Biblos, sedam milenijuma grada

Sve to u hiljadama fotografija zabeleženo je danas na zidovima restorana “Kod Pepea” koji je svojevrsni muzej jednog vremena. Ovde je život, govorili su Žaklina i Džon Kenedi

Sa krova Libana, istoimene planine koja je, uz kedar, zaštitni znak ove male mediteranske bliskoistočne države, kojoj jedino krhki mir remeti iskonsku lepotu, vijugavim savremenim autoputem spuštamo se ka Bejrutu.

Bacamo pogled na zaostatke rata očite na ponekom zdanju izrešetanom projektilima i išaranom crnilom dima u kojem je gorelo, ali ćutke otrpimo nepravdu koja je usud Švajcarske Bliskog istoka.

I misao i pogled se vraća na krajolike načičkane vilama i drvećem neobičnog izgleda usled naleta vetrova. Poneki Druz u uobičajenoj crnoj nacionalnoj nošnji sa belom kapicom na glavi, koga vidimo uz put, samo je deo neverovatnog spleta modernog i tradicije, evropskog i levantskog, mirisa najdžet-set parfema i arapskih opojnih nota koje su nadživele vekove, kao i priče iz „1001 noći“.

Još kad su nam na granici udarili pečat o ulasku i dali odnedavno besplatnu vizu za boravak u Libanu, znali smo da sa žustrim Osamom, taksistom iz Damaska - hrlimo ka jednom od najstarijih kontinuirano nastanjenih gradova na planeti – Biblosu. Nije ova drevna naseobina dobila ime po Bibliji, već obrnuto. U početku beše - ribolov

Tu na obalama Sredozemlja nikla je pre oko 7.000 godina prva neolitska naseobina, a njeni stanovnici lovili su ribu i napasali stoku na obližnjim visovima. U trećem milenijumu pre nove ere dolaze im Feničani i grade religiozni centar drevnoga carstva. Kažu da je osnivač grada Bog El i tu se san i java mešaju, jer je pred nama antika pomešanih civilizacija. Feničani su mu dali ime po nazivu broda – Biblos, koji je prevozio papirus, koji mu je udario pečat glavnog trgovinskog centra ovim proizvodom u tim vemenima. Antički Grci koji su se tada prvi put susreli sa papirusom, nazvali su ga po gradu odakle je stizao – biblos.

Dok prolazimo rubovima velelepnog Bejruta čije zlataste građevine od kamena nadvisuju neverovatna savremena arhitektonska zdanja koja paraju nebo u kvartu Solidad, poput „For sizns“ i istovetne bliznakinje stambene apartmanske „nemani“ „Maritim“ sa livrejisanim portirima, te „Bejrutskih vrtova“ u izgradnji, nešto najšašavije i najekstravagantnije viđeno do sada, tabla pred nama pokazuje 37 km udaljenosti do Žbela, arapskog naziva za Biblos. Pred nama izbor, moderan autoput uz koji se nižu savremene građevine u kojima su smeštene banke, prodavnice svetskih brendova ili onaj uz more načičkan palmama, hotelima i plažama.

I jedan i drugi imaju svoju draž i pogled na plavetnilo Mediterana i zelene visove ka kontinentu po kojima belasaju velike statue Hrista i Bogorodice. Poseban je onaj u Harisi odakle nad prostranim zalivom dominira Gospa nad maronitskim hramom. Brojne crkve svedoče o većinskoj hrišćanskoj populaciji u gradićima koji su se poput perli nanizali od Bejruta do Biblosa, pa nemate ni osećaj da ste napustili „Pariz Bliskog istoka“, epitet koji je libanska prestonica ponela pre iscrpljujućeg 19-godišnjeg građanskog rata.

No feniks se digao iz pepela i prolazimo bliskoistočnom bajkom, pravac u njeno sedište, veličanstveni drevni Biblos sa arhitektonskim mešavinama Fenikije, Egipta, Mesopotamije, a onda i svih onih civilizacija koje su u trenucima najveće imperijalne slave došle do bisernog grada Mediterana vođene Ramzesom II, Sargonom, Dariusom, Aleksandrom Velikim, Cezarom, Salahudinom, Tamerlanom, Hulagi Kanom... I sada njegovim centrom dominira rimski put sa kolonadom stubova ispresecanom živopisnim oleanderima kojima se nekada čuo bat konja i karuca rimskih legionara, a u sunčanom oktobarskom danu i mi smo njime ušli da „osvojimo“ ovaj rajski gradić.

