Razglednica iz Južnoafričke Republike

Jaroslava sam upoznao krajem 80-ih prošlog veka kada smo, kao mladi ljudi, zajedno radili na u to vreme potpuno novoj Oracle tehnologiji.

Bilo je to sjajno vreme zrelog raspada Titove Jugoslavije sa čestim odlascima u postolimpijsko Sarajevo: „Kogo“, „Brazil“, Senad, koji je pričao viceve samo o Muji i Hasi najbolje na svetu, nepoznati Haris Džinović u „Luni“ u Nedžarićima, ali ipak, vrlo važno kada ste mladi i puni entuzijazma: zvanično najveća Oracle instalacija u Evropi (za današnje prilike nestvarno - 16 MB memorije na serveru od nekoliko miliona USD).

Onda su došle devedesete (što bi rekao Balašević) i Jaroslav je rešio da ode u Južnoafričku Republiku (JAR).

Inače, Jaroslav je dobio ime po dedi po kome je ime dobio i Vodoprivredni institut kao i ulica u kojoj se Institut nalazi.

Kada me je pre par meseci Jaroslav pozvao da ga posetim u Johanesburgu, gde živi i radi, mislio sam da je u pitanju čista kurtoazija. Međutim, uskoro me je Monja iz njegove firme kontaktirala mejlom i krenula je procedura odlaska.

Johanesburg je jako daleko odavde. Moja ruta je išla preko Frankfurta, do tamo rutinskih sat i nešto, a tamo, najveći avion na svetu airbus A-380, kojim se do sada nisam vozio. Iako sam gledao nekoliko TV emisija o njemu, zaista me je iznenadio veličinom, ulazi se na nekoliko „fingera“, svaki deo aviona ima svoj bording...

Na ovom mestu moram da se prisetim putovanja od pre tačno 35 godina kada sam kao tek upisani brucoš Beogradskog univerziteta išao preko leta u Njujork u okviru programa razmene studenata i omladine. Leteli smo ganc novim DC 10 „Nikola Tesla“ JAT-a direktno sa Surčina (koji, iako je selo, ima aerodrom, za razliku od Beograda, koji ga nema) za JFK (to su bila vremena). Njegova veličina i tehnologija u tom vremenu su i dalje ipak najupečatljiviji, bar za mene. Iz današnje vizure deluje nestvarno da smo sve vreme leta za USA pušili (i pili naravno).

Zakrivljena Zemlja

Martie Swart / Flickr.com

Elem, kad sednete u A 380, u sedištu ispred vas je čuveni entertainment sistem. Bez obzira na posao kojim se bavim nisam neki fan džirlo igračaka, ali je zaista impresivno kada na 12,5 km visine uključite kameru u repu aviona i vidite zakrivljenje Zemlje.

Kako nikad nisam mogao da spavam u prevozu, iskoristio sam skoro 11 sati leta da odgledam tri filma („Kapetan Filips“ sa Tomom Henksom toplo preporučujem), odgledam razne vesti, dva obroka koji nisu baš nešto (da se ne uvredi čuvena nemačka kompanija) i ujutru eto nas u Johanesburgu.

Prvi i najjači utisak koji je grad, osim veličine (preko 10 miliona stanovnika, oko 100 km u prečniku), ostavio na mene jeste zelenilo. Ima izuzetno puno parkova, pred svakom kućom je savršeno sređen travnjak, cveće, fontane. Ono što me je fasciniralo jeste da je svako drvo ljudskom rukom zasađeno i odnegovano. Nema kao kod nas samoniklih bagremova i topola, sve su prvobitni naseljenici i njihovi naslednici oteli od „buša“. Često možete čuti od domaćina da je njihov grad najveći park na svetu. Ako uzmete u obzir da je to jedan od retkih velikih gradova na svetu koji nije na reci (što nas uvek vraća na jedinstveni položaj Beograda), mogu zamisliti koliki posao je dovesti svu tu vodu za zalivanje koju, ako se ne varam, crpe iz reke Orinoko.

Grad je inače na visoravni od preko 1.700 metara iznad mora, tako da ispade kao da sam dve nedelje proveo na pripremama na Kopu. Da sam iskreni hipohondar, otišao bih da proverim krvnu sliku, ali lenjost uvek prevlada.

