Moje putovanje: Talin

Lepši je od Rige, videćete, sugestivno nam je govorila Olja, naš vodič, za glavni grad Estonije, baltičke države koju posećujemo posle Letonije. Već na prvi pogled uočava se razlika u odnosu na susedne zemlje. Blizina nordijskog kopna je presudna; grad vrvi od ljudi na ulicama, trgovima, posebno u luci sa brodovima među kojima su i ogromni kruzeri.

Ružičasta palata

Razgledanje novog Talina započinjemo od Kadrior parka, napravljenog za vreme vladavine Petra Velikog. U centralnom delu je spomenik Kroncvaldu, piscu prvog estonskog epa. Da bi ga učinio dostupnim svom narodu, morao se odreći estonskog prezimena i prihvatiti - tuđe, nemačko. Ružičasta palata otmene fasade, prvobitno rezidencija vladara, danas je muzej estonske umetnosti. Na dugoj strani je robna kuća ‘Solarius’ savremenog dizajna. Do nje luteranska crkva, pa banke, hoteli, poslovne zgrade...

Razgovor sa čudovištem

Ulemiste je jezero nabliže Talinu. Po legendi, u njemu živi mitsko čudovište koje svakog koga ugleda pita da li su u gradu sve građevine završene. Ako ovaj odgovori ‘da’ - započnu poplave. Ako kaže: ‘U Talinu ima još dosta da se radi’ - čudovište čeka. Zato, da ne bi bilo poplava, u Talinu se neprestano gradi. U to smo se uverili i bez legende.

Kao pijani brod

Da je Talin trgovački grad oseti se već na ulazu u staro jezgro. Trgovački duh najprisutniji je u večito punoj luci - srcu kupovine. Luka je načičkana brojnim radnjicama sa izobiljem robe. Najprisutnija i najtraženija je salema votka sa 80 posto alkohola (od pola čašice pada se u nesvest). Saznajemo da posetioci i kupci - posebno komšije iz Švedske i Finske koje svakodnevno dolaze - nekad ne naprave ni korak dalje, već ostaju na obali i na licu mesta se snabdevaju za duži period, a potom grabe na brod, pa nazad, ka susednoj obali (priča podseća na finsko-švedski ‘pijani brod’). Tako grad Talin sa samo petsto hiljada stanovnika ima neverovatnih dva miliona i osam stotina hiljada turista godišnje.

Vidikovac

Posebno zadovoljstvo je doživeti stari Talin, podeljen na Gornji i Donji grad. Krećemo u obilazak iz Tompea, kako se nekad zvao Gornji grad. Na nadmorskoj visini od 45 metara živela je nobl-klasa: bogati Nemci, ugledni Šveđani, uspešne zanatlije i trgovci. Pred nama su zidine, pre nego što zaronimo u prošlost prolazimo kulu po imenu Visoki Herman. Iza zida se pojavljuje hiljadu godina star Dvorski trg. Sa leve strane je parlament, a preko puta njega blista bela raskošna crkva Aleksandra Nevskog. Spletom uzanih uličica koje vode uzbrdo prolazimo luteransku i biskupsku crkvu, potom sivu zgradu po imenu Hanza. Po boji i stilu može se naslutiti da je bila sedište Udruženja trgovaca.

Autor

A sve te silne uličice, prolazi, kapije i staze, vode na jedan od tri vidikovca. Na prvom, uz ivičnjak platoa, stoji gitarista, uz njega je prodavac viteških maski, pa vlasnica stočića na sklapanje sa tablom na kojoj piše: ‘Kafa, 2E’. Oglušujem se o izazov zanosnog mirisa iz lončeta - i idem ka ivici terase sa koje puca pogled na jasno plavo nebo, crvene krovove, elegantne tornjeve, kule i kapije.

Zla krv

Donji grad je bio država u državi, ujedno i priča za sebe. U njemu su prvobitno živeli robovi, pa radnici koji su učestvovali u izgradnji gradskih zidina. Neki od njih su ostajali i činili siromašni sloj, većinski u ovom delu grada. Nekada je bilo opasno po život ako neko iz Gornjeg zađe u Donji grad - ili obrnuto. Juš uvek se priča o jednom siromašku koji je neznano kako zalutao gore, ‘oskrnavio prostor’, pa su mu gospoda visokog roda odmah oduzela život. Ubrzo je usledila odmazda, pa je bankar iz Gornjeg grada morao proći kroz Donji da bi se ukrcao u brod: naravno, do njega nikad nije stigao jer ga je zadesila ista sudbina kao siromašnog prethodnika. To je bio dovoljan razlog za zlu krv i razdvajanje dve četvrti.

Nemirni petlić

Za razliku od Gornjeg grada, gde je sad sve mirno i tiho, celokupni život Talina odvija se u Donjoj četvrti, gde u bilo koje doba dana i noći vri kao u košnici. Trg većnice je kaldrmisan i uokviren uzanim, širokim, malim i velikim palatama. Dominira Gradska većnica iz 1404. sagrađena u gotskom stilu. Na njenom vrhu je ‘nemirni petlić’, po imenu Stari Tomas, koji ima ulogu vetrokaza. Crkva svetog Olafa (16. vek) sa tornjem od 159 metara, u to vreme je slovila za najvišu crkvu u Evropi. U Talinu ima još nešto najveće - finska ambasada; njene dimenzije govore o dobrosusedskim odnosima dve države. Na trgu je najstarija apoteka u Estoniji. Sagrađena je davne 1422. i neprekidno radi već sto godina.

Pored mnoštva uzanih ulica koje krivudaju gore ili dole, glavne su dve: Dugačka, kojom je išao transport robe, i Kratka, kojom su išli pešaci.

Buvljak

Još jedna značajna ulica ove četvrti je Viru. U njoj je bazar ili buvljak. Uz čarape su šalovi sa plavim irvasima, pa lanene haljine, sveže cveće raskošnih boja, čuveni estonski krompir, sitni suveniri, krstaški grbovi, oklopi, koplja... Što smo bliži trgu, sve više je kafea, a posebno restorana u kojima se spravljaju specijaliteti od divljači. Među najpoznatijim i najtraženijim su oni od medveđeg mesa.

Upozorenje

Pažnju mi privlači znak prikačen na uglu kuće u ulici koja izlazi na glavni trg. To je žuta tabla na kojoj su prikazane crne figure žene i čoveka čija ruka je na njenoj tašni. Čudno i smešno, pomislila sam, pošto nikad i nigde u svetu nisam videla takvu vrstu upozorenja. Tako, smešeći se, nastavila sam da koračam, sa kamena na kamen istanjen i usijan od vekova i ljudskih tabana. Konačno sam stigla na trg pun sunca, sveta i letnjih bašta... Da li da probam dobro estonsko pivo, kolač ili kafu, dvoumim se i otvaram tašnu.

Pregrada u kojoj mi je stajao novčanik bila je - prazna!