Ušetali smo ka starom suku, različitom od mnogih koje ćete videti u Libanu, ali i ostalim arapskim zemljama, jer pored svih, on nosi čak i šmek stare Firence sa velikim drvenim kapcima, poput onih na mostu Vekio, koji zatvaraju načičkane prodavnice i restorane bajkovitih ulica Biblosa popločanih sitnim makadamom. Zaustavljeno vreme

U trenutku se učini da ovaj grad sa ogromnim i vrednim arheološkim nasleđem nije svedočanstvo moćnih civilizacija prošlosti, već da je u njemu zaustavljeno vreme. Preko malog trga na kome su ostaci hrama starog Rima, s desne strane džamija sa koje se prolama glas mujezina, a sa leve stara krstaška tvrđava iz 12. veka, sa arheološkim parkom Fenikije s kojim je srasla. S brda dvorac dominira okolinom, posebno osvetljen u zvezdanim libanskim noćima, i kao da stražari nad gradom, njegovim dragim i ljubaznim žiteljima, peščanim plažama i mirnom drevnom lukom načičkanom drvenim ribarskim čamcima i luksuznim jahtama.

Kroz prolaz iznad koga se smestio elitni restoran „Lokanda“, a u njemu brojne suvenirnice koječega, uz nezaobilazne kopije starog feničanskog pisma pronađenog na bronzanoj ploči u Biblosu, pohranjenog danas u Nacionalnom muzeju u Bejrutu, uz prodajne eksponate okamenjenih fosila preistorije čije je ovde najveće svetsko nalazište, nakon graje prolaznika i muzike iz restorana najednom uplovite u mirisni mir. U špaliru smo starih oleandera, čije isprepletane krošnje kriju nebo nad Biblosom i iz njega put se vijugavo i strmo spušta ka obali. Na svakom koraku naići ćete na neku znamenitost, staru crkvu poput male Senjore de Penna u kojoj smo jednu maronitkinju zatekli kako se moli Sv. Maronu, po kome je maronitska crkva dobila ime i svetom Šabelu, kaluđeru koji je čudotvorio još za života kao u nas sveti Vasilije Ostroški.

„I danas čini čuda, možda i više nego onda kada je bio živ, u 18.veku. Bio je u manastiru Sv. Natala u brdima iznad Biblosa, gde su sada njegove mošti“, objašnjava nam ljubazno prekidajući molitvu. Kad je čula da smo iz Srbije i pravoslavne vere upućuje nas da je i sv. Maron bio pravoslavac i da je iz Rusije stigao u Siriju, u Alepo, a potom u brda Breda iznad planine Sreće gde mu je sada grob među hramovima ranohrišćanskog perioda. Krećući dalje prolazimo pored pravoslavnog hrama, iznad koga se nadvisila ogromna katedrala sv. Jovana Baptiste sa visokim romanskim tornjevima. Miris vetra i začina

Ispod površine zemlje, silazeći kroz oble rupe u duboki mrak katakombi, otkrićete zaboravljene sarkofage feničanskih grobnica na pet metara dubine. Među njima je posebna grobnica kralja Hirama. Put će vas svakako odvesti i pored persijskih zidina, ostataka feničkih hramova posvećenih njihovim bogovima. Lokalni vodiči će vam objasniti kako su kraljevske grobnice Fenikije gorele pod najezdom divljih Amarita, koji su uništavali drevni grad. Tada je goreo i rekonstruisani Hram obeliska, nezaobilazan na ovom našem putu kroz vekove.

Užitak nije samo istorija. Na to su nas u šetnjama stalno vraćali mirisi, ne samo pitkog mediteranskog vazduha prošaranog talasima onog koji silazi sa planina pa i u najvrelijim letnjim mesecima Biblos užari tek do 30 stepeni i svakojakog cveća, već i začina po kojima je prepoznatljiva libanska kuhinja, među prvima u svetu.

Ako ste gladni možete se snabdevati u supermarketima evropskog izgleda i sadržaja, gde ćete na sirevima, šunkama i ostaloj robi videti natpis: sveže, upravo stiglo avionom iz Francuske. No, na svakom koraku je restoran koji ima svoju osobenost, a ima ih za svačiji džep, pa se nemojte iznenaditi da ručak za četvoro platite 15 evra sladeći se sažom (vrsta libanskog hleba) i labneom, aurmom od jagnjećih iznutrica zapečenom s jajima, lahmeom sa mlevenim mesom te libanskim picama od kojih je jedna posuta samo začinima bila pravo otkriće za nas.