Domaćini se hvale da imaju najlepšu klimu na svetu i verovatno su u pravu. Kod njih je sada jesen (kontra od nas sa severne polulopte) i vreme je zaista prelepo, suvi vazduh, od 20 do 28 stepeni, noću je prohladno, odlično za spavanje. Kada sam im pričao da je kod nas potpuno normalno -20 zimi sa metar snega i plus 40 leti sa vlagom od skoro 100 posto, gledali su me u neverici.

JAR je ogromna zemlja. Primera radi, od Johanesburga do Kejptauna vam treba više od 10 sati kolima. Ima preko 50 miliona stanovnika, mada se to tačno ne zna.

Poznato je da je JAR ono "S" u BRICS i zemlja lider u Africi. Ima izuzetna prirodna bogatstva i jedinstveni položaj između dva okeana, ali... Domaćini kažu da je rand (lokalna valuta) značajno devalvirao zadnjih godina, a i dok sam bio tamo objavili su da je Nigerija po GDP prevazišla JAR!!!

Korupcija je način života (zvuči poznato?) i dok sam bio tamo izbila je afera oko pronevere 20 miliona USD koje je predsednik države iskoristio za sređivanje svoje kuće kao i neke tabloidne pikanterije koje nisu za „Danas“.

U dokumentarnom programu lokalne televizije pričali su o gradu gde kanalizacija bukvalno teče ulicom, struje više nema nego što je ima, ali je zato gradonačelnik sebi kupio najnoviji 4 wheel drive mercedes SUV sa vrlo mi logičnim i poznatim razlogom da on ipak treba da stigne do svakog sela u opštini. Inače, uskoro su predsednički izbori i glavna parola je više radnih mesta i manje korupcije. Na trenutak sam se uštipnuo: da li sam se teleportovao nazad u Srbiju?

Tragovi aparthejda

Beta / AP Photo/Schalk van Zuydam

Iako je aparthejd ukinut pre 20 godina, rasne razlike su vidljive na svakom koraku. Na svakom semaforu ima prodavaca raznih sitnica i prosjaka, uglavom su crne boje kože. Iznenadio me je saobraćajni znak koji zabranjuje prodaju na tezgama pored puta.

Država se trudi da popravi stvar, pa tako postoji Sertifikat o podjednakim rasnim pravima, slobodno prevedeno. Ukoliko kao preduzeće želite da učestvujete na nekom državnom tenderu, morate posedovati taj sertifikat i to određenog nivoa. Ostala mi je misterija ko i po kakvim kriterijumima izdaje taj sertifikat. Možda neka kancelarija za hitro reagovanje, ali više verujem u državnu agenciju.

Kako gradskog saobraćaja takoreći nema i svi se voze svojim kolima (retki autobusi na ulici), siromašnije stanovništvo se uglavnom vozi u karakteristično natrpanim minivanovima. Gorivo je inače oko jedan evro litar, ali s obzirom na ogromne razdaljine, mnogo se troši.

Potpuno je normalno da ste na ulici između ferarija i poršea, koji najveći salon na svetu ima upravo u Johanesburgu. Komšija mog domaćina vozi lambo galjardo, a i BMV ima svoju fabriku u JAR. Ali zato na ulici ima puno golfa verzije 1, koji se donedavno i proizvodio upravo ovde.

Možda najveći problem za stanovništvo predstavlja kriminal. Normalno je da na znaku pored puta stoji upozorenje da ulazite u deo grada sa visokim kriminalom. Svi stanuju u zatvorenim naseljima sa naoružanim čuvarima, žicom sa puštenom strujom na zidovima i kamerama i alarmima na svakom koraku. Privatno obezbeđenje je jedan od boljih biznisa u JAR, ali se šuška da oni šuruju sa organima reda i kontroverznim biznismenima na zajedničku polzu.

S obzirom na to da zbog kriminala, a i razdaljina, skoro niko ne ide ulicom, glavni izlaz u šetnju su trgovački centri. Ima ih na svakom koraku i vikendom je neviđena gužva. Na ulasku u svaki je obezbeđenje koje vas pretresa, a pored su sefovi za odlaganje oružja koje većina nosi.

