Istanbul, stari mediteranski zavodnik

Još nisam upoznala muškarca zbog kojeg će mi odmah zaklecati kolena, ali me je Istanbul na prvi pogled oborio s nogu. Kao nijedna druga ljubav ni moj spoj sa ovim evropsko- azijskim lepotanom nema racionalnog objašnjenja. Sudbina, raspored zvezda, položaj Meseca, božija volja, otomanski ljubavni gresi moje šumadijske čukunčukunbake, ozonska rupa...

Šta li je, tek nisam čestito ni prošla aerodromsku pasošku kontrolu a već sam bila sigurna da smo bili par u nekim prošlim životima, a Carigrad sve ove vekove samo mene čekao da mu se vratim.

Čak ni, u svakoj drugoj prilici frustrirajuće, probijanje kroz saobraćajni haos do hotela nije stišalo leptiriće u stomaku beogradske novinarke, koja je samo neku nedelju pre revanš utakmice Fenerbahčea i Partizana s nevericom beležila divljenje legende ekipe sa Šukru Saračoglua Zorana Batice Mirkovića negdašnjoj prestonici Vizantijskog carstva. A onda se i sama upecala u mrežu nedokučivog šarma starog mediteranskog zavodnika.

Kao svakoj zaljubljenoj ludi, ništa mi nije zasmetalo tih dan i po. Sve, baš sve mi je bilo lepo u domu dvanaestak miliona ljudi, pristiglih iz svih delova sveta, pa i iz našeg Novog Pazara ili Kosova i Metohije, koji su uvek tu, da vam se nađu na ulici, u butiku, kafani... Uživala sam u svakoj borbi, zaposlenim domorocima i dokonim turistima, krcatih trajekata s nemirnim morem na putu od Hajdar paše stanice u azijskoj polovini grada do Karakoj pristaništa na njegovoj evropskoj obali. U tom, često mokrom, pogledu na istanbulska prostranstva, koloritu pejzaža kojim dominiraju minareti stotina džamija, i žamoru naših crnih, markantnih domaćina i njihovih plavih, kosookih, tamnoputih i kakvih sve ne gostiju. U sveže ulovljenim morskim plodovima, na koji vas mame doterani konobari „milion“ restorančića u podnožju Galata mosta. U njihovoj temperamentnoj priči o rivalstvu Fenera i Galatasaraja, veličanju ili kuđenju Saše Ilića i Mateje Kežmana (u zavisnosti od klupske opredeljenosti), koji su po skidanju crno-belog dresa neko vreme proveli u najvećim turskim klubovima. Suživotu do očiju pokrivenih Turkinja i njihovih, zapadnjački otkrivenih zemljakinja, mešavini lokalne muzike, tako slične melosu uz koji se đipa, lome čaše i glave na beogradskim splavovima, i MTV hitova. Tolerantnim komšijskim odnosima slatkih radnjica, sa šarenišom od domaćeg tekstila, nakita, nameštaja, nargila, začina... gde vas ljubazni trgovci prvo pitaju za poreklo, a onda na vašem jeziku ubeđuju da nema boljeg mesta za kupovinu, pogotovo onih u najbolje snabdevenoj, ali najskupljoj čuvenoj Kapali čaršiji, i megašoping molova, sa hipermarketima i brendiranim markama.

U čudnoj harmoniji arapske ornamentike na trošnim zgradicama i modernog minimalizma poslovnih centara. Tom sudaru starog i novog na svakom koraku. Neponovljivoj lepoti Aja Sofije, do koje sam, kao svaka prava lenjivica, stigla komfornim i rashlađenim tramvajem. Bejaše to pametna odluka, jer sam sačuvala snagu za besomučno poziranje pred foto objektivom kolege Vujadina, koji me je strpljivo „hvatao“ na mestima gde su krunisani vizantijski carevi i vršena pravoslavna bogosluženja pre nego što je Crkva svete mudrosti voljom sultana Mehmeda Osvajača pretvorena u živopisnu džamiju, a otac moderne Turske Kemal Ataturk 1.500 godina staru građevinu proglasio muzejskim svedočanstvom stalnog prožimanja dveju religija u ovoj ogromnoj bosforskoj luci.

I nadasve u opčinjavajućoj energiji Konstantinopolja, gospodara mog globtroterskog srca.