Kambodža i veličanstveni Angkor

U Kambodžu sam stigao avionom iz Vijetnama. U okviru svoje 20-dnevne ture doleteo sam do Ho Ši Min Sitija (nekadašnjeg Sajgona) i odatle nastavio starim lokanim autobusom, koji je srećom bio opremljen klima uređajem, do glavnog grada Kambodže Pnom Pena. Šestočasovno putovanje, i pored velike vrućine, ipak nije bilo posebno naporno, a sam prelaz granice – vizu sam ranije izvadio preko Interneta – bio je brz i efikasan.

Pre puta rekli su mi da u Pnom Penu nema bogzna šta da se vidi, ali pokazalo se da to i nije baš tako, kada sam sutradan posetio kraljevsku palatu i Srebrnu pagodu, izvanredan dvorski kompleks zidan po uzoru na onaj u Tajlandu. Osim toga, prijala je i šetnja pored Mekonga, odnosno jednog od rukavaca ove ogromne reke. Šetalište je prepuno restorana i hotela.

Novogodišnja noć u Sijem Ripu

Centralni deo posete Kambodži počeo je poletanjem iz Pnom Pena ka Sijem Ripu, gradu koji se nalazi u neposrednoj blizini Angkora (mog glavnogodredišta– čudesnog kompleksa hramova) i koji se upravo zahvaljujući njemu neverovatno razvio. Mali ATR je oko 300 km prešao za manje od jednog sata, a po sletanju i preuzimanju prtljaga odmah sam našao motorni „tuk-tuk” da me preveze u hotel. Kim, kako se moj vozač zvao, bio je simpatičan, ali i vrlo poslovan – imao je svesku sa utiscima i preporukama prethodnih klijenata, uz svoju kratku biografiju i priču o tome kako drži časove engleskog u svom selu. Odmah mi je predložio da me za dan i po, koliko sam planirao za Angkor, provede do najvećeg broja hramova ogromnog kompleksa. Posle malog cenkanja, u kome sam, naravno, unapred bio osuđen da budem gubitnik, što se kasnije potvrdilo kada sam saznao standardne cene ovakvih usluga – dogovorili smo se o ceni, i tako je sve bilo spremno da moja poseta Angkoru počne.

Najveći srednjovekovni grad na svetu

To veče proveo sam šetajući po centru Sijem Ripa, sa puno restorana, prodavnica, noćnom pijacom i uličnom zabavom, a ujutru me je Kim, odmoran i čio, čekao u dogovorenih osam sati da bismo zajedno krenuli u obilazak. Kompleks Angkora zapravo je ogromno područje, površine od nekih 1.000 km kvadratnih– veličine današnjeg Njujorka – na kome je civilizacija Kmera od 9. do 15. veka izgradila najveći grad na svetu pre početka industrijske revolucije. Na vrhuncu ove države, tu je po nekim procenama živelo oko 750.000 ljudi. Grad je imao nekih hiljadu svetilišta, i po ambicijama graditelja uporediv je sa egipatskim piramidama. Kmeri su u to vreme inače vladali ovim delom sveta, i Angkor je trebalo da pokaže njihovu vojničku i ekonomsku superiornost.

Hram u Angkoru (Foto D. Stankoviæ)

Ono što, pored mnoštva hramova, posebno impresionira i danas jeste genijalni sistem vodosnabdevanja, koji je bio izgrađen sa ciljem da omogući korišćenje ranije akumulirane vode u sušnom periodu, ali i usmeri i akumulira prekomerne količine padavina u kišnom periodu. Na izgradnji tog sistema su bile angažovane stotine hiljada, ako ne i milioni radnika, koji su praktično svoje živote proveli zidajući grad i sistem vodosnabdevanja.

Dodatno fascinira činjenica da je ova civilizacija posle nekoliko vekova takve supremacije odjednom nestala ne ostavljajući iza sebe nikakve pisane tragove o tome šta se i kako dešavalo. Hramovi i zgrade su ostavljeni zubu vremena, da bi bili otkriveni tek mnogo vekova kasnije.

