Moje putovanje: Minhen

Miloš Mandić, student elektrotehnike, jedan je od 250 dobitnika ‘interrail’ karte, koju dodeljuje Kancelarija za mlade Skupštine Beograda, pa je dve nedelje putovao vozom po Evropi a u bavarskom gradu se našao u vreme najvažnijeg događaja u godini, tradicionalnog pivskog festivala Oktoberfest

Zahvaljujući konkursu koji je raspisala Kancelarija za mlade - Beograd dobio sam mogućnost da 15 dana putujem po Evropi koristeći ‘interrail’ kartu. Na meni je bilo da izaberem destinacije, smeštaj, i sve ostalo što čini putovanje. Posle mesec dana pažljivog planiranja i istraživanja odlučio sam da posetim Cirih, Minhen, Pariz, Luksemburg, Amsterdam, Berlin i Budimpeštu.

Sedam sati

Moja prva destinacija bila je u Švajcarskoj, gde sam posle dvadesetčetvoročasovne vožnje vozom stigao u Cirih. Prošetao sam glavnom ulicom Banhofštrase sa bezbroj firmiranih i skupih radnji, ali uprkos tome najveći utisak na mene ostavili su ljudi koji su tuda prolazili. Svi muškarci su imali odela, devojke kostime ili skupocene haljine, a svi su imali osmeh na licu. Niko nigde nije žurio, izgledali su potpuno bezbrižno. Posle obilaska grada otišao sam na krstarenje po Ciriškom jezeru, koje, nažalost, nije bilo baš spektakularno zbog veoma hladnog vremena. Nakon krstarenja otišao sam u poznatu poslastičarnicu ‘Sprüngli’ gde sam kupio 100 grama njihovog specijaliteta, kolačića pod imenom ‘Luxemburgerli’. To su verovatno najukusniji i najskuplji kolačići koje sam ikada jeo. Pojeo sam ih na platou ispred Ciriškog univerziteta, gde se studenti odmaraju posle predavanja i odakle se pruža najlepši pogled na grad. Nakon sedam sati provedenih u Cirihu shvatio sam da moram da krenem ka glavnoj železničkoj stanici gde je trebalo da uhvatim voz za Minhen.

Nepoznati domaćin

Istog dana, kasno uveče, stigao sam u Minhen i odmah potražio stanicu gradske železnice S-bahn, da se odvezem do stana mog domaćina Majkla.

U Minhenu sam imao smeštaj, koji sam našao koristeći ‘Couchsurfing’. To je jedan veoma lep i koristan projekat, a zasniva se na povezivanju ljudi iz celog sveta preko sajta, gde svaki korisnik treba da napravi svoj profil i da što više informacija o sebi.

Uz pomoć sajta ‘Couchsurfing’ možete naći smeštaj i društvo u bilo kom mestu na svetu. Naravno, ceo projekat je na dobrovoljnoj bazi, odnosno nikome ništa ne plaćate.

Bela kobasica

To veče sam upoznao šestoro ljudi koji su takođe imali smeštaj kod mog domaćina. Kako sam bio veoma umoran, odmah sam otišao na spavanje. Sutradan sam ustao veoma rano i zaputio se ka centru grada, gde sam želeo da obiđem stare građevine, parkove i da probam neke od lokalnih specijaliteta. Prošetao sam delom grada gde svaka zgrada izgleda drugačije, a sa svakog prozora vise žardinjere sa cvećem. Najjači utisak na mene je ostavio centralni trg Marijenplac, sa brojnim fontanama, spomenicima i veličanstvenom zgradom gradske skupštine. Jedna od bezbroj ulica koje idu od trga vodi ka pijaci Viktualijenmarkt, gde sam jeo nemački specijalitet vajsevurst, odnosno belu kobasicu. Za dva evra mogu se dobiti dve kobasice u sosu i pereca, što je sasvim dovoljno za solidan obrok. Ukus je fantastičan, iako mi se sos nije preterano svideo, jer je veoma jak i menja ukus kobasice.

Fudbalski šator

Nakon dobrog obroka uputio sam se ka Odeonsplacu, trgu uz park pod imenom Hofgarten. Taj park je najlepša zelena površina koju sam imao prilike da vidim na ovom putovanju. Kratka podšišana trava, nepregledni redovi cveća i stazice posute kamenčićima koje vode ka centru i Dijaninom hramu, navode prolaznike da zastanu i barem na trenutak uživaju u ovom božanstvenom prizoru. Tu sam naleteo na ogroman šator fudbalske Lige šampiona, ispred kojeg mi je prišla jedna devojka i objasnila da mogu besplatno da uđem. Tako sam dobio priliku da posetim muzej Lige šampiona i slikam se sa čuvenim peharom.

Pivnica

Autor

Imao sam želju i da popijem čuveno bavarsko pivo u najpoznatijoj minhenskoj pivnici Hofbrauhausu. Pivnica je, osim po veoma kvalitetnom pivu, poznata i po tome što je Hitler upravo na tom mestu 1920. godine osnovao svoju Nacionalsocijalističku partiju. Iako sam seo sam, veliki broj ljudi mi je prišao sa molbom da mi se pridruži, tako da sam ubrzo imao veoma dobro društvo.

