Moja duša je u Trstu

Status „slobodne luke“ od početka 18. veka omogućio je poreske olakšice za trgovce, te su se brojne porodice veoma brzo i lako bogatile u tom gradu koji je inspirisao i samog Đuzepe Verdija da, „gledajući more“, stvara svoje najlepše opere.

Trg Ujedinjene Italije najbolje ilustruje „duh“ Trsta koji mnogo više podseća na Beč, nego na neki od italijanskih gradova. Srce trga je fontana koja priča o „stranama sveta“, izvanredan primer barokne kićenosti. Sada svi putevi vode upravo tu, pa ako hoćete da izbegnete gužvu, „šmugnete“ ka neznatnom Trgu „Ponte Roso“. Smešten kraj Grand kanala, prepun je malih kafanica u kojima Tršćani piju „Illy“, kažu, najbolju kafu na svetu. Zbog te fabrike, Trst je na prvom mestu po prometu kafe. Rano je prepodne, pa je tiho. I baš tu, na mostu, ugledaćete Džemsa Džojsa. Spomenik je podignut tek pre koju godinu, iako je jedan od pisaca koji je obeležio 20. vek, u Trstu proveo čak desetak godina, predajući engleski jezik. Naime, Džems Džojs je sa suprugom Norom napustio Dablin i Irsku 1902. godine i vratiće se svom gradu samo još dva puta na kratko. Godinu dana po njihovom dolasku u Trst, 1906. godine, otvoren je prvi bioskop i popularnost filma bila je tolika da je neočekivano Trst postao važan filmski centar. Uvek u oskudici, Džems Džojs ulazi i u filmske poslove, odnosno odlazi u Dablin kako bi našao partnera za Tršćansko kinematografsko društvo, pa je zahvaljujući njemu 1909. godine počeo da radi i prvi bioskop u konzervativnom glavnom gradu Irske. Bioskop „Volta“ imao je isto ime kao i onaj u Trstu, a Džojs je uradio čak i plakat za prvu bioskopsku projekciju. Odvojen od Nore, žene koju je opsesivno voleo, on piše veoma opscena pisma, dugo skrivana od javnosti, koja putuju iz Dablina u Trst. Piše: „La nostra, bella Trieste“ (naš lepi Trst), često sam to izgovarao ljutito, a sada osećam da je to istina. Moja je duša u Trstu“. I baš ta rečenica („...la mia anima e a Trieste...“ tj. moja je duša u Trstu, napisana je na spomeniku, s podsećanjem da je iz pisma Nori koje nosi datum 27. oktobra 1909. godine. A pisaće iz sumornog i kišnog Dablina Nori i ovo: „Zašto mi je sudbina nametnula da toliko puta u životu sa čežnjom okrećem pogled ka Trstu. Ja sam jedan jadan, impulsivan, grešan, sebičan, ljubomoran, nezadovoljan, dobrodušan pesnik ali nisam zla, lažljiva osoba. Pokušaj da mi pružiš utočište od vihora ovog sveta, Skloni me od bede, dušo. Suviše sam detinjast i nagao da bih živeo sam“. Tako pisao pisac koji je upravo u Trstu stvarao „Uliksa“, jedan od najznačajnijih romana prošlog veka. Baš tu je napisao svoje možda najharmoničnije delo „Potret umetnika u mladosti“, koji započinje rečenicom bajke, kakve se pričaju detetu pre nego postane svesno sebe:“Davno jednom u dobra stara vremena...“ , da bi ga završio arogantnom izjavom: „Ja idem da se po milioniti put suočim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnicu svoje duše iskujem još nestvorenu svest svoga naroda“. Bile su to reči čoveka svesnog svoje individualnosti, koji je toliko samouveren da mu se čini da može biti ne samo tumač već i tvorac svesti svoga doba. Celo to delo je suprotstavljanje spolja nametnutim autoritetima (porodica, crkva, zemlja). Zato je odlučio da „ne služi onome u šta više ne veruje“, te je napustio Irsku zauvek. Napisaće: „Kad se duša jednog čoveka rodi u ovoj zemlji, na nju bacaju mreže da bi je zadržali da ne uzleti. Govoriš mi o nacionalnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati da u letu mimoiđem te mreže“.

I ta slobodna duša verovala je, poput svoga Leopolda Bluma, da je sve „ili podrugivanje ili gadarija“ jer mu nije trebao „lavež odobravanja“...

Rano jutro u Trstu polagano prelazi u podne, čiji žagor i užurbanost ne remeti mir Trga „Ponte Rose“. Niko ne zastaje kraj spomenika piscu. Nema radoznalih turista. A i ako ih ima, oni hrle ka radnjicama sa novim trend robnim markama. Ko ne prati trend, ostaje sam. Ništa zato. Zar Džojs, koji se tako plašio samoće, nije napisao: „Koja je to reč, poznata svim ljudima? Sam. Ovde sam tako usamljen, miran i žalostan“.