Krf, raj s burnom prošlošću

Krf je idealno odredište za nekog ko hoće da odmor provede u zelenilu, sa izrazito plavim nebom iznad sebe, i pri tom se kupa u kristalno čistoj, smaragdnoj vodi. To izduženo jonsko ostrvo, severnim i zapadnim delom okrenuto ka Jadranskom i Sredozemnom moru, preplavljeno je maslinovim stablima i četinarima. A plaže su uglavnom peščane, kilometrima duge. Pošto je Krf u stvari mnogo manji nego što vam se čini kada gledate u njegovu mapu, a autobusi idu do svih mesta, čak i turista koji ne planira da iznajmi kola ili motor može da stigne do najlepših plaža - onih u selu Sidari, čuvenom po stenama koje je čudno izvajao vetar i po Kanalu ljubavi, onih u Ipsosu i Kasiopiju, kao i do Glifade i Mirtiotise u oblasti Agios Gordis.

Onih dana kada strancu postane jasno da je „najzelenije grčko ostrvo“ toliko zeleno zato što se na njega izliva puno kiše, on ipak može da uživa zahvaljujući onim drugim razlozima da se poseti Krf. Pre svega zanimljivoj arhitekturi istoimenog glavnog grada i pravom trezoru arheoloških i kulturnih bogatstava ostrva, koja podsećaju na sve civilizacije koje su ovde „protutnjale“. Prestonica zapravo više liči na neki italijanski nego na grčki grad, pošto su ostrvom dugo vladali Mleci. U novije doba držali su ga Francuzi, neko vreme i Rusi, pa Englezi. U gradu Krfu svakako treba videti Muzej azijatske umetnosti, Crkvu svetog Spiridona s neprocenjivim vizantijskim ikonama i srebrnim sarkofagom tog zaštitnika ostrva, Gradsku kuću, katedralu iz 16. veka, Arheološki muzej... Nisu daleko ni Ahilova palata, ukrašena grčkim statuama, vizantijski manastir Paleokastrisa, zaravan nazvana Kajzerov presto...

Razlog da se otputuje na Krf može da bude i to što ga je opevao još Homer u svojoj „Odiseji“, kao poslednje Odisejevo boravište pred povratak na Itaku, ili što su na njemu neko vreme živeli lord Bajron i Lorens Darel, autor mnogima najdražeg romana „Aleksandrijski kvartet“. Darel je proslavio ribarsko selo Kalami, pa njegove taverne i plaže sada opsedaju „moderni nomadi“.

Krf je prava blagodet i za ljubitelje „ludog provoda“, naročito severna obala i gradićBenitses, u kome žurke traju od jutra do mraka.

Vrednost ovog parčeta kopna čine i njegovi ljudi - ljubazni i gostoljubivi, ali nikad snishodljivi. Za određene posetioce je pravo osveženje to što Krfljani, koji mahom žive od turizma, dozvoljavaju sebi luksuz da im se neki od onih koji tu letuju dopadnu, a neki ne. I što sa stilom čašćavaju „simpatične“. Recimo pićem koje se zove uzo.

Naravno, Srbi imaju i dodatni (šesti) motiv da obiđu „zeleno ostrvo“. Neki to osećaju kao „dug“ prema precima, jer se ovde 1916. godine, posle albanske golgote, povuklo oko 150.000 srpskih vojnika i civila. Bilo ih je više nego lokalnog stanovništva. Izmučena vojska je lečena na ostrvu Lazareto, dok su mrtvi prebacivani na tada nenastanjeno ostrvo Vido. Smatra se da je na Krfu, na moru, odnosno u „plavoj grobnici“, kao i na vojničkim grobljima, na kraju 1916. sahranjeno desetak hiljada Srba. Nema načina da se ne potresete kada posetite mauzolej-kosturnicu na Vidu. Dok vam u sećanje navire stih „Stojte galije carske“ i ostatak pesme „Plava grobnica“ Milutina Bojića, preostaje vam samo da se potrudite da zapamtite bar neka od imena s 1.232 kasete s kostima identifikovanih vojnika i regruta sahranjenih na krfskim grobljima.

Potresa i odlazak u Srpsku kuću u centru grada Krfa, gde kustos Ljuba Saramandićnadahnuto priča o stradanju Srba i njihovom boravku na „ostrvu spasa“. Ipak, pouke koje se mogu izvući iz njegovog kazivanja, i često ponavljanje vodiča iz Srbije da su Krfljani bili osvojeni time što gladni srpski ratnici nisu bez pitanja ubrali nijednu maslinu donekle umiruju. I pružaju nadu.