slikati ih bez njihovog odobrenja), a koji su tu da nešto završe u samom Uranopolisu, da idu u svoje metohe, ili da možda otputuju nekim poslom u svoje matične zemlje. Pred vama defiluju prava isposnička, monaška lica, vitke i suve pojave u tamnim mantijama, i već sâm pogled na ove divne ljude daje vam želju da i sami posetite Svetu Goru (a posebno Hilandar).

Iz luke svakoga dana plove i izletnički brodići i čamci ka obližnjim, pomenutim, Magarećim ostrvima. Povratna karta je 5 evra po osobi, a vožnja u jednom smeru traje oko dvadesetak minuta. Ta ostrva čine jedan mali arhipelag, ne naročito atraktivan. Poneko ostrvce je naseljeno samo galebovima i njihovim gnezdima, a na najvećem od njih postoji i veliki broj šatora i onih klasičnih automobilskih kamp kućica (kako li su ih ovde dovezli, ko to zna), iako na obali stoji upozorenje da je kampovanje zabranjeno.

Uglavnom, plaža nije ništa bolja od drugih plaža Uranopolisa, ležaljke i suncobrani su besplatni, a u zaleđu imate jedan kafić da nešto popijete, dok je iza njega i mali restoran gde možete ručati. Tu je radila i neka simpatična bugarska kelnerica koja nabada srpski, i koja nas je uporno ubeđivala da u ponudi imaju i svežu, „sutrašnju ribu“.

Ukoliko ovamo dolazite u neki apartmanski smeštaj, i ako baš nećete stalno da sedite po restoranima (kriza je kriza), treba da znate i da u Uranopolisu ima nekoliko „supermarketa“ – više dućana i radnji-svaštara nego ozbiljnijih samoposluga, a ni cene baš nisu isposničke. Zato je najbolje skoknuti u nabavku do velikog supermarketa u Nea Rodi (odmah pored glavnog puta) ili, još bolje, otići u čuveni Lidl u Jerisosu (na glavnoj raskrsnici u mestu – pravo se ide za Solun, desno za plažu a levo za Lidl).

Uranopolis ima nekoliko pekara, jedna posebno lepa – pola pekara pola poslastičarnica – nalazi se u glavnoj ulici, odmah preko puta gradskog parkinga. Imaju perfektne krofne (ni ja ne umem da napravim takve), odlične pite sa sirom i spanaćem a o čokoladnim kolačima da ne govorimo.

Inače, tu dole niz ulicu ka moru je i kancelarija pod imenom „ΓΡΑΦΕΙΟΝ ΠΡΟΣΚΥΝΗΤΘΝ“ za vađenje viza (ΔΙΑΜΟΝΗΤΗΡΙΟΝ), za posetu manastirima na Svetoj Gori (odmah pored parkinga i blizu pumpe JET OIL).

Mesto je bilo puno kako naših turista, tako i grčkih, ruskih, rumunskih i bugarskih. Vozni park, ako smem da primetim, većeg dela turista, pa i onih grčkih svakako ne odslikava verno stepen tekuće ekonomske krize, jer se može videti ergela džipova, SUV-ova, i nemačkih, luksuznijih, limuzina.

Eto, to je valjda ono najinteresantnije o Uranopolisu, ili barem – moj doživljaj Uranopolisa. Ako u okviru letovanja organizujete i posetu Hilandaru, i ako „upijete“ makar malo onog duhovnog, unutrašnjeg mira i topline osmovekovnog života, posta i molitve u našem Manastiru, ceo doživljaj Uranopolisa biće vam još lepši nego inače.

Opet, Uranopolis je iskren, otvoren i nudi vam raširenih ruku sve ono što ima, bez pretvaranja i, kako se to moderno kaže, spinovanja.