Od Doline jorgovana do Mataruške banje

Za cvetni deo doline, najbolje je da naiđete u junu, kada se odvija svečanost po imenu „Dani jorgovana“. A – po narodnom predanju – kralj Uroš je duž doline Ibra posadio silne jorgovane, ne bi li se njegova žena, kraljica Jelena Anžujska, tu osećala kao kod kuće, tj. kao u rodnoj Francuskoj. Pravi kraljevski način za iskazivanje ljubavi!

Ubrzo prolazite i odvajanje za Bogutovačku banju (gde ćemo svratiti u povratku), a posle još sasvim malo vožnje, sa svoje leve strane ugledaćete impresivnu srednjovekovnu tvrđavu (grad) Maglič. Smešten je na strmim liticama i reklo bi se da treba uložiti dosta truda za osvajanje ove tvrđave, i to u današnja vremena, kada vas odozgo ne gađaju strelama, kopljima niti sipaju vrelo ulje na glavu. Preko Ibra vas vodi viseći most, crveno-plave boje, po natpisu bi se reklo – poklon „Fabrike vagona Kraljevo“ (a što se tiče odrednice „viseći“, most je, ustvari, dosta dobro fiksiran, ali baš i nije neki lagodan osećaj prelaziti tuda rečne brzake. Možda bi malo pomoglo da se tokom prelaska zapeva „Stani, stani Ibar vodo, kuda žuriš tako…“). Pošto je sa druge strane reke sve bilo nekako pusto, vlažno i klizavo – bez ikakvih naznaka da ima drugih živih duša, uslikasmo Maglič odozdo i nastavismo dalje. Za Maglič inače kažu da je izgrađen još u prvoj polovini 13. veka, ali prvi pisani podaci o njemu potiču iz 1337. godine, zahvaljujući arhiepiskopu Danilu. Grad ima sedam kula, visine od po desetak metara i centralnu, donžon, kulu – dvaputa višu. Između Bogutovca i Magliča postoji nekoliko znakova upozorenja o mogućim odronima. Vozači tu opasnost moraju primiti k znanju sa najvećom pažnjom, jer se svega nekoliko dana posle našeg prolaska na toj deonici odronio deo stene i kamenja preko obe kolovozne trake.

Sledeće odmorište bio je parking kod staroga, zatvorenog i polunikakvog motela po imenu „Dolina jorgovana“. Odmah pored nalazi se i česma, reklo bi se iz 1930. godine, podignuta u „Čast i slavu radnicima na izgradnji pruge i puta“. Na ovome mestu nalazi se i spomenik prirode, pod zaštitom države – crni bor u dolini reke Ibar, a preko puta, na obližnjem grebenu jedne od litica stoji u kamenu izvajani srpski ratnik, sa bajonet-puškom u ruci, blago sakriven iza visokog bora izniklog iz stene, kao pravi stražar. Divan spomenik junacima Prvog svetskog rata – Ibarskim ratnicima, posle svih ovih decenija koje su prošle – nekako sada više deluje kao deo prirode nego delo ljudskih ruku. Iz daljine se moglo nazreti da je naprsao kamen u delu vojnikove glave, i iskreno se nadam da ga poslednji zemljotres nije još više oštetio.

Pošto se još kratko vozite uz brzake i bukove Ibra (tu su buk Jagnjilo i buk Grnčić, gde se održavaju, ako se ne varam, i prvenstva u kajaku na brzim, tj. divljim vodama) stižete u Ušće. Odatle možete nastaviti Ibarskom magistralom dalje, ka Raškoj, obići manastire Gradac, Pavlicu – staru i novu, možda skoknuti i na Kopaonik, ili jurnuti od Raške dalje ka Novom Pazaru – do Đurđevih stupova, Petrove crkve, Sopoćana… Za to vam treba malo više sati (i dana) nego što smo mi imali na raspolaganju, pa smo iz Ušća skrenuli ka Studenici, udaljenoj 12 km od Ibarske magistrale. Dok nas je reka Studenica vodila ka istoimenom manastiru, ostalo nam je samo da uživamo u bojama šuma Radočela i Čemerna.

