Koravnica, jedno selo sa dve granice

Do sela Koravnice koja je 1878. godine Berlinskim kongresom pripala Crnoj Gori, a administrativno nikšićkoj opštini, udaljena 60 kilometara od ovog grada, treba proći dve granice. Za one koji prvi put dolaze nije problem, ali jeste za meštane tog sela koji su administrativno ili na drugi način vezani za Nikšić, jer im na graničnim prelazima Crne Gore i Republike Srpske, u mestima Vraćenovići i Deleuša, carinici svakodnevno postavljaju isto pitanje: šta iznosite iz države ili šta unosite u državu i imate li šta da prijavite za carinu.

Meštani poznaju zaposlene na granici, a ovi su donedavno imali spiskove svih stanovnika tog kraja. Sada više spiskova nema, ali ima problema. Na primer, kada neko umre, do groblja i crkve na Valu, iznad samog sela, dolazi se teško. Problem je i kako preneti pokojnika i sahraniti ga, jer međugranični propisi nisu regulisali tu oblast.

Niko od meštana ne zna kako je selo dobilo ime Koravnica. Ali se zna da u njemu već više od dva i po veka živi bratstvo Papića. Jedan od najstarijih je Milosav Papić (85). Za njega meštani kažu da zna najbolje da ispriča kako živi selo i ljudi u njemu. Viđen u društvu pokojnih patrijarha, Germana i Pavla, poznatih političara i književnika, pesnika i ljubitelja epske poezije... I sam piše pesme i kazuje ih uz gusle.

– Nije mi žao što ću umreti. Ja sam se naživeo. Žalim što ne dođe onaj novinar iz Nikšića a obeća da će zabeležiti više od hiljadu stihova koje znam napamet, pisanih u osmercu i desetercu, natpevavanja, ali i narodnih pripovedaka koje sam naučio još kao dete – kazuje Milosav Papić. Iako je u poodmaklim godinama, kaže, a njegova supruga Gospava potvrđuje da Milosav voli da šeta i da često prepešači od Koravnice do Nudola oko 30 kilometara.

– Ne znam da li su mi geni ili težak život dali snagu da i danas u 85. godini mogu peške da se popnem na planinu Volujak u opštini Plužini na visini od blizu 2000 metara. Tamo su nam katuni i ja često leti sa turistima izađem u planinu – priča Milosav i dodaje da se ovde može lepo živeti. Klima je gotovo mediteranska, pa uspevaju bademi, smokve, loza, šljive i drugo voće. Ovaj vredni zemljoradnik mnogo toga pamti iz najranijih dana svoje mladosti, tokom Drugog svetskog rata pa i nakon njega.

– Još nisam zaboravio pesmu koju sam kao dete učio u školi na Vraćenovićima o kralju Aleksandru 1934. godine. Pamtim i žalost koja je trajala punih 45 dana. Drugi svetski rat, osnivanje pokreta otpora, dolazak komunista u naše selo, dolazak partizanskih jedinica, četnika, Italijana, ustaša, domobrana. Nema te vojske koja nije pohodila naše selo. U mestu Vrbica ustaše ubiše moju sestru i veći broj žitelja Hercegovine. Brat pogibe u NOR-u. Kao jedanaestogodišnjak ostadoh bez oca. Ceo život provedoh na selu i nije mi žao. Mogao sam nakon oslobođenja kao i mnogi drugi da nađem posao u gradu, ali reših da ostanem i ne kajem se – priča naš sagovornik. Dodaje da sa penzijom može da živi, jer zahtevi njega i supruge nisu veliki. Njegov stočni fond, kako reče, „dosta je veliki”. Jedna koza, umesto nekadašnjeg stada ovaca i stada goveda, u ovim danima je sasvim dovoljna.

– Ne krijem da sam ceo život voleo Rusiju, Srbiju i Hercegovinu. Rusija je moja majka, jer to je zemlja umnih ljudi u svim oblastima. Nakon oslobođenja bio sam pod prismotrom kao ogorčeni informbirovac. Za vreme služenja vojske u Tuzima samo što sam pitao svog kolegu „da li je ova granica tvrda”, umalo da dobijem višegodišnju robiju. I danas mi je milo kad zapevam živela Rusija – priča, govoreći stihove Majakovskog, Jesenjina, Puškina...

Milosav ima troje dece, šestoro unučadi od dve kćerke i sina i kaže da je zadovoljan iako mladi neće da se vrate na selo. U Koravnici ima 16 žitelja preko 70 godina i dvoje dece Budimira i Slavojke Papić, jednogodišnja Danijela i trogodišnji Miljan. Ima ovde i pet neženja koji su napunili četvrtu deceniju života.

Životno vezani za Bileću koja je od njihovog sela udaljena osam kilometara, administrativno za Nikšić, Milosav kaže da imaju loš TV signal, pa je nabavio satelitsku antenu, ali šta to vredi kada ovde često nema struje. Meštani ovog kraja, ali i drugih sela koja pripadaju nikšićkoj opštini, čijih se 27 odsto teritorije nalazi pod vodom Bilećkog jezera, nemaju uredno snabdevanje strujom. Očekivali su bolji život, ali on nikako da dođe.

-----------------------------------------------------------

Kralju Petre da si đetić...

Milosav Papić kaže da podele nisu dobro donele ovom narodu.

– Samo tokom Drugog svetskog rata iz 14 kuća Papića poginulo je mojih 27 bratstvenika – priča starina. Priseća se stihova koje su meštani dva sela, udaljeni jedni od drugih svega stotinak metara, u različitim uniformama pevali, poput ove „Kralju Petre da si đetić, nosio bi srp i čekić” ili, „Kralju Petre piši iz Londona koliko ti treba bataljona”.

Rade Vukićević