U centru grada poznatom kao Sandton bio sam par puta u jednom od boljih i većih koji je sav u znaku Nelsona Mandele. Na svakom koraku su njegovi kipovi, slike i misli. Nema šta nema, od "roleksa" do briljantima optočenih mobilnih, najpoznatije marke odeće i obuće i na svakom koraku restorani. Robu iz Srbije nisam video nigde, a kažu i da je nema. Kažu da neki naši ljudi prave ajvar i burek i da su čak i vrlo uspešni u tome.

Restorana ima na svakom koraku, prevashodno oko tržnih centara i benzinskih pumpi. S obzirom da se živi i radi po zapadnjačkim manirima, uglavnom se ruča, a i večera po kafanama. Ima ih svakakvih, sjajni suši bar, grčki, indijski, kineski na svakom koraku, izuzetni brazilski, čak ima i naših ljudi koji drže kafane, ali nisam stigao do njih.

Glavno nacionalno jelo je biltong. To je tanko isečeno, uglavnom goveđe meso (jeo sam i od noja, a ima i od drugih životinja) koje se uvalja u korijander, biber ili nešto slično, pa suši na vetru i suncu. Izmislili su ga prvi naseljenici da bi imali šta da jedu putujući po ovoj ogromnoj zemlji.

Po izgledu je slično kao tanka pršuta koja se radi u zapadnoj Srbiji kada se poseči. Ona vam se nudi i uz piće u kafanama. Ako ste ljubitelj ribe, preporučujem kingklip, koji živi samo na južnoj polulopti, baš u okeanu oko JAR.

Ipak, najzanimljiviji mi je bio odlazak u popularni domaći lanac restorana Mojo. Mi smo posetili jedan koji se nalazi u tržnom centru Melrose u centru, specifičan po tome što je sav u evropskom maniru kao otvoreni prostor sa ulicama i trgovima.

Po prelepom vremenu sedeli smo na terasi gde su nas služile lepe domaće devojke u nacionalnoj nošnji. Posle dosta razmišljanja izabrao sam „lephalale springbonk shank“ ili pikljeve od antilope u medu.

Vrlo je interesantno, ali ako niste ljubitelj divljači, bolje se opredelite za nešto drugo. Za sve one koji su isprobali gurmanluke JNA ne bi bilo problema.

Fudbal i ragbi

Jimmy Baikovicius / Flickr.com

Glavni nacionalni sportovi su fudbal (uglavnom crni igrači u lokalnim klubovima) i ragbi. Sport je i inače vrlo važan u JAR. Oko škola, posebno u boljim krajevima, jesu mnogobrojni sportski tereni i bazeni.

Kompanija mog druga ima zakupljenu ložu na Nacionalnom stadionu u Pretoriji, pa smo jednu subotu proveli gledajući ragbi. Pretorija je od Johanesburga otprilike kao Novi Sad od Beograda i do tamo se ide auto-putem sa 12 traka, što je mala razlika u odnosu na naše uslove.

Pretorija je jedan od tri sedišta vlasti u zemlji uz Blumfontejn i Kejptaun. Grad je vrlo lep i u njemu ima puno Bura. Inače, tri glavne sile u ragbiju su Australija, Novi Zeland i JAR, zanimljivo ne i Velika Britanija.

Ove tri zemlje imaju svoju verziju Lige šampiona u ragbiju i ja sam bio na utakmici lokalnih Bulsa i Čifsa sa Novog Zelanda. To vam je otprilike kao Real - Borusija u našim evropskim uslovima.

Igra je prilično dosadna, čak dosadnija i od NFL (nadam se da se domaćini neće naljutiti), ali sam zaista uživao u prelepom danu posmatrajući ljude oko sebe i pijuckajući kafu.

Oko stadiona narod pravi roštilj, piju se neverovatne količine piva i svi su apsolutno opušteni. Generalno sam stekao utisak tog „američkog“ načina ponašanja i oblačenja, posebno na utakmici.

Moj domaćin naravno ne propušta TV prenose njegovog omiljenog kluba iz Ljutice Bogdana (kako bi rekli neinventivni sportski novinari), čije ime mu je i na tablici automobila. Čak su me on i Marko naterali da odgledamo jedan prenos iz Subotice koji mi kod kuće ne bi pao na pamet. Atmosfera skoro kao na Marakani!

