Sala Keoku: park gigantskih bogova

O čemu je, zapravo, reč? Vrlo plastično: dok budete prolazili kroz ovaj sumanuti, za neke bizaran park, bićete kao spermatozoid koji putem penisa ulazi u utrobu žene i cirkuliše kroz krug života: rođenje, život, starost, bolest, smrt. I onda ponovo ispočetka, i tako redom.

To je upravo ono što je tvorac ovog megalomanskog parka skulptura želeo da postigne. Kroz jedan nesumnjivo kreativan proces Laotiaan Boun Leua Sourirat udahnuo je život skulpturama natprirodnih, nadrealnih veličina, naime, čitavoj seriji betonskih skulptura, visine od čak 20-30 m.

Beton kao jednostavan i jeftin materijal isplatio se u ovom poduhvatu.

Kroz skulpture se reflektuje budistička i hinduistička ideologija – Buda, sedmoglave Naga zmije, zaštitnički zmajevi, boginje sa nekoliko ruku i različiti hibridi ljudi i životinja.

I zamislite sebe u parku sa gomilom masivnih statua raspoređenih u različitim pozama, pri čemu biste zakleli da pojedine gledaju pravo u vas.

Prepustite se putovanju kroz prirodni ciklus života: prvo ćete gotovo puzeći proći kroz jedan minijaturni kratak tunel (metafora rođenja), i time dospeti u jedan okrugli vrt napunjen skulpturama – Točak života. I tad započinjete šetnju (betonske strelice su vam saveznici u orijentaciji).

Prvo figure klinaca za koje bi se po stilu oblačenja reklo da su sa zapada, zatim odrasli na različitim društvenim lestvicama, mafijaši, i zaljubljeni parovi koji se drže ruku pod ruku i koje ćete nešto kasnije videti kako u istom tom položaju sede kao skeleti (ljubav ne traje večno).

Onda sledi serija skulptura kojima su prikazane neizbežne bolesti, propadanja i smrti, deo života koji se ne može izostaviti.

I onda, ponovno rođenje, jer kako tvrde budisti, uvek postoji novi početak. Sve dok ne uspete prateći budizam da dosegnete nirvanu, sve patnje u životnom ciklusu se nastavljaju.

Sourirat je uz pomoć svojih asistenata proizveo mnogobrojne skulpture koje prikazuju Budu, što one ogromne, što neke malo manje, koje ćete definitivno posmatrati sa osećajem vrtoglavice.

U prevodu: tek posle druge posete parku bićete u stanju da malo bolje sagledate i u svom vidnom polju donekle sažmete veličinu i glomaznost kojom ste okruženi.

Najjači utisak ostavlja figura 7 naga zmija sa zašiljenim, razornim zubima i dugim viljuškastim jezicima koje motre na Budu koji s osmehom meditira u njihovom krilu. I deluje kao da će svakog trena da se spuste na zemlju i da vas halapljivo smažu u jednom zalogaju.

Veliki broj manjih božanstava poput ženske figure dinamične ukočenosti, raširenih ruku uzdignutih u visini glave, ili dvoglavog boga velikog nosa, naglašenih jagodica, uskih usana i očiju koje ne odaju nikakvu ekspresiju.

I deluje kao da se tvorac ovih džinovskih figura pridržavao pravila: što više skulptura – to bolje, što glomaznije – to ubedljivije. Posmatrate figure sve dok vas vrtoglavica ne obori sa nogu i dok ne padnete.

Luang Pu Boun Leua Sourirat je umro 1996. u 72. godini života, njegovo mumificirano telo izloženo je na najvišem nivou (trećem spratu) velikog paviljona. Njegovi sledbenici tvrde da mu kosa još uvek raste i da je potrebno da je periodično skrate.

Park se nalazi u blizini (6 km istočno od) usnulog tajlandskog grada Nong Khai i reke Mekong. Poznat je i pod nazivom Sala Kaew Ku ili Wat Khaek. i predstavlja proizvod ekstravagantne fantazije

Rad na parku počeo je 1978. i započinje ga Sourirat nakon 2 godine zatvora zbog sumnji da je bio tajni agent američke CIE. Kupuje zemlju i gradi hram koji će delovati zapanjujuće.

U početku je učestvovao u poslu, ali kako je vreme prolazio preuzima ulogu supervizora koji je megafonom izdavao naređenja ostalim angažovanim umetnicima.

Govorilo se da voli zmije, smatrao ih je najčistijim životinjama, pa je opravdano dominantno prisustvo zmijolikih figura.

Veliki broj figura privezan je konopcem za zglobove što simbolizuje severnoistočnu tradiciju gde je ovo praktikovano kako bi se ljudi ujedinili u celinu.

Čeka vas čitav lavirint isprepletanih staza koje cik-cak seku dvorište puno cveća, biljaka i urednih žbunova. To vam jedino govori da ste još uvek na zemlji, jer ostatak parka pliva u božanstvina. Prava definicija: eksentrični muzej na otvorenom.

Ulaz je 20 bahti (pola eura) za strance i 10 bahti za Tajlanđane.

Kako stići

Najbliži aerodrom je udaljen 56 km i nalazi se u gradu Udon Thani. Svakodnevno cirkulišu direktne autobuske linije, taksiji i minibusevi kojim ćete doći do grada Nong Khai.

Nong Khai je i poslednja stanica železničke linije Bangkok-Khon Khaen-Udon Thani. Put vozom traje 10-12 sati.

Dolazak do samog parka može ponekad predstavljati problem. Najbolja opcija je da ugovorite vožnju lokalnim tuk-tuk vozilima (tajlandski taksi) koji će vas koštati oko 100 bahti uključujući i troškove vozača koji će vas sačekati sat vremena.

Druga opcija je da iznajmite bicikl.