Tunis - dok slani tirkiz zapljuskuje pesak

Užareno tlo severne Afrike u vreme Ramazana prepuno je izgladnelih muslimana koji preko četiri nedelje poste, ali se među njima nađe i po koji zalutali evropski turista, došao da oseti gostopristvo Tunižana i uživa u nezaboravnim provodima po diskotekama najluđeg grada u ovom regionu - Susa.

Kad ne bi bilo turista, ne bi se širio ni miris pica iz restorana, niti bi se igde prodavala alkoholna pića, pa se tako ni izmučeni vernici ne bi dovodili pred razna iskušenja u najvećem postu meseca Ramazana. U poslednjoj nedelji u kojoj je islamskim vernicima zabranjeno unošenje vode i hrane tokom čitavog dana, odnosno od izlaska do zalaska sunca, ulicama Susa vlada pomalo jeziv mir koji se prekida pet puta dnevno kada iz obližnje džamije zapeva hodža. Ramazanski post traje trideset dana, a od vernika se očekuje da što vernije slede učenje proroka Muhameda, da ne psuju, ne lažu, ne puše duvan i nemaju seksualne odnose, kao i da porade na čistoći misli i dela.

Zasigurno bi im bilo mnogo lakše da po najvećim vrućinama ne zarađuju plate, nešto preko trista evra, služeći nemilosrdne turiste po hotelima ili prodajući suvenire po plaži. U toj nedelji oni uopšte ne skrivaju nervozu, čak im i cenkanje postaje zamorno, iako je poznato da im inače hrani dušu.

Tek predveče izmami po koji osmeh na licima Arapa, dok brzo trpaju kuskus u usta. Sve ulice tada poprimaju miris tabil začina, kojeg su Muslimani proterani iz Andaluzije doneli na tlo Tunisa. Njegov jak ukus nije moguće zaobići, jer ga stavljaju u testeninu, meso, pa čak i na picu. Sastoji se od belog luka, ljute paprike, semenki kumina i korijandera, a toliko preovlađuje u svakom jelu da je posle sedam dana svaka hrana bez njega bljutava.

Andaluzija se osim u začinu oseća i nedaleko od glavnog grada Tunisa, u malenom Sidi Bu Saidu. Prepoznatljiv je po belim kućama, plavim vratima i prozorima, prelepoj plaži i kafani iz devetnaestog veka, u kojoj se i danas piju arapska kafa i čaj od mente, dok ćilimi po zidovima nose vekovni miris nargila.

Sus, Foto: dweekly/Flickr

Uveče, kada zadovolje potrebe za hranom i pićem, stanovnici Susa su spremni da postavljaju pitanja turistima na svim jezicima ovog sveta, ali ih umor brzo savlada, jer su budni od izlaska sunca, te se noću na ulicama osim turista vide jedino taksisti. Cenkanje sa njima ne vodi nikud, jer će vam uvek naplatiti koliko su zamislili, ali će neki mušterijama podariti gratis pevanje i nekoliko vrsta srpskog ruleta.

Limuzine nove generacije, ali i automobili proizvedeni početkom devedesetih godina bahato jurcaju krivudavim ulicama ne poštujući malobrojne semafore. I poneki "stojadin" se rado priključi ovom saobraćajnom haosu, sećajući na dane arapsko-jugoslovenskog prijateljstva.

Kako su Tunižani doživljavali druga Tita, koji im je prvi među svim državnicima sveta priznao nezavisnost, govori njegova poseta Kartagini, gradu koji su spalili Rimljani i čiji ostaci i danas pričaju o čuvenom Hanibalu. Osnovali su ga Feničani, koji su u teškim vremenima bogovima žrtvovali decu viđenijih ljudi. Tunižani su se uplašili da bi to moglo da ražalosti Tita, s obzirom na njegovu vezu sa pionirima, pa su zato sve vreme njegovog boravka u Kartagini iz aviona bacali latice jasmina i ruža kako bi bar malo ublažili stres kojem je bio izložen dok je slušao tu tužnu priču.

Ova neponovljiva mešavina Orijenta i raznih svetskih uticaja počinje da poprima obeležja Evrope tek praznikom završetka posta - Ramazanskim bajramom. Na taj dan Tunižani počinju da piju alkohol i da se vesele po ulicama, jer su testirali svoju izdržljivost i očistili se od ružnih misli. Tada plaže postaju mesta na kojima se prave planovi sa naivnim Ruskinjama za najveću proslavu u najliberalnijoj državi Afrike. Dok posmatraju kako slani tirkiz zapljuskuje pesak, svaka turistkinja će dobiti poziv na zaljubljivanje i osetiće se kao Jasmina na letećem ćilimu. Padaju obećanja o ljubavi i večnoj vernosti, a ignorisanje za ovaj narod nije poznat pojam.

Sus, Foto: iambarr/Flickr

Noć proslave je u znaku ponovnog otvaranja najvećih diskoteka. Ispred njih su dugi redovi, ali turisti ulaze za par sekundi bez ikakvog problema. Unutra bitovi svetskih didžejeva pokreću oduševljenu masu, od jedva punoletnih do ljudi u zrelim godinama. Cene pića su duplo veće u odnosu na klubove u Srbiji.

Sredovečne dame koje su doputovale iz raznih delova Evrope časte lepe tuniške mladiće, a onda zablude o arapskoj oduševljenosti plavušama zaista padaju u vodu. Ne samo da im nije bitna boja kose ili kože, već ne biraju ni uzrast. Ovde, nažalost, nije reč o "ljubavi koja godine ne broji", već o zabrani neimućnim Tunižanima da prisustvuju ovakvim žurkama ukoliko na ulazu ne drže za ruku neku belkinju željnu romanse.

U ovim diskotekama se više oslikava kultura ove države nego u poznatom Bardo muzeju u glavnom gradu. Osim haus žurki postoje i mnogobrojne tipske zabave, poput salsa igranki, na kojima se vidi talenat ovog naroda: ples im je u krvi. Tunižanke su, bar u klubovima, potpuno razgolićene i u manjini. One nemo čekaju udvarče, koji su uveliko zauzeti pokušajima da zavedu neku Evropljanku.

U pokretima i pogledima Tunižanki jasno se vidi zabrinutost zbog puta koji su izabrale, njihovi očevi im neće pronaći muževe, već će ih one same birati, na moderan, evropski način. Bez te uznemirenosti, i sa malo više odeće, predstavljale bi lepotu kojoj bi malo koja Evropljanka mogla da primiriše. Punih usana, istaknutih jagodica i bujne kose sa tenom koji samo Mediteran sa Saharom može da naslika, Tunižanke predstavljaju prave pustinjske ruže, nekada retke i tražene cvetove, koji se danas prodaju gotovo na svakom koraku.

Kao Francuska rivijera

Evropski uticaji se vide i čuju na svakom koraku, čak se i na najpoznatijoj radio stanici neizmenično puštaju pesme poznatih arapskih izvođača i svetskih pop zvezda. Ceo grad Port el Kantaui, na samo četiri kilometara od Susa, izgrađen je po uzoru na francusku rivijeru i predstavlja čarobnu luku po kojoj se šire razni orijentalni mirisi iz mnogobrojnih prodavnica parfema. Žbunovi jasmina, nepravilno pobacani duž čitave luke, uznemiruju čulo mirisa i stvaraju neku vrstu zavisnosti koja traje mesecima nakon povratka.