Temišvar, tako blizu a tako nepoznat

Psihološki rečnik koji prelistavam, nakon vikenda provedenog u Temišvaru, definiše stereotip kao nepromenljiv, šematski i uprošćen odnos prema drugoj kulturi. Usled hermetične samousmerenosti naše države, kojoj su tek nedavno ukinute vize za Evropsku uniju (čiji je Rumunija član od 2007. godine), ogroman broj pripadnika generacije rođene s početka devedesetih nikada nije bio u inostranstvu, za mnogo njih pasoš je nepoznat pa zato i nepotreban predmet. U takvom kontekstu, ishitreni sudovi i ksenofobične tendencije nastaju još brže i lakše.

Upravo zato što najvećim delom nastaju nesvesno, kao i svaka druga predrasuda, zdravo je razbiti ih odlaskom na „problematični“ teren, makar se ne radilo uvek o destinacijama privlačnim sa strogo turističke tačke gledišta.

Najveći grad banatske regije i četvrti po veličini rumunski grad, Temišvar, nije daleko od našeg grada. Svega 175 kilometara, dakle nepuna tri sata vožnje, laganim ritmom i uz pauzu za izvanredne punjene vešalice u restoranu „Kim“ na periferiji Vršca. Nadomak je graničnih prelaza Vatin (u Srbiji) i Žombolj (srpski naziv za mesto Jimbolia na rumunskoj strani granice). Temišvar je poneo naziv „mali Beč“ zbog velelepnih zdanja u secesionističkom stilu iz austrougarskog doba. Ostareli kajzer umro je 1916. godine, a golemo carstvo „u kojem sunce ne zalazi“, razvučeno od jadranske do crnomorske obale, poživelo je još dve godine, do kraja Prvog svetskog rata. Tako je sa carstvima: budu, traju i dotraju, a iza njih ostaju zdanja, pod konac doterane zemljišne knjige, uvreženi maniri. Ali i nostalgija i neverica usled iznenadne promene, odjednom zemlje nema, kao u divnome romanu Jozefa Rota koji nosi naslov „Radecki marš„. Tu melodiju, uz koju se svakog prvog januara treznimo od novogodišnjeg lumpovanja slušajući koncert bečke filharmonije, komponovao je Johan Štraus, u čast Jozefa Radeckog, austrijskog feldmaršala, zapovednika nad carskim trupama u severnoj Italiji, a potom guvernera austrijske provincije Severne Italije. Svake nedelje, Štrausove taktove svirali su limeni orkestri sa muzičarima u besprekorno elegantnim uniformama, na trgu svake varoši carstva, pa tako i na starim trgovima Temišvara - Trgu slobode i Trgu ujedinjenja. Na ovom prostranom trgu nalazi se rimokatolička katedrala, Srpska saborna crkva Temišvarske eparhije i brojne palate nekadašnjih austrougarskih bogataša.

Uživajući u nenadanom septembarskom nedeljnom suncu, nakon bezuspešnog pokušaja da uđem u unutrašnjost srpske crkve čija su vrata bila zatvorena, pijem na ovom trgu veliko „paulaner“ pivo za osam leja (oko dva evra) i plaćam novčanicom od deset. Ne znam od čega ih prave, ali te su novčanice „gumaste“ i poderive samo trzavim pokretom uz dobranu notu balkanskog inata. U ponudi je i točeni italijanski „peroni“, reklamirala ga je onomad na italijanskoj televiziji Eva Hercigova - bila je ko bombona, no to je za ovu priču nebitno...

O urbanim destinacijama u Evropi čitajte u našem specijalu Evropski gradovi