U svakom restoranu i prodavnici ili bolje rečeno na svakom koraku kroz ovaj grad, dočekaće vas njegovi nasmejani, prijatni i neverovatno ljubazni žitelji. Jedan od njih je pravi reprezent te tradicije Biblosa. Rašid Jazbek čiji “O kafe” je mesto okupljanja mnogih, kako “domorodaca”, tako “osvajača” sa svih kontinenata. U večernjim satima sa terase njegovog malog lokala pruža se veličanstveni pogled na more i stari krstaški dvorac, a ispred, na ulici makadama sedeći za malim stolovima slušate pesmu uz zvuke leuta i čavrljanje sa najzanimljivijim ljudima prispelim od Austrije do Australije. Legenda o Pepeu

“Ovde je živo”, izrekao je i zapisao Pepe Abed, čovek koji je sa ovog sveta otišao pre tri godine u 95. godini života. Kada se spustite na mulo Biblosa, odmah iznad ribarskih brodića, iz kojih svako jutro ribari izbacuju na obalu svoj bogati ulov pa možete da kupite sve što zamislite, od hobotnica, lignji, orada do jastoga, tu je i sam Pepe imao svoju brodicu, a potom otvorio je restoran “Kod Pepea” i proneo slavu grada i svog ribarskog kluba u veliki svet.

Bilo je to vreme kada je ovaj raj na zemlji otkrio svetski džet-set: biznismeni, holivudski glumci, političari i državnici koji su obeleželi epohu. Sve to u hiljadama fotografija zabeleženo je danas na zidovima restorana “Kod Pepea” koji je svojevrsni muzej jednog vremena i novog zlatnog doba Biblosa. Dolazili su tada i fotografisali se u ovom biseru Mediterana Žaklina i Džon Kenedi sa decom, bio je tu Žak Širak, pa tada na vrhuncu slave glumica koja je donosila zemlji više para nego “Reno”, magična Brižit Bardo, pa božanstvena bosonoga plesačica Ava Gardner, Lek Baster, čuveni Tarzan, nezaboravni “Svetac” Rodžer Mur i čitava plejada slavnih i bogatih.

Pa i onih plave krvi. Slavna francuska pevačica Mirej Matje je tu u Biblosu održala koncert koji je snimljen na ploču, čuveni istraživač mora i njegovog podvodnog sveta Žak Kusto je ostavio svoj šešir, koji je jedan od eksponata ovog neobičnog restorana. Uz obalu u cveću nižu se lokali pod feralima i daju čarobnu notu ovom delu grada. U tome je uživao džet-set sve do građanskog rata, ali kao što biva, bogataški razmaženi svet ne pamti dugo, pa je tako zaboravio mesto koje je svojevremeno ucrtao u svoje najdraže destinacije za provod i odmor. Bio je u pravu Pepeov sin kada je istakao svoj moto “Dobre stvari nemaju kraj”.

Da se ponovo vine u svetske orbite za svoj grad je učinila mnogo jedna njegova dama, predsednica prestižnog Međunarodnog festivala u Biblosu, Latife Lakis, a spektakl najbolje svetske muzike, glume i plesa održava se u rimskom amfiteatru tokom jula i avgusta već sedam godina. Zahvaljujući Latife Lakis zvezdane noći nekadašnjeg džetseterskog Biblosa ponovile su se sada dolaskom velikih imena kako arapskog tako i svetskog muzičkog neba. Pa je grad muzej Mediterana ugostio i Mišela Legrana, dobitnika 12 Gremi nagrada, njime su se prostirali latino zvuci grupe Vaja Kondios, a tu je zapevala i nova kraljica fado muzike Misija.

Posvećeni u lepotu Biblosa vrlo brzo ćete pozdravljati kao i jedan od naših ljubaznih domaćina Rad: Ki fak, sa va, baj. Tri jezika - arapski, francuski i engleski, to je jedna od karakteristika govora meštana, sa kojom sami prave šalu mladi ovog mediteranskog paradiza.

Nije teško zaljubiti se u Biblos, a ljubav je jedna od njegovih sudbina, legenda, mit, stvarnost. Kada smo krenuli, počele su oktobarske kiše i reka Biblosa je pocrvenela. Meštani će vam reći da je to „od krvi zaljubljenog“. Naime, u selu Naher Ibrahim nadomak Biblosa ubijen je Adonis jer se zaljubio u Afroditu, a bogovi nisu dopuštali tu ljubav i nisu mu oprostili. Od tog vremena pa do danas, svake godine u oktobru, kada je Adonis ubijen, zbog ljubavi reka pocrveni.