Nažalost, Angkor je preživeo još jedan težak period: tokom strahovlade Crvenih Kmera kompleks je bio potpuno zapušten, a i posle toga godinama o njemu nije vođeno dovoljno računa, što je omogućilo bezobzirnu pljačku i pustošenje nekih od njegovih najvrednijih ostataka. Ipak, i pored svih tegoba, mnogo toga je ostalo što i danas izaziva divljenje posetilaca, čiji se veliki broj dodatno povećao nakon što je Andželina Džoli kao Lara Kroft ovde snimala popularni film „Tomb Rajder”.

Zalazak i izlazak sunca među hramovima

Moja poseta obuhvatala je obilazak nekih desetak hramova prvog dana, i još pet-šest drugog, što je bilo jako naporno – trebalo je i pored prevoza dodatno dosta hodati kada bi se došlo do nekoghrama, penjati se najstrmijim i najužim stepenicama koje sam ikada video, silaziti, obilaziti, i sve to na temperaturi koja je sve vreme bila iznad 30 stepeni Celzijusovih. Prvi dan sam okončao, što je tradicionalno organizovano za turiste naoružane fotoaparatima i kamerama, odlaskom na jedno od retkih brda na kome je hram iz kojegje najlepši pogled na zalazak sunca. Sledeći dan počeo sam posetom Angkor Vatu, najvećem i najpoznatijem hramu, ispred koga je najlepši pogled na izlazak sunca, sa veličanstvenim odrazom celog prizora u vodi i među lotosima. Za ovu priliku, gomile turista su poranile i bile ispred hrama još oko pet sati ujutru, sat vremena pre izlaska sunca.

Kula u Bajonu (Foto D. Stankoviæ)

Sa aerodroma u Sijem Ripu odleteo sam nazad u Pnom Pen. Te je večeri još trebalo organizovati povratak u Vijetnam, što je bila jedna od retkih stvari koje nisam unapred rezervisao.Kako je brzi čamac koji od pristaništa u Pnom Penu vozi do mesta Čau Dok na vijetnamskoj strani polazio tek u podne narednog dana, imao sam još jedno slobodno jutro da provedem u glavnom gradu Kambodže. Odlučio sam da moto taksijem, koji je i u Kambodži i u Vijetnamu najčešći i najbrži vid prevoza, odem do Muzeja genocida napravljenog u znak sećanja na žrtve progona tokom kratke i neverovatno brutalne vladavine Crvenih Kmera krajem sedamdesetih.

Muzej se nalazi u zgradi bivše škole koja je u doba Pola Pota i njegove klike bila pretvorena u zatvor.Tu su privođene, ispitivane i mučene hiljade ljudi procenjenih da su protivnici ili potencijalni protivnici režima koji se posebno razračunavao sa školovanim ljudima.

Teško je zamisliti šta se sve dešavalo u toj sada tako mirnoj zgradi, u tom dvorištu s tropskim biljkama okruženom privatnim kućama, ambijentu koji danas izgleda tako pitomo i blago. O tome sam razmišljao dok sam čamcem hitao Mekongom ka Vijetnamu rastajući se od Kambodže i veličanstvenog Angkora.

-------------------------------------------------------------------------

Sve za dolar-dva

Zvanična valuta u Kambodži je riel, ali je prava valuta američki dolar koji se masovno koristi u restoranima, hotelima, prodavnicama. Riel, zapravo, cirkuliše samo kao neka vrsta pomoćne valute koja se najčešće dobija kao kusur pri kupovini. Cene svega su, inače, jako pristupačne: dobar ručak sa pićem košta nekoliko dolara, toliko su i razni suveniri, ali i ozbiljniji pokloni koje biste odavde mogli poneti. Prevoz moto-taksijem u Pnom Penu košta jedan dolar bez obzira na udaljenost, dok je za „tuk-tuk” kao luksuzniji vid prevoza potrebno obično dva dolara.

--------------------------------------------------------------------------

Život na ulici

I u Kambodži se, kao i posvuda u Jugoistočnoj Aziji, živi na ulici. Na ulici se prodaje sve i svašta, od knjiga i cigareta do hrane, suvenira i igračaka, tu se kuva na improvizovanim šporetima i potom konzumira na stočićima i stoličicama postavljenim unaokolo, tu se šeta i posmatra vreva, dok sve to vreme unaokolo prolaze i buče stotine motora i nešto manji broj kola. Ipak, čini se da je ta živost u odnosu na, recimo, susedni Vijetnam, ipak nešto manja – pre svega zbog slabijeg nivoa ekonomske razvijenosti u odnosu na moćnijeg suseda.