Naša dijaspora je brojna i, kažu, vrlo uspešna. Potpunim sticajem okolnosti sreli smo našeg čoveka koji je već dugo u JAR i na vrlo visokom mestu je u najvećoj kompaniji u kockarskom biznisu. Ako sam dobro preračunao iz randa (a ne kao jedan ministar), investirali su 800 miliona evra u jedan kazino sa okolnim tržnim centrom u Johanesburgu, a imaju ih ukupno 13. Prepuno je Indusa kod kojih kockanja valjda i nema, Kineza, a ima i Grka i drugih Evropljana.

Čak nas je počastio u ekskluzivnom delu kazina rezervisanom za vrhunske igrače gde je sve naravno besplatno, jer se tu bez 150.000 evra soba za igranje i ne otvara. Najbolju kafanu kod kazina drže naši ljudi. Ima puno naših i u IT sektoru kao Jaroslav, a imao sam veliko zadovoljstvo da upoznam Vanju, koji se bavi produkcijom albuma crnačkih hip-hop sastava!

Mapa sveta

Pretorija (Foto: Hühnerauge / Flickr.com)

Vreme prolete i dođe vreme za povratak. Ispozdravljao sam se sa Nikolom iz Zemuna, koji mi je bio sjajan saputnik po gradu i okolini, uvek nasmejanoj Dženi iz naroda Zulu iz okoline Kejptauna, Burkinjom Monjom, kojoj su roditelji dali ime po čuvenom šlageru iz sedamdesetih, obećah da ću ponovo doći i opet doneti čokoladne bananice (Jaroslav mi je pre dolaska savetovao da im se time revanširam za pomoć oko vize).

Ne mogu da preskočim razgovor sa mladim crnim službenikom na aerodromu u Johanesburgu koji je prevrtao moj ćirilični pasoš u rukama:

– Serbia!? Where is Serbia? ("Srbija!? Gde je Srbija?")

– In Europe, rekoh!

– Aha, where in Europe? ("A gde u Evropi?") Nije mu bilo najjasnije.

– Near Italy ("Blizu Italije"), nisam mogao da smislim bolju geografsku odrednicu.

U povratku, opet neprospavana noć u velikom avionu, film „Vuk sa Volstrita“ me baš i nije oduševio i nakon doručka u četiri ujutru (nikad raniji jutarnji obrok u životu), sletesmo rano ujutru u Frankfurt.

Kako mi je let za Beograd bio tek uveče, iskoristio sam divan prolećni, čak pretopao, dan da se šetam po ovom lepom gradu. Nažalost, nisam uspeo da nađem Ivana, još jednog prijatelja iz mlađih dana koji već dugo radi u lokalnom IBM-u, ali jesam pravu nemačku kafanu koja služi bratwurst i sličan program.

Konačno, oko ponoći sleteh u Beograd, taman na vreme da ujutru stignem na Oracle Open Day i da iskoristim priliku da se vidim sa prijateljima i pozovem ih na naš godišnji skup krajem maja u Aranđelovcu.

Uvek kada se sretnem sa našima po svetu, obraduje me njihov lični i profesionalni uspeh. Postavlja se logično pitanje: da li im zavidim na materijalnom blagostanju u kome žive?

Pa naravno, ljudski je pomalo i zaviditi. Ono na čemu im, priznajem, iskreno zavidim je prilika da se bave ozbiljnim poslovima kakve mi ovde nemamo, a plašim se nećemo ni imati.

Veliko je profesionalno i lično zadovoljstvo održavati IT sistem distributivne kompanije od preko 20.000 zaposlenih, jednog od najvećih rudnika zlata na svetu, najvećih teleoperatera i finansijskih institucija, što je Jaroslavu osnovni posao.

Čovek se prema tome može postaviti dvojako. Da se sekira, što nije dobro za ten, ili, mnogo bolje, sa filozofskim mirom kao u genijalnoj replici remek-dela Živka Nikolića:

– Kukala mi majka, sa kakvim međedom u kući mi život prođe!

– Šta ćeš, tata, sudbina!

Izvor: Danas.rs