Raketa

S obzirom da studiram elektrotehniku, neizostavna stanica je bio ‘Deutsches Museum’, najveći muzej nauke i tehnike na svetu. Sadrži bezbroj maketa raznih prevoznih sredstava, svemirskih kapsula, naučne instrumente, čak se može videti i kosmička raketa u prirodnoj veličini. I nakon tri sata nisam uspeo da vidim ni delić stalne postavke, ali se nadam da ću ostatak obići nekom drugom prilikom.

Posetio sam i Muzej BMW, koji sadrži na stotine modela ovog proizvođača automobila, od prvog pa do najnovijih prototipova.

Pivsko ludilo

Moj sledeći dan u Minhenu bio je rezervisan za prvi dan jubilarnog 200. Oktoberfesta. Nas osam, uključujući i mog domaćina, koji je bio obučen u tradicionalne kožne pantalonice, i devojke iz Amerike koje su specijalno za tu priliku nabavile narodnu nošnju - ‘dirndl’, krenuli smo ka ‘Therezienvajeseu’, gde se svake godine održava pivsko ludilo zvano Oktoberfest. Tamo je bio organizovan skup svih ‘couchsurfera’ koji dolaze na festival, tako da je u jednom trenutku bilo nas šezdeset, iz svih delova sveta, sa samo jednim ciljem - da se provedemo što bolje možemo! Domaćin nas je odveo u neku vrstu kafeterije gde se može naručiti pivo po znatno nižim cenama, jer zvanično ne pripada jednom od 13 šatora koji se svake godine postavljaju za Oktoberfest. Kako nam je domaćin objasnio, svaki od tih šatora prima oko 6.000 ljudi i praktično je prva dva dana nemoguće ući, jer je sve rezervisano, a nama je dao savet da probamo da uđemo na neki od sporednih ulaza, što se kasnije ispostavilo kao dragocena informacija.

Poljska bolnica

Na svakom koraku se mogu videti štandovi sa hranom, perecama i raznim drugim đakonijama. Postoji veliki broj raznih rolerkostera i drugih vašarskih sprava, tako da me je u jednom trenutku sve podsetilo na neku vrstu zabavnog parka.

Posle obilaska uputili smo se ka obližnjem supermarketu, gde smo kupili gajbu specijalnog augustiner piva, pravljenog za Oktoberfest, kao i razne sireve, šunke i hleb, kako bismo nešto i prezalogajili. Seli smo na brdašce iza šatore, gde sedi najveći broj posetilaca, ošto, naravno, u šatorima nema mesta za sve. Tu je veoma zabavno jer možete upoznati mnogo raznih ljudi, podeliti piće sa njima, ili samo neobavezno pričati. Oko nas je bilo i mnogo onih koji su nepomično ležali usled prevelike količine popijenog piva. Na Oktoberfestu postoji posebna služba koja proverava stepen pijanstva, i ako se ustanovi da je neka osoba smrtno ugrožena, voze je u poljsku bolnicu koja se postavlja svake godine specijalno za festival.

Za stolom

Negde oko šest po podne odlučili smo da pokušamo da uđemo u neki od šatora. Grupa se razdvojila, nas troje smo otišli sa strane jednog od šatora i stali ispred ulaza.

Posle nekih petnaest minuta čovek je otvorio vrata i pustio nas unutra. Bili smo presrećni mada nam je još preostalo da nađemo prazno mesto, jer se pivo može naručiti samo ako sedite za stolom. Posle nekoliko negativnih odgovora, grupa Nemaca, koji inače ne govore engleski, rado nas je primila za svoj sto, tako da je zabava mogla da počne.

Zdravica

Atmosfera je zaista posebna, orkestar svira tradicionalnu nemačku muziku, cela dvorana je na nogama, pivo se toči u neograničenim količinama i prosto se ne vidi kraj uživanju. Jedna od reči koje su mi se urezale u sećanje je zdravica: ‘prost’. Nju sam čuo i izgovorio nebrojeno mnogo puta. Na ovogodišnjem Oktoberfestu krigla od litar piva koštala je najčešće osam i po evra, a prosečan Bavarac dnevno popije oko sedam krigli. Posle nezaboravna tri sata pod šatorom, i mnogo sklopljenih poznanstava i otpevanih pesma, morao sam da krenem ka stanu moga domaćina, uzmem stvari i uhvatim noćni voz za Pariz.

Poznanstva

Tokom ovog kratkog, ali veoma ispunjenog boravka u Minhenu, shvatio sam da su Nemci veoma srdačan i topao narod. Koristio sam engleski bez ikakvih problema i upuštao se u konverzacije i sa devojkama, kao i sa starijim ljudima. Za tako kratko vreme uspeo sam da vidim i doživim mnogo, da upoznam ogroman broj ljudi sa kojima sam ostao u kontaktu, i sad želim da se jednog dana tamo vratim ponovo.

Cene i popusti

Celokupno putovanje realizovao sam sa relativno malo novca, jer je na mnogo mesta ulaz sa studentskom karticom ili besplatan, ili se dobija značajan popust. Vožnja minhenskim S-banom je besplatna za one koji imaju ‘interrail’ kartu, a jedino je zaista bila skupa vožnja TGV superbrzim vozom, kojim sam išao iz Pariza u Luksemburg. Ali je zato to prelepo iskustvo i vredi uloženog novca.