Aberdare - visoko, blizu neba

Za nekoga je Kenija privlačna kao najrazvijenija, a i najsređenija i najcivilizovanija zemlja Afrike. Po drugima, najneodoljiviji su njeni nacionalni parkovi namenjeni nezaboravnom vizuelnom doživljaju žarkog kontinenta s njegovim ravnicama, dolinama, brdima, planinama, ali i susretom sa raznorodnim životinjama. A kada je ovo drugo obeležje u pitanju, treba pre svega istaći Aberdare, jedan među najstarijim kenijskim parkovima, a svakako i najlepšim jer je najživlje nastanjen egzotičnim četvoronošcima.

Njegovo uvek pomalo vlažno tlo posejano raznim vrstama trava, jednom drukčijom i neobičnijom od druge, a sudeći po dometima oka beskonačno je i za došljake prosto čarobno i jedinstveno. Bar tako su govorili i govore strani turisti, što nam vrlo ubedljivo prenosi naš vodič Alaster i što mu bespogovorno verujemo jer je i naš doživljaj upravo takav.

Ono što nam niko ne prenosi, ali što mi snažno osećamo, to je teškoća disanja. Nikakvo čudo, jer naša pluća nisu navikla na oko 3.500 metara nadmorske visine velikog prostora oko Aberdara

A njegovi žitelji? - interesujemo se. Nema ih, osim posetilaca i, u izobilju, životinja koje, čudno, kao da se ne plaše ljudi. Logično, jer nisu imale priliku da se sretnu sa nedobronamernošću čoveka, jer ih niko ne lovi, samo ih snimaju kao kenijsku dragocenost i trajan suvenir.

Da, ovo je Afrika, ali nama je sveže. Bar danju. A noću... nećemo, nadajmo se, sačekati noć na ovoj pitomoj visoravni gde će se, kaže Alaster, uveče živa u termometru spustiti „svega“ koji stepen ispod nule. Brrrr... za našu letnju, Africi kao žarkom kontinentu primerenu odeću! No ta hladnoća ne smeta zebrama, slonovima, bivolima, antilopama, lavovima, leopardima i mnogim drugim životinjama koje su na ovim širokim prostorima opervaženim gustim šumama, kod svoje kuće.

- Decenijama, da ne kažem vekovima, dolaze ovamo globtroteri, svetski skitači i, naravno, otmeni strani turisti i svi oni žele druženje sa životinjama, jer su čuli da aberdarski četvoronošci, bez obzira na rasu, vole ljude - kazuje naš domaćin.

- Dobro, de, ne mrze ih, ne plaše ih se, ali to su zaboga divlje životinje i zveri i čovek nikad ne može da bude siguran neće li u njima proraditi njihova krv i ćud. Bilo je i nešto malo incidenata... pre dosta godina gepard je odgrizao jednom suviše smelom i neopreznom posetiocu tri prsta ruke, ali zahvaljujući našem strogom upozorenju, to se više ne dešava.

- Ali ako je zver ispljunula prste a gospodin ih pokupio, odneo kući i sačuvao, možda mogao danas da ode lekaru da mu ih usadi! - reče vrlo ozbiljno Alasterov 17-godišnji sin Muhamed koji , saznajemo, na svim turama sa stranim turistima prati oca.

- Govoriš koješta, kada je to bilo, mnogo pre razvoja plastične hirurgije - obrecnu se Alaster na sina, istovremeno se obraćajući nama sklapajući ruke... kao, moli za oproštaj za ovu dečakovu glupost.

Glupost ili ne, gledasmo životinje izdaleka. A onda, na poziv našeg domaćina, saslušasmo njegovo obaveštenje da se... eno tamo, u daljini, uzdiže usamljen planinski vrh Kipipiri u čijem podnožju leži „Srećna dolina“.

Srećna - zbog čega? pitamo. I saznajemo: davno, negde između dva svetska rata, ovde se zavukla jedna obesna grupa belih lutalica, ko zna odakle, i živela raspusno nekoliko nedelja, verovatno dok su im trajale zalihe hrane. Onda nestadoše, neznano kuda.

- Odavde svi odlaze - reče još Alaster. Tako odosmo i mi.