London iz perspektive stanice Viktorija

Trebalo je tog dana da se sretnem sa jednim simpatičnim advokatom, na kratko, a kasnije i sa dragim prijateljem Džonom Lambijem, sa kojim sam se zbližio tokom dugih bolničkih dana u bolnici Hamersmit. Dogovor je bio da se nađemo u centru zbivanja, na Viktorija stanici.

Kada sam prvi put seo u „tjub“, kako jednostavno svoju podzemnu železnicu zovu stanovnici Londona, a što u prevodu prosto znači cev, osetio sam se kao da tom linijom putujem nekoliko godina, a sve je to, pomislih sa onim tipičnim beogradskim cinizmom, zahvaljujući iskustvima koja mi je priuštilo Gradsko saobraćajno preduzeće Beograda u tramvajima, trolejbusima i autobusima u kojima svaki prosečni stanovnik prestonice stekne one osnovne smernice i tendencije o novom slengu i takozvanom životnom soku koji neki tako prosto nazivaju - ulicom.

Zapravo, hoću reći, usput, u prevozu se shvate najvažnije stvari za kvalitetan život u jednom gradu. ma kom staležu pripadao.

Sve se to, barem kada je o Londonu reč, nalazi u nekoj vrsti pokretnog Izloga koji je na izvolte svakom stanovniku Londona ili gostu, samo u prolazu. Možda je zato novinarima i urednicima londonskih dnevnih novina već postalo dosadno da se time posebno bave, u smislu od drveta ne vide šumu, ali meni je prosto bilo kao neka prva lekcija života u Londonu, to jest Engleskoj i uopšte u Ujedinjenom Kraljevstvu. Velikoj Britaniji. Kada se vide i shvate svakodnevni britanski običaji shvati se specifična težina svake od reči, što znaju i oni koji su makar u turističkim turama obilazili „London noću“, ili „Zabava i koncerti u Londonu“ ili pak oni koji su se odlučili za poprilično morbidnu turu „Stazama Džeka Trboseka“, sa posetom kafanama i noćnom životu glavnog engleskog grada. I ne samo engleskog, kao da mi se javlja mogući komentar Vinstona Čerčila koji je svoj grad smatrao pupkom sveta.

Makar mu to odavno ništa ne znači moram se složiti sa tim Čerčilovim razmišljanjem, dumao sam nešto dok mi je okretna, pirgava barmenka pažljivo sipala pivo, da ne bude suviše pene.

- Hej, moj balkanski plemiću, gde si ti! - prvo sam čuo veseli Džonov glas, a onda sam ga i video u društvu sa nekim kratko ošišanim, snažnim riđim rmpalijom, koji mi stisnu ruku i odmah me pozva:

- Ajde sa nama na ragbi utakmicu, igramo protiv Francuza, biće dobar provod, može?

Džon mu reče da me ostavi na miru, a on, ušavši u kafe, osvrnu se okolo, pa i kroz izlog, te će:

- You have got a lovely set of Bacons!

Potrudih se da shvatim, ali na prvu loptu nije išlo, jer šta mu znači da imamo dražestan set slanine.

Džon mi objasni da se njegov drug Albert nikada ne odriče kokni izgovora, a ovo što je rekao je deo rime „Bacon and Eggs“ što po rimi asocira na Legs, a to i znači - noge!).

Albert je dakle hvalio pogled iz kafea na više pari lepih ženskih nogu koje su se mogle videti kako špartaju uzduž i popreko Viktorija stanice, bilo dole ka podzemnoj železnici, bilo gore ka trgovačkom centru gde je trajala božićna i zimska rasprodaja.

Kad je shvatio da mi Džon objašnjava frazu sa nogama on će, da skrati objašnjavanje, pa to ti je „Ham’n’cheesy, does it“ (bukvalno, šunka i sir) pa odmah i protumači da je to zapravo easy, što hoće reći lako.

Nazdravismo, to je stvarno bilo lako i lepo na Viktorija stanici. Spremali smo se za ragbi utakmicu.