Krstarenje Mediteranom (1)

Četvrtak, 12. avgust
Nepodnošljiva lakoća putovanja

Barselona. Potpuno nag, čovek duboko u šestoj deceniji života, prolazi trgom isped katedrale u Gotskoj četvrti. Tek poneka sredovečna turistkinja podigla je ili skinula naočare da ga bolje osmotri, niko drugi nije se „potresao“. On, zapravo, i nije bio potpuno nag, nosio je šešir na glavi, a umesto gaća na sebi je “imao” tetovažu koja je imitirala donji veš. Verovatno je reč o lokalnom friku na koga su svi navikli i koji bi bio sasvim sigurno uhapšen „zbog narušavanja javnog reda i mira“ u većini evropskih metropola. U većini, ali ne i u Barseloni čiji je Gradski parlament izglasao zakon prema kojem je nošenje ili odsustvo odeće stvar izbora i slobode građanina.

Svega nekoliko metara od pločnika kojim je prošetao golišavi čiča - pod vedrim nebom velika izložba fotografija ogromnog formata, na kojima su prikazane scene iz 1970. kada je, tačno pre 40 godina, diktator Franko posetio Barselonu. Tada su, prvi put od Građanskog rata u kojem je Barselona bila jedno od glavnih uporišta repubikanaca, na ulicama ovog grada izbile antifrankističke demonstracije. Fotografija koja prikazuje generalisimusa kako se vozi u paradnom automobilu ubrzo je išarana uvredljivim porukama a Franku se nacrtani rogovi i đavolji rep. Poslednjeg dana našeg vikenda u Barseloni postavljena je nova, „čista“ fotografija. Pre 40 godina Španija je bila još uvek dominantno konzervativna, katolička država u kojoj je pobuna protiv diktatora bila samo eksces, muškarci su oblačili štofane pantalone, brijali se kod berbera i negovali brkove slične Frankovim, a žene su nosile crninu i glave pokrivale maramama. Danas ulicama Barselone hoda golišavi čiča iz prethodne slike, gej parovi drže se za ruke na ulicama i službeno se venčavaju, mladi nedeljom ujutro umesto u crkvu odlaze na plažu... U restoran kod Viktora na trgu pored katedrale odlazimo zbog izvrsne paelje i račića u sosu od paprike i belog luka. Vlasnik me pamti po pošalicama na račun njegovog upornog istresanja vode iz ulegnuća u tendi posle kiše. Čovek je drškom metle “isterivao” vodu sa svoje tende ne obazirući se na to što su kapi, a bogami i mlazevi, prskali svuda unaokolo, na nemalo zgražavanje gostiju. Ali, njemu je u tom momentu tenda bilo preča od komocije tamo nekog turiste. Hrana je izvrsna, vino takođe, pa su mu se epizode s tendom mogle oprostiti.

Ovoga puta nebo se ponovo namrgodilo iznedrivši pravi letnji pljusak koji je više podsećao na tropski nego na mediteranski. Sa tanjirima, čašama i flašama u rukama, pobegli smo sa terase u restoran. Za sto do nas seli su mladić i devojka, Slovenci. Počeo je jedan od onih tipičnih razgovora među „bivšim zemljacima” kada se nađu u inostranstvu. Ona od oktobra počinje da studira biologiju u Bilbaou, pa su krenuli na turneju kolima po francuskoj rivijeri i španskoj Costa del Sol. Za kraj će posetiti i Bilbao na severu Španije. Paelja u njihovim tanjirima ostala je gotovo netaknuta. „Prejeli smo se tapasa!”, rekoše uz osmeh. „I mi smo, ali smo smlatili i paelju!”. Nepremostive gastronomske razlike između Slovenaca i Vojvođana... Ali i nepodnošljiva lakoća putovanja po Evropi, na koju naši “budući studenti biologije u Bilbaou” treba tek da se naviknu.

Sutradan smo doručkovali tapase za pijačnom tezgom i mešavinu ceđenih sokova po kojima je „La Boqueria” na Rambli poznata, a zatim smo pozvali taksi koji nas je kroz uličice, jedva za retrovizor šire od vozila, dovezao u luku.

U nastavku: Ringišpil na mestu gde je ubijen kralj