Ono što je novost u ovom kraju, to je da je (valjda) od pre godinu dana konačno asfaltiran put ka Ivanjičkom kraju, što je zaista potpuno prirodna i neophodna veza za sve ljude koji žive u ovim predelima. Taj put je i ranije otvaran, pa zatvaran, zbog odrona i klizišta, ali je sada konačno na raspolaganju putnicima namernicima, a i ostalima.

Studenica. Raj na zemlji. Sve u jesenjim bojama uz apsolutni mir koji jedva da naruši poneki automobil koji s vremena na vreme prođe podno manastira. Pošto su ovde neke stvari vekovima ostale iste, a ovde sam poslednji put bio pre svega četiri godine (šta je to u odnosu na osam vekova!) i tada takođe napisao par redova o Studenici, iskoristiću ih i za ovaj tekst, tj. citiraću sam sebe:

„Ovaj manastir sagrađen je oko 1190 godine, nedaleko od živopisne Ibarske klisure. Studenica, kao i sam Hilandar, predstavljaju ktitorski podvig Stefana Nemanje i lepotu hrišćanskih hramova kakva se teško može ponoviti. Najveća uloga u dovršavanju manastira i uređenju monaškog života u njoj pripada Rastku Nemanjiću. Studenica, ili preciznije jedan njen deo – Bogorodičina crkva, važi za najznačajniji spomenik raške škole graditeljstva, tj. kombinovanja vizantijskih elemenata, obično samog prostora i strukture hrama, i elemenata romanske arhitekture, uglavnom vezanih za spoljašnjost.

Ono najvažnije (i, iskreno, potpuno neverovatno za ove prostore) – od kada je u XII veku osnovana monaška zajednica, Studenica ni u jednom trenutku nije prekidala svoj duhovni, monaški život.

Dakle, centralno mesto u studeničkom kompleksu pripada Bogorodičinoj crkvi, sa oštećenim natpisom čiji deo glasi: „… Ovaj presveti hram prečiste vladičice naše Bogorodice sazdan bi veleslavnim županom i prijateljem cara grčkog Aleksija, Stefanom Nemanjom koji je primio anđeoski obraz kao Simeon monah…“ Prvobitni živopis crkve sačuvan je samo u delovima crkve. Bogu hvala, i danas se mogu videti kompozicije – Bogorodica sa anđelima koji joj se klanjaju, Blagovesti i Sretenje, Hristovo raspeće… kao najveća dostignuća srpske ali i evropske umetnosti trinaestog veka. Studeničko slikarstvo je i osnova sveukupnom srpskom zidnom slikarstvu koje je kasnije i dobilo naziv „studenički stil“. Crkva je sa spoljne strane ozidana pola metra debelim blokovima belog radočelskog mermera, i dan danas potpuno očuvane lepote…

U sklopu manastira Studenica, nalazi se i crkva Sv. Joakima i Ane, zadužbina kralja Milutina, te tako poznata i kao Kraljeva crkva. Kao i u Bogorodičinoj crkvi, i ovde je u osnovi hrama krst sa Raspeća, naslikanog u samoj crkvi… Predivno očuvan živopis, delo Milutinovih majstora, uvrstio je ovu crkvu među najdragocenije spomenike četrnaestog veka, upravo zbog likovnih vrednosti. Stvaralaštvo dvorskih slikara Mihaila i Evtihija očuvano je i zahvaljujući velikoj obnovi koju je izvršio Longin, najveći srpski slikar XVI veka. Kralj Milutin je ovim hramom, slaveći Bogorodičine roditelje, Sv. Joakima i Anu, pokazao i svoju ljubav prema Bogorodici. Na fasadi crkve može se pročitati (deo natpisa): „sazidah ovaj hram u ime svetih pravednika i praroditelja Hristovih Joakima i Ane, godine 1314…“

Crkva Svetog Nikole (Nikoljača) sa delimično očuvanim živopisom, najmanja je i najjednostavnija od tri crkve u manastirskom krugu. Vreme nastanka nije poznato, jer postoji dilema da li je ova crkva korišćena za službu za vreme građenja Bogorodičine crkve, ili je nastala u vreme kada i slikarstvo celog kompleksa…

Od 1986. godine, Studenica je na UNESKO-voj listi svetske kulturne baštine.“ Citat završen.

