Tranzicija u Sofiji

Evo me u jednom od najstarijih gradova Evrope koji je, za razliku od Atine ili Rima, osuđen na stalno prilagođavanje voljama i prohtevima moćnika koji su ovuda prolazili. Potom je tranzicija odredila neobične sudbine zemljama i njihovim gradovima. Stara prošlost otkopava se na sve strane, simboli komunizma se ruše, zatrpavaju ili u najboljem slučaju menjaju imena.

Sofija traga za arheološkim dokazima sedam milenijuma postojanja svoje prve naseobine i za vremenima rimskog imperatora Konstantina. Mauzolej Georgi Dimitrova fizički je uklonjen.

Eh, ta tranzicija. „Za jednog svadba, za drugog bradva (sekira)”, kaže bugarska poslovica.

Sofiju su posle pet vekova pod Turcima Rusi oslobodili 1878. Bugari su u znak zahvalnosti Rusima podigli velelepnu crkvu Aleksandra Nevskog, među najvećim pravoslavnim bazilikama na Balkanu.

Od 1916. do 1920, u vreme konflikta sa Rusima, crkva pozlaćenih kupola je preimenovana u crkvu svetih Ćirila i Metodija. Pa joj je potom vraćeno staro ime. Tipična prevrtljivost ovih prostora.

„Bugarin smatra da je Srbin čovek koji prkosi i psuje”, kaže mi stari poznanik, ugledni bugarski TV novinar. „Možda smo i mi to hteli, ali nismo mogli. To je formiralo naš politički mentalitet. Bugari ne prkose velikima.”

Posmatram ljude i stičem utisak da, možda zbog toga, u svakodnevnoj komunikaciji deluju nekako skromnije, smirenije od nas. Kolegu tešim i kažem da jesmo prkosni – beogradski hram Svetog Save je za neki metar pretekao crkvu Nevskog – ali da i mi malo-malo pa istoriji dajemo nova-stara imena.

Simptomi tranzicije su istovetni. One sa „svadbe” prepoznajem odmah. Jedne po kratkoj kosi, jakim vratovima, zlatnim lancima, „audijima” i džipovima – voznim simbolima prelaska iz socijalizma u kapitalizam. Drugi deo društva sa „svadbe” okoristio se korupcijom koja je dostigla takve razmere da je EU 2008. kaznila Bugarsku suspendujući joj 550 miliona evra predviđene pomoći.

Iste prepoznatljive banke operišu ovim prostorima. Tranzicija je donela i tipično naglu koncentraciju novca u glavni grad. Vozač autobusa u Sofiji zarađuje više od učitelja u unutrašnjosti.

Otkako je sa državnih jarbola skinuta crvena partijska zastava, izgrađeni su mnogi luksuzni hoteli. Monohromatski kafići, kao i po Beogradu, obavezno nose anglo-italijanska imena.

Grci opsedaju mnogobrojna kazina. Englezi, Nemci i Izraelci mahom sklapaju poslove. Srba je sve manje, iako u ovom gradu imaju jednu veliku povlasticu: lako komuniciraju i snalaze se sa preovlađujuće ćiriličnim natpisima koji zapadnjake bacaju u orijentacioni očaj.

Članstvo u EU je dodatno pojačalo disparitet spoljnog utiska i realnosti. Centar se ubrzano pegla. Ekskluzivni butici „Šanela” ili „Dolče Gabane” oko Bulevara Vitoša nude robu čije cene odgovaraju onima po milanskoj Montenapoleone.

Nešto udaljeniji kvartovi i predgrađa ne uspevaju da sakriju život onih koje je tranzicija udarila „bradvom”. Sirotinja. Ne samo romska. Naslage đubreta uz put i betonski soc-soliteri, spavališta radničke klase, nikako ne nagoveštavaju da ste stigli u zemlju EU. Opštinski tereni su privatizovani, pa nema mesta za gradnju novih obdaništa.

Vremena u kojima smo mi Bugarima bili „Zapad” ostavila su tragove. Iskreno govoreći, uprkos svim golgotama eks-ju ratova i prednosti koja se topi, po mnogo čemu se vidi da je odluka da Bugarska pre nas uđe u EU bila politička.

Posmatram okolne vrhove Vitoše još pod snegom. Potom, okružen opiljenim šarmom žućkastih fasada neoklasicizma, u kafiću uživam ispod razlistalih kestena. Zavidim Bugarima na parkovima ispunjenim mirisnim jorgovanom i ponegde ukrašenim „martenicama”, crveno-belim vrpcama koje se kače na grane za sreću kada se u proleće ugleda prva roda.

Kažu da Sofija ima više od 400 parkova i da, kada se dodaju sve zelene površine, na svakog od oko 1,3 miliona stanovnika dolazi 71 kvadrat zelenog prostora. Onda me demantuje tranzicija, preciznije bezobzirna betonizacija koja je prati: parkovi i vrtovi odavno su zapušteni, dekorativne biljke su zarasle u korov. Jedno ispitivanje EU utvrdilo je da je Sofija prošle godine bila najmanje „zelena” prestonica u Evropi.

Gradnja druge linije metroa, saobraćajne gužve, bučni arhivski tramvaji, nedostatak parking prostora, ulice prepune rupa opasnih po automobile ili neravni trotoari pogubni po ženske štikle i danas su glavna briga Jordanke Fandukove, prve žene gradonačelnika od 1879, kada je Sofije postala bugarski glavni grad.

Obilazim crkvu Svete nedelje koja je stanovnicima Sofije poznatija kao hram Svetog kralja. U crkvi počivaju mošti srpskog kralja Stefana Milutina. Produžavam pored rotonde Svetog Đorđa.

Na mestu gde se nekad nalazila pijaca, uredno je danas postrojena povorka prepoznatljivih tranzicionih simbola, tezgi koje prodaju sve: haljine za trbušni ples, ogrlice za pse, vezene jastuke, vunene papuče ili tradicionalnu bugarsku grnčariju. Između su ugurani stolovi na kojima muškarci igraju karte ili ispijaju ukusno pivo „zagorka”.

Iako su posle ponoći ulice tihe, Sofija je prepuna noćnih klubova sa striptizom. Mlađane prostitutke su već ostvarile visoke standarde razvijene Evrope: skoncentrisane su oko glavne železničke stanice.

Taksistkinja Snežana buni se protiv globalizacije. „Da bih danas bolje živela, uplaćujem minimalno za penzijsko osiguranje iako znam da ću sutra imati penziju od koje ću jedva moći da kupim hleb.” Za sve krivi Amerikance.

Razmišljam o toj novoj instant kulturi življenja i bogaćenja. O kockarnicama zvučnih imena „Ramzes Drugi”, „Cezar”, „Koloseum”, „Merkur” koje, poput beogradskih kladionica, žrtvama tranzicije u žetonima prodaju iluziju svetle budućnosti.

Sofija raste, pokušavajući da ne stari, ali tranzicija naplaćuje svoj danak: „Novi stanovnici nemaju samopouzdanje, ali ni odgovornost i solidarnost građana jednog te istog grada. Oni doživljavaju Sofiju kao mesto za rad i zaradu. Sofija jeste postala modernija, ali zato je izgubila svoj duh”, kaže Spiridon Ganev, predsednik Saveza arhitekata.

Boško Jakšić
(Politika)