Žilavi Jazd versus opaka pustinja

Jazd, jedan od najstarijih gradova Irana, pregrmeo je i adaptirao se teškim uslovima koje diktira pustinja. Uprkos svemu Jazdom vlada atmosfera tolerancije mešavini religija, razvija se trgovina i Jazd uporno opstaje kao zaseban univerzum. To je svojevremeno i Marko Polo zapazio.

Najslikovitije parče grada je stari grad satkan od manjih uskih ulica gotovo sasvim prekrivenih i jedva osvetljenih, i prometne ulice Imama Homeinija, kojom je delimično presečen. Samo ime ukazuje na značaj ove strogo prave ulice bez ikakvih vijuganja, kojom svaki dan nervozno špartaju automobili, autobusi i motocikli.

Jedinstvena arhitektura

Ako krenete ulicom doći ćete do jedne od najvažnijih građevina grada: Amir Chakhmagh kompleks, izgrađen u 19. veku u čast mučeništva trećeg šiitskog imama. Zahvaljujući relativno mladoj istoriji građevine, ništa još uvek ne ukazuje da se u zavučenim ulicama sa strane krije grad star 3 milenijuma.

Pre oko 3 hiljade godina grad su uzdigli Međani, indoevropski narod. Do tog vremena postojao je grad izgrađen od materijala koji predstavlja kombinaciju gline, vode, slame i peska.

Velika prednost ove vrste gradnje bila je termička masa koja je preko dana usisavala toplotu, zadržavala je i na taj način zagrevala zidine. I na taj način dnevna i noćna temperatura bile su na vrlo jednostavan način izbalansirane. Bar je peska bilo na pretek.

Photo: Ivan Mlinaric / Flickr

Zidovi zdanja izgledaju kao vertikalne pustinje. Preko dana u oči pada kontrast između mrkih čadora kojima su obavijene žene i blještavih boja usijanog peska. Noću važi slično kontrastno pravilo – ulične svetiljke bacaju svetlost na zlatkasto žute zidove.

Ređajući ove vertikalne pustinje jednu do druge, korak po korak, iznikao je grad. Da bi zidovi stajali uspravno, ponekad je bilo neophodno da budu podupreti ili natkriveni. Pored toga, preko potrebni bili su kanali za navodnjavanje i hvatači vetra.

Kanali poznati i pod nazivom kanati bili su prokopani pod gradom i služili za dovod vode iz mesta udaljenih po nekoliko kilometara. Temperatura vode mogla je da bude toliko niska da su stari Persijanci i preko leta imali led u sred pustinje.

Tehnika se pokazala jako uspešnom. Počela je da se širi po svetu. Španski kolonisti su ih upotrebljavali u južnoj Americi, dok su ih Rimljani gradili u istočnom delu svog carstva.

Ovaj izum nalazio se pod zemljom, a inovacija iznad zemlje bili su hvatači vetra - strukture nalik dimnjacima koje grabe i najmanji dašak vetra, sprovode ga u kuće i cisterne za čuvanje vode i održavaju na konstantnoj temperaturi i u vreme paklene letnje žege.

Religija

U sedmom veku Persija se okrenula islamu. Pre dolaska islama, izvorna drevna religija bila je zoroastrizam – dualistička religija zasnovana na učenjima svetog proroka Zaratustre. Dolaskom Arapa i islama sa zapada stanovnici Jazda okreću se islamskoj veri.

Photo: elishka / Flickr

Svako ko je hteo da bude sledbenik zoroastrizma morao je dodatno da plati. S obzirom da u okolnim mestima čak ni to nije bilo dozvoljeno, Jazd je počeo da privlači sve više izbeglica.

Sve do danas Jazd poseduje pozamašnu grupu pristalica ove vere, najveću u čitavom Iranu (oko 5 hiljada). Taj dominantan broj muslimani su na kraju prihvatili i život je pretežno harmoničan, bez verskih trvenja.

Zajedno sa Isfahanom, Jazd predstavlja nezaobilaznu destinaciju na putu kroz Iran. Džamije Bogheh-ye Sayyed Roknaddin i Jameh nisu ništa manje zanemarljive od svojih ekvivalenata u Isfahanu.

Istorijski najbitniji je hram Ateshkadeh (hram vatre) u kojem je još 470. upaljen plamen koji i dan-danas gori. Pristalice zoroastrizma iz celog sveta okupljaju se na ovom mestu, a stalni plamen održavaju sveštenici koristeći suvo drvo badema ili kajsije. Vatra ili oganj za njih predstavlja simbol boga Ahura Mazda.

Poštovanje 4 osnovna elemenata (vatre, vode, zemlje i vazduha) bilo je jedno od ključnih karakteristika zoroastrizma što nimalo nije začuđujuće za stanovnike čiji se život i sredina u kojoj žive zasniva isključivo na ovim elementima.

Kako ne bi narušili čistotu zemlje, tela umrlih nisu sahranjivali. Polagali su ih na vrhu dva kolosalna nadrealna tornja, u takozvane kule tišine, Zoroastrian's Dakhmeh, i ostavljali na gozbu lešinarima koje su smatrali svetim pticama-čistačima.

Sveštenik bi čekao pored tela koje je bilo u sedećem položaju kako bi video koje će oko prvo iskljucati lešinar. Desno oko - dobar znak za dušu, dok je levo oko predskazivalo mračnu budućnost. Ovakav običaj vladao je sve do 60-ih godina prošlog veka.

Jazd je daleko poznat po veštini obrade tekstila, prvenstveno tepiha. Venecijanski trgovac Marko Polo u svojim čuvenim putopisima između ostalog kaže i to da je Jazd lep aristokratski grad sa dosta dobrom trgovinom.