Ove godine, u Bogorodičinoj crkvi se izvode obimni radovi na restauriranju dela fresaka te će Studenica zasijati punim sjajem za svega nekoliko godina. U crkvi i dalje počivaju u miru (sem što restauteri prave malo buke) mošti Stefana Nemanje – Sveca Simeona, njegove žene Anastasije i njihovih sinova – Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Inače, i u manastirskoj porti, blizu zida okrenutog ka rečici, izvode se veliki konzervatorski radovi i iskopavanje zidina i dela starih prostorija Studenice.

Osim što smo u lokalnoj manastirskoj radnjici pazarili orahovaču iz Studenice, uspeli smo da vidimo i riznicu – muzej manastira, na spratu iznad prodavnice suvenira. Naprosto se iznenadite kako je uopšte posle toliko vojski, pljački i požara nešto od te istorije ostalo sačuvano. U staklenim vitrinama vide se brojne relikvije, Jevanđelja, putiri, krstovi, iz raznih perioda i vekova – a tu je, zamislite, i prsten Stefana Prvovenčanog!

Posle zadovoljenja duhovnih potreba, posvetismo se i onim zemaljskijim – pa smo prvo obišli nekadašnji hotel „Studenica“, iznad rečice – u međuvremenu pretvoren u manastirski konak, da drmnemo po kaficu. Unutra je, kao domaćica, boravila samo jedna žena, silno se obradovavši što je uopšte neko svratio u konak, ugrabivši priliku da se kuvanjem kafe valjda malo i ugreje – posle sedenja u hladnoj, dugačkoj sali konačkog restorana. Nego, pored tolikih šuma i drveta okolo (da ne pominjemo briket, pelet i sečku) – rekoše nam da se konaci greju iz kotlarnice na – lož ulje. E sad, da je Crkva umesto kupovine konaka finansirala neku malu kogeneraciju na biomasu, gde bi im bio kraj!

A u drugom konaku, sa gornje strane manastira, moglo se i ručati, pa smo iskoristili da, baš na Svetu Petku, pojedemo po porciju studeničke pastrmke. Nas dvojica i pastrmke, sami, u ogromnoj trpezariji za oko šezdeset osoba, sa velikim, masivnim drvenim stolovima i stolicama.

E sad, da je bilo vremena, možda bismo kasnije skoknuli i do isposnice Svetog Save, nekih osam kilometara dalje, gde je stvaran Studenički tipik i Žitije Simeona Nemanje. A do isposnice vas vodi uklesan kameni most. S obzirom da nam još nije bilo vreme da se zamonašimo, krenuli smo lagano nazad, ka Vrnjačkoj banji. U povratku smo napravili mali „skok“ – do Bogutovačke banje. To vam je svega 4-5 kilometara od glavnog puta, a kada se i sa tog sporednog puta odvoji još sporedniji – baš do te banje, videćete da se ovde ipak nešto dešava – jer je put očigledno nedavno asfaltiran. Centar Bogutovačke banje izgleda prilično neugledno, a da se ne ponavljam, po onoj kiši i hladnoći teško je bilo naći motiva da se uradi nešto više od bacanja pogleda iz udobnosti automobila. Banja se inače nalazi podno Troglava (nije Triglav!), na 520 metara nadmorske visine – od raspoloživih Troglavskih 1177 metara, a najvažnija banjska odlika je da ovde postoje „slabosumporoviti radioaktivni mineralni izvori“ temperature od oko 25 stepeni (voda još sadrži i litijum). Ali ovde zdravlje ne izbija samo sa izvorima vode, već i struji kroz vazduh, zbog savršene klime – bez magle, bez mešanja vazdušnih struja ili naglih promena vazdušnog pritiska – kako lepo piše po raznim prigodnim banjskim sajtovima.

