Seul: svetlost plavog dvorca

Seul, metropola od skoro 20 miliona stanovnika i sa potpuno drugačijom filozofijom života od one koja je dominantna u Evropi, svakog stranca ostavlja zadivljenim. Prema priznanjima mnogih koji su u Južnoj Koreji bili, a dolaze sa Starog kontinenta, stranci u ovoj zemlji ponekad osete i stid kada se suoče sa posvećenošću poslu i porodici, čistoći i disciplini koja vlada u ovoj zemlji.

U Seulu, inače, živi skoro četvrtina ukupnog broja stanovnika Južne Koreje. Za 15 godina, od 1970. do 1985. Seul je povećao broj stanovnika za četiri miliona. U to vreme je i izuzetno modernizovan, pa je poslednjih desetak godina na listi deset najvećih metropola sveta. Do skora je važio i za jedan od najskupljih gradova na svetu, ali je to, zahvaljujući angažovanju gradskih vlasti, na sreću onih koji žive ali i onih koji posećuju prestonicu Južne Koreje, prestao da bude. Gradske vlasti su, naime, drastično smanjile sve lokalne takse kako bi sektor usluga, a pre svega ugostiteljstvo, turizam i trgovina svima bili što pristupačniji. Tako se danas u Seulu "kafa za poneti" plaća 1,5 evro, dok je kompletan ručak u najskupljoj, poslovnoj četvrti moguće dobiti za 15-tak evra. Ni šoping, ako ne podrazumeva nabavku robe koja stiže iz Evrope, nije nedostižan. Ali, s obzirom da su Korejci rastom malo niži od prosečnih Evropljana, ljudi koji dolaze sa Starog kontinenta mogu imati problem sa brojevima... Žensku obuću br. 41 je, na primer, skoro nemoguće naći. Mada stranci, uglavnom, planiraju i da u Koreji kupuju fotoaparate, mobilne telefone i kamere, ponuda i cene ovih roba ih, po pravilu, neprijatno iznenade. Jer, sve je vrlo slično kao i u Evropi. Kako kažu Južnokorejci, i njima je mnogo isplativije da automobile koji se proizvode u ovoj zemlji, i po kojima su prepoznatljivi, kupuju u Evropi, jer su tamo cene "Hjundaijevih" ili "Kijinih" modela mnogo niže nego u državi u kojoj se proizvode. Inače, napojnica u Južnoj Koreji nije uobičajna, pa se svaki pokušaj Evropljanina da "časte" komentariše rečima da je "i čast uključena u cenu". Seul je povezan železnicom, autoputem i podzemnom železnicom sa svojom lukom Inčon, u blizini koje se nalaze i nekoliko internacionalnih aerodroma. Sa aerodroma se, do centra grada, vrlo jednostavno stiže udobnim autobusima, a put od oko sat vremena plaća se desetak evra. Nešto je skuplji taksi, mada u Seulu on ne spada u grupu usluga koje se tretiraju kao luksuz. Gradska vožnja od osam kilometara košta oko hiljadu dinara. Interesantno je da se u Seulu sve, pa i taksi, može izmiriti platnim karticama, ali i da se za sve dobija uredan fiskalni račun.

Osnovan 1392. godine, Seul je bio utvrđenje i trgovački centar, a služio je i kao prestonica dinastiji Ji, koja je vladala Korejom dok zemlja zvanično nije 1910. godine postala japanska kolonija. Kada je Koreja podeljena posle Drugog svetskog rata, Seul je postao sedište američkih okupacionih snaga. Proglašen je za prestonicu Južne Koreje 1948. Severno-korejske snage zauzele su Seul 28. juna 1950. godine, posle samo tri dana od početka Korejskog rata, ali su u ovaj grad trupe UN ušle u martu 1951. godine. Od kraja korejskog rata, u kojem je poginuo svaki deseti od 30 miliona Korejaca, u stalnim tenzijama "žive" dve Koreje - Južna i Severna, koje su podeljene demilitarizovanom zonom od 1,5 kilometar. I danas su sukobi skoro uobičajni za Korejce, koji kažu da su im pretnje iz Severne Koreje deo svakodnevice. Naučili smo da živimo sa tim konfliktom - tvrde oni i dodaju da u Južnoj Koreji gotovo da nema porodice koja nema nekog svog člana u Severnoj Koreji.

Od istorijskih spomenika u Seulu su sačuvane tri kapije, koje predstavljaju deo drevnog zida koji ga je nekada okruživao i tri carske palate. U centru grada nalazi se ogromno bronzano zvono koje je liveno davne 1468. Mnoge će iznenaditi, ali Seul ima rimokatoličku katedralu i brojne druge hrišćanske crkve. Takođe, prepun je muzeja, pozorišta, biblioteka, zooloških vrtova i botaničkih bašti, kao i univerziteta od kojih je najpoznatiji Seulski Nacionalni Univerzitet.

Studirati u Južnoj Koreji, inače, više nije pitanje prestiža. Danas čak 57 odsto mladih između 24 i 35 godina života ima završen fakultet. Ovo i ne čudi, ako se zna da je ekonomija Južne Koreje ponajviše okrenuta upravo modernim tehnologijama. Ljubitelji tehnologija već znaju da se južnokorejski izumi najbolje mogu videti ako se poseti Muzej "Svetlost Samsunga". Ovo zdanje sastoji se od tri sprata i podruma u kome su smešteni najnoviji modeli laptopova, fotoaparata, kamera. Interesantno je da je čitava postavka takva da posetioci aktivno učestvuju u njoj.

