Jermenija, jagode u senci civilizacija

Ništa bolje nisam prošla ni na aerodromu,službenica je tek iz trećeg pokušaja saznala avio-skraćenicu za ovaj grad, a potom počela isleđivanje sa ciljem da utvrdi da li sam se dobro raspitala o tome da li i kakva viza mi treba za Jermeniju. Njen pokušaj da dezavuiše moj višemesečni istraživački rad na temu uslova i načina na koji državljani Srbije mogu dobiti jermensku vizu ponovo je izazvao onaj potmuli grč ispod dijafragme, podsetivši me na debeli staž u redovima za vize ostvaren tokom protekle decenije.

Smestili su nas u dom tamošnjeg državnog univerziteta u kom odsedaju inostrani predavači i gosti. Međutim, njegovi stanovnici izgledali su nam kao protagonisti neke od epizoda o Indijani Džonsu: svi koje smo prvog dana sreli bili su odreda prašnjavi, upadljivo preplanuli i odeveni u izgužvanu odeću svetlo smeđe boje.

„To su učesnici svetskog kongresa arheologa. I danas idu na teren. Juče su bili na lokalitetu u Metsamoru, a mi ćemo ići tamo prekosutra“, rekla je naša domaćica.

Više mi ništa nije bilo jasno. Stigli smo na seminar o društvenom razvoju u postkonfliktnom okruženju u uverenju da ćemo ići u samo jednu terensku posetu nekoj maloj zajednici pored jedine nuklearke u Jermeniji. Sada ispada da idemo tamo gde svetski arheolozi proučavaju neolitski rudnik i opservatoriju iz V veka pre naše ere.

Ispostavilo se da su i nuklearka i arheološki lokalitet - koji je, kažu, nekada bio i zamak i u kom se živelo do XVIII veka - u Metsamuru na oko 40 kilometara zapadno od Jerevana. Kroz prozor džipa videsmo da valovitim pejzažem dominiraju četiri dimnjaka nuklearke gargantuanskih razmera, dok je arheološki lokalitet od pogleda sakriven iza nekog od okolnih brežuljaka Crne Močvare, kako Jermeni zovu ovo mesto. Istoimeno naselje - veličinom seoce, ali sve od samih socrealističkih višespratnica za masovno stanovanje - sagrađeno je isključivo za tamošnje radnike i njihove porodice. Infrastrukturu čine samo električna mreža, vodovod i delimično kanalizacija, a u mestu postoji i mesna kancelarija, mala ambulanta i škola iz koje deca više izostaju nego što je pohađaju jer su im roditelji prezaposleni.

Iako su i nuklearka i arheološki lokalitet otvoreni početkom sedamdesetih godina prošlog veka, stanovnici Metsamura ih u razgovorima uopšte ne pominju. Imaju osećaj da je za njih vreme stalo onoga trenutka kada su radnici počeli da dobijaju otkaze. Najviše se brinu za budućnost svoje dece koja kažu da im je detinjstvo počelo tek pre par godina kada je u mestu osnovan dečji klub, hor i lutkarsko pozorište.

Mali lutkari i umetnici sve rekvizite prave ručno i od raspoloživih materijala. Predstave i pesme im govore o prijateljstvu i lepoti onoga što nam je na dohvat ruke i pred nosom, a neke - naročito one u ritmu marša tokom kojih dirigentkinja na probama traži ozbiljnosti i ume i da podvikne. Najzahvalnija publika su im roditelji i prethodne generacije nekadašnje dece koja uz njih proživljavaju zakasnelo detinjstvo na koje u senci nuklearke donedavno niko nije mislio.

Na pitanje kako znaju da li je zračenje oko nuklearke u okvirima dozvoljenog rekli su nam da sade jagode. Pomislivši da ih nismo dobro razumeli, objasnili su nam da usled radijacije jagode umeju i petostruko da narastu.