Banja raspolaže sa skoro 250 hotelskih ležajeva, a ima tu i privatnog smeštaja, pa ko voli – nek izvoli. Samo da znate da su se ljudi ovde „banjali“ još u srednjem veku, a od pre pedesetak godina počelo je savremeno korišćenje ove „neuro banje“ – koju zovu i „raj za živce“.

Živčano potpuno oporavljeni (raj je raj!) vratili smo se u dolinu jorgovana, a posle još malo vožnje – ušli u veću i poznatiju – Matarušku banju. I ona je udobno smeštena pored Ibra, takođe okružena brojnim planinama, a o lekovitosti da ne pričamo. Sve je počelo kada su meštani sela Mataruge (i dan danas postoji FK „Mataruge“) otkrili lekovita svojstva obližnje kaljuge, nastale izlivanjem Ibra – još krajem devetnaestog veka – i to – kod svojih krava i konja koji su prvi zalazili u te baruštine – i izlazili iz njih – čili i sveži. Pošto su tada udruženja za zaštitu životinja još bila slabačka, krave i konji ostadoše brzo bez svoje tek pronađene banje, sve zbog sebičnih ljudi kojima nisu bile dovoljne Vrnjačka, Bogutovačka i silne druge banje u okolini.

Tako je pronađen izvor sumporovite vode, pa je od 1907. godine novoosnovano akcionarsko društvo krenulo da gradi – vile, bazene, park…

Banjska voda ima pedesetak stepeni (dušu dala za PTV), i ima najjaču koncentraciju sumpora na jugu Evrope – čak 127 miligrama po litru, što pomaže onima koje muči reuma, išijas, želudac ili upala krvnih sudova – ili, daleko bilo, sve to zajedno.

Nažalost, iako svaki park u jesen, pa i ovaj Mataruški, izgleda čarobno – okolo se mogu videti upadljivo oronule i zapuštene zgrade hotelskih i banjskih zdanja. Kažu da je ovde smešten veliki broj izbeglica sa Kosova, koji ovde provode, eto, već drugu deceniju svojih života…

Osim što je lišće padalo na tone ili se tek spremalo da padne, i za najmanje jedno (ogromno) stablo u parku moglo se videti da je sklono padu. Nisam siguran da su posle ovoga skorašnjeg zemljotresa u Kraljevu sva stabla u parku na broju. Ali jedno više-manje, nema veze – jer park zauzima čak petnaest hektara tla, i krasi ga skoro 1000 stabala (!) A kao kuriozitet, među njima je i drvo „ginko biloba“, poreklom sa – Labradora.

Uglavnom, neko se leči sumporovitom vodom, a neko – šećerovitim šampitama. U okviru parka, na samoj obali reke, sa terasom na kojoj se sigurno uživa u proleće i leto – gledajući u široki Ibar i obližnji viseći most – nalazi se kafić „Kapica“. Kad ga vidite onako zakamufliranog lišćem, u polumraku, rekli biste da je zatvoren. Međutim, na našu veliku sreću – radio je – a unutra, između ostalog, služe i neke mutante od šampita koje zaista, ali zaista, nije lako savladati. Posle tolike šampite, vaš putopisac se osećao čilo, otprilike kao oni konji iz mataruške kaljuge, od pre jednog veka.

Dok su Stolovi, Troglav i Čemerno polako spuštali roletne na dolinu Ibra, u okolini su se – duž reke – mogli videti još samo ribolovci, ili bi poneki pešak brzo nestajao kroz park – malo sakriven drvećem, malo sumrakom. A nama je valjalo još svratiti do Žiče, oko jedan kilometar udaljenu od Mataruške banje. Kao i uvek – lepote Srbije i malkice preambiciozni planovi odnesu vam brzo ceo dan, a da i ne primetite.

