Mesto sa koga se vidi pola Srbije

Ali i ono što je odolelo zubu vremena, nije moglo da odoli neljudima, koji su tokom Drugog svetskog rata - „streljali“ manastirske freske. U crkvi se sada, u nekoj vrsti izbeglištva, nalaze mošti Sv. vrača Damjana i Kozme, na čemu su zahvalni mnogi kojima je molitva uz ove svetinje donela spasenje i duševni mir. Mošti su prenete iz kosmetskog Zočišta, sravnjenog sa zemljom 1999. godine.

Inače, Sopoćani su od 1996. godine ponovo muški manastir (prethodno je sestrinstvo obnovilo monaški život nakon Drugog svetskog rata) tako da mlado bratstvo episkopa Artemija sada radi na duhovnoj i materijalnoj obnovi ove divne zadužbine.

U Sopoćanima, koji su i pod zaštitom Uneska kao svetska kulturna baština, nalazi se jedna od najlepših fresaka XIII veka (a verovatno i najlepša?) - Uspenje Presvete Bogorodice. Ova kompozicija naslikana je na više od dvadeset kvadratnih metara i ovaj, jedan od najlepših motiva Novoga zaveta, naslikao je nama nepoznat, ali sigurno vrhunski i dubokoverujući umetnik. Ko zna koliko je renesansnih, svetski poznatih slikara dobilo inspiraciju u ovom manastiru? Fresku nismo fotografisali. Obiđite Sopoćane, vidite je lično...

Inače, Sopoćani su ime dobili najverovatnije po staroslovenskoj reči sopot, što znači izvor.

Istim putem vraćate se ka Novom Pazaru, sve dok na jednoj od raskrsnica (postoji neugledna tabla, otvorite četvore oči) ne skrenete ka Đurđevim stupovima, lokalnim putem dugim nekih tri-četiri kilometra. Kada je lepo vreme, sa brežuljka na kome se nalazi manastir može se videti, kako monasi kažu, pola Srbije. A u svakom slučaju, može se videti cela novopazarska dolina. Predivan pogled pruža se i na Miščiće, rodno selo Svetoga Save. Manastir Svetog Đorđa u Rasu spada u ključna istorijska mesta Srbije. Naziv „Đurđevi stupovi“ dobio je u srednjem veku po stupovima, kulama - ukrasima manastirske crkve. Stupovi su zadužbina Stefana Nemanje, iz druge polovine XII veka. Pošto je 1166. godine preuzeo vrhovnu vlast u srpskim zemljama, Nemanja je otpočeo gradnju manastira. Crkva je bila završena 1171. godine, prema zapisu sa zapadnog portala, a ubrzo i oslikana. Ovaj manastir, na izuzetnom položaju, nedaleko od katedralnog hrama Raške episkopije, bio je potvrda tadašnjeg sklada vere i države. Iguman manastira Sv. Đorđa je inače uvek zauzimao istaknuto mesto u životu crkve i, kao prvi među uglednima, učestvovao u izboru igumana manastira Studenice. Pod svodovima Đurđevih stupova, i sam Rastko Nemanjić sticao je prva duhovna iskustva. Kralj Dragutin je kasnije dogradio manastirsku crkvu i oslikao njenu pripratu. Po izričitoj želji ovog vladara, koji se pred smrt zamonašio kao Teoktist, njegovi ostaci preneti su u manastir Sv. Đorđa i tu sahranjeni. Zbog svega što je činio za ovaj manastir, u narodu se kralj Dragutin pominje ne samo kao drugi ktitor već ponekad i kao osnivač manastira. Od sedamnaestog veka, manastir je prvo opusteo, a zatim su razne vojske i ruke nasilnika teško oštetili ovaj kompleks.