Simbole Seula predstavljaju i dva spomenika. To su spomenik Admiralu Ji Sunsinu, koji je odbranio Koreju od napada Japanaca 1592. godine i spomenik Kralju Sejongu, koji je sastavio korejsko pismo 1446. godine. Jedno od najlepših mesta za odmor u Seulu je takozvana "Tajna bašta", koja predstavlja javni park i koji se prostire na čak 32 hektara. U samom centru grada, u kom su smešteni i svi objekti Vlade, nalazi se Plavi dvorac. Iako ovde već vekovima ne žive predstavnici kraljevske porodice, na ulazu u palatu i dalje stoje tradicionalno obučeni čuvari u prelepim crvenim i plavim svilenim nošnjama. Oni su čuvari trona i masivnih kapija. Palata ima sličnu reputaciju koju ima i Zabranjen grad u Pekingu. Velike prostrane kraljevske sobe dominiraju nad podovima koji su napravljeni od mozaika, a kamene statue i svetlo obojeni stubovi i tavanice stvaraju vrlo prijatan kontrast. Tu se nalazi i veliki paviljon na otvorenom, gde se priređuju brojne svečane manifestacije i festivali. U blizini ovog paviljona je i ribnjak, što čitavom mestu daje posebnu čar. Interesantno je da je, skoro u epicentru metropole, smešteno selo, kako ga Korejci zovu "Hanok". To je naselje sa tradicionalnim korejskim kućama od drveta, od kojih većina ima nameštaj sličan onom koji se koristio u prošlosti i spavaju na podu na ležajevima koji se nazivaju "futon"...

Korejci su, inače, vrlo okrenuti prirodi i zdravom životu... Ovo je delom i zvanična politika vlasti u Južnoj Koreji, pa je zapovest br. 1 ove države - ekologija, odnosno "prijateljstvo s prirodom". Pre pet godina Seul je vratio svoju reku u centralne delove grada. Naime, kroz prostor u kome se danas nalazi poslovni centar grada oduvek je prolazila reka Čengičen. Ali, rat, izbeglice, a kasnije i industrijalizacija, učinili su da se ova, u to vreme izuzetno zagađena reka, prekrije i da se iznad nje napravi velika saobraćajnica. Ali, početkom 2000, gradske vlasti Seula odlučile su da reku "vrate" u grad. Pomerili su saobraćajnicu, iselili preko 3000 radnji koje su bile načičkane uz nju u veliki, moderan tržni centar i za nepune dve godine, Čengičen je ponovo među stanovnicima Seula. Tako danas poslovni ljudi na pauzi mogu uživati u prirodi oko reke, koja je prepuna riba. Čak je i temperatura u delu Seula koji je blizu Čengičena za skoro četiri stepena niža nego u ostalim delovima grada.

Seul je smešten u dolini između četiri planine raspoređene tako da prate strane sveta. Među stanovnicima Seula je, inače, najomiljenija planina Namsan. Sa nje se pruža sjajan pogled ka gradu, a tu je i žičara koja vodi pravo do vrha planine. Žičara je, uz pešačenje, jedini način da se stigne do vrha Nimsana. Na ovoj planini nalazi se, u svetu prepoznatljiva, "Namsan kula". Otvorena 1980. godine, smeštena u prelepom parku, visine oko 240 metara, a na nadmorskoj visini od oko 480 metara, apsolutno dominira čitavim područjem Seula. Ako se odlučite da do kule dođete peške, može vas iznenaditi to što, uz čitav put, nailazite na gomilice kamenja. One predstavljaju želje onih koji su gradili put do kule. U samoj kuli, na poslednjem spratu, nalazi se "zid ljubavi" na kom se, po običaju, ostavljaju poruke.

SLATKI ZALOGAJI

Korejci su, s pravom, vrlo ponosni na svoju kuhinju. Naizgled slična japanskoj ili kineskoj, ipak, značajno se razlikuje od specijaliteta koje prave njihove komšije. Korejska kuhinja najviše se sastoji od riže, nudli (kineski rezanci), tofua, povrća i mesa. Korejska tradicionalna jela poznata su po broju priloga koji se dodaju riži. "Kimči", jako začinjeno jelo od povrća je obavezno, skoro uz svaki obrok. Često se koristi ulje od susama, umak od soje, dosta čilija i belog luka. Supe su, takođe, svakodnevica na korejskom jelovniku. Gotovo svi dezerti su od želea i pirinča, a, za razliku od evropske kuhinje, čokolada nije omiljena poslastica.

U mnogim seulskim restoranima neophodno je izuti obuću. Taj običaj važi, naravno, i za korejske domove. Korejska hrana jede se štapićima, mada će vam domaćini, bez problema, ponuditi kašiku, nož i viljušku. Prema korejskim običajima, pravila pristojnosti su da se odmah posle uzimanja zalogaja odlaže pribor za jelo na sto, odnosno da se, bez obzira koliko je zanimljiva rasprava, nikada ne "maše" priborom za jelo. Korejci ne jedu velike količine hrane odjednom, što je možda i formula koja ih, kao naciju, čini vrlo vitkim i vitalnim. Retko ko u Koreji, naime, ima višak kilograma.