Manastir Žiča, jedan od najvećih i najznačajnijih spomenika Srbije potiče iz 13. veka, a zadužbina je kralja Stefana Prvovenčanog i njegovog brata Save Nemanjića – Svetoga Save. Žiča je tako bila sedište prvog srpskog arhiepiskopa a i mesto krunisanja prvog srpskog kralja. Crkva je posvećena Vaznesenju Hristovom. Izgradnja je trajala skoro četvrt veka, od 1206. pa sve do 1230. godine, ali kamo sreće da su to bili poslednji radovi. Nažalost, Tatari, Kumani, vidinski knezovi, turski zulum, požari, nemačko bombardovanje, pa i zemljotresi – uslovili su brojne dodatne radove, sanacije i izgradnje. Ali, kako je to lepo govorio vladika Nikolaj Velimirović i episkop žički, manastir Žiča je oduvek delio sudbinu srpskoga naroda. A Vladika je Žiču nazivao i „srpska priča“ i „duhovna žitnica“.

Kako kažu stari zapisi: „Od Ibra do Žiče ide se kroz gorošumnu planinu; ravnicom pored Žiče teče mala reka Kruševica. Ovaj monastir leži na prekrasnom uzvišenom mestu, sa severne strane na podnožiju planine Velikog stola, odakle se svi predeli vide s kojima Okružije čačansko graniči… Pripoveda se da se je u monastiru Žiči sedam kraljeva srpskih na kraljevstvo vjenčalo…“

Ušli smo u crkvu već na samom kraju večernje službe. Iako je tog dana bio veliki praznik – Sveta Petka, unutra nije bilo mnogo ljudi. Bilo je već mračno da bi se moglo uživati u malo preostalih fresaka iz doba same izgradnje crkve – kao što je, naprimer, Raspeće Hristovo, na istočnom zidu južne pevnice. Ostale freske su iz četvrte decenije 13. ili sa početka 14. veka. A pravo je čudo da je nešto od živopisa uopšte preživelo sva razaranja crkve kroz lokalnu istoriju.

U priprati crkve mogla se videti izložba reprodukcija najlepših fresaka srpskih crkava, a odmah pored je bio izložen i veliki broj crkvenih i pravoslavnih knjiga. Iskreno govoreći, draže mi je kada se bilo kakva prodaja bilo čega odvaja van prostora crkve, kad već ionako svaki manastir ima neku vrstu zasebne prodavnice, ali dobro…

Osim glavne, crkve Svetog Spasa, u manastirskom kompleksu nalaze se još i crkva Svetog Save i crkva Svetih Apostola.

Preko puta glavnog ulaza u Žiču izvode se obimni građevinski radovi – verovatno se gradi dodatni, veliki konak – a još jedna građevina niče i sa donje strane kompleksa, odmah pored glavnog puta, kod velikog parkinga. Ponekad mi se učini da Crkva ima zaista neverovatno mnogo graditeljske energije i volje (a i novca) koje obično kanališe kroz izgradnju brojnih konaka pored crkava i manastira, a istovremeno, čini mi se da bi Crkva mogla, ako ne postoje neke zakonske prepreke, sa istim uspehom da gradi i škole, i bolnice, i staračke domove – samo kad bi poželela, a na mnogo veću korist celoga naroda?

Sumrak, kao noćna izvidnica, odavno je otišao u neke druge krajeve, a mrak je uveliko zagospodario i dolinom Ibra, i portom crveno obojene Žiče, crkve gde je krunisano sedam srpskih kraljeva. Verovatno znate da su na crkvi Svetog Spasa za svako krunisanje otvarana nova vrata na crkvi. Naravno, to je bilo drugo vreme, kada su vladari dugo, decenijama sedeli na svom prestolu.

Sva sreća, u novoj državi Srbiji se izgubio taj običaj, jer da je za svakog novog predsednika Skupštine ili Vlade na zgradama u Kralja Milana ili u Nemanjinoj činjeno isto, verovatno bi im već i prizemlja i par spratova bili načičkani sa namenski otvaranim vratima.

U nastavku: Rudno selo, Karanovac, Kraljevo