Dnevnik iz Nigerije (4): Portakur

Pred polazak u Portakur (Port Harcourt), ukazala se opcija da idem autobusom. Bilo bi zanimljivo, jer se prolazi savana, pustinja i džungla.

No, nisu uspeli da provale koliko autobus putuje (procene su između 8 i 14 sati) i da li ima klimu – uostalom, i kod nas da me neko pita kakav je i koliko putuje autobus od Zaječara do Kišnjeva, u Moldaviji, i da li ima klimu, nisam siguran da bih mogao da mu tačno odgovorim. A to je, otprilike, ekvivalent.

Da je 8-9 sati i sa klimom, išao bih. Ovako, ipak se bojim da bi bio preveliki smor – nije da sam u Šeratonu sve vreme, pa da mi je do avanture. Komfor, koji me ne čeka pre Beograda, i odmor, čemu mogu da se nadam, trenutno su privlačniji.

I onda, posle desetosatnog putovanja avionima, kombijima taksijima, potpuno oduševljenje, koje žurim da zapišem, pa ću se vratiti da današnji dan. Dakle i soba i hotel – deluju apsolutno, apsolutno normalno.

Čisto, sve radi, normalno svetlo. Pokazalo se da je i hrana u restoranu jestiva. Poučen iskustvom sa govedinom, isključivo i dalje jedem piletinu – ali šta je, tu je. Naravno, oko hotela je ograda sa bodljikavom žicom, ali to je, shvatam, standard – i to za apsolutno sve što nije «kartonka».

Inače, interesantno je kad se sleti i vidi – okolo piste, a kasnije i na dugačkom putu u grad – džungla. Baš onakva ko što je crtaju u Diznijevim fiImovima – palme koje nadvisuju neko drugo rastinje. Što me podseti na to da je pejzaž u Džosu bukvalno isti kao u «Kralju Lavova» kada se Simba vrati u kraljevstvo tame kojim vlada njegov stric.

Sam grad deluje gradskije od dela Lagosa koji sam video – tu i tamo ukazala se poneka normalna višespratnica, a kuće poput onih kod nas, osrednjih – video sam na više strana.

Naravno, ima i onih «kartonskih delova» u ogromnim količinama, pa kuće koje deluju normalno štrče u svemu tome.

Nije ni čudo, grad ima 3 miliona ljudi, od čega oko pola miliona novijih doseljenika - kako severne države uvode šerijat, tako hrišćani beže odande ovamo.

Ovde je većinsko stanovništvo Ibo, ona hrišćanska grupacija. Videću kako izgleda – do sada znam da je ovo lučki grad na ušću Nigera, da su tu naftna polja i da ova država – «reka država – river state» u stvari donosi jedini prihod zemlji. Na tablicama kola i piše – «River state - treasure basis of nation».

Od prihoda, jasno, vajde imaju samo političari. Zbog toga je i ovda prilično napeta situacija i česti su nemiri sa zahtevom da se odvoje od Nigerije, da im sve pare ne idu u prestonicu, Abudžu. Posle nemira koje su imali, ovde je uvedena neka vrsta vojne uprave.

Abudža je, inače, na bogatom, muslimanskom severu, gde su u većini hauze, muslimani, koji su uvelo šerijat u nekih 10-12 država. Inače, šerijat se ne sprovodi baš rigorozno ali tu je. Inače za OBJ su rekli na seminaru u Džosu da ima više žena, što je u skladu sa tradicijom, pa sam posmislio da je musliman, ali – on je hrišćanin.

Posle su mi objasnili - ovde su i hrišćani poligaimsti, jer ekonomska osnova braka to zahteva. Katolička crkva i protestantski sveštenici se prave da to ne znaju, i ne insistiraju previše na monogamiji.

U Portakur sam doputovao avionom, preko Lagosa. Opcija autobusa je otpala, jer je niko nije ni proverio. No, o tome me pred polazak niko nije ni obavestio – negde su svi otišli iz hotela.

Zvao sam na mobilni, i Dapo kaže – da, da, još ću da potvrdim, al nađemo se ujutro u 7.30, čini mi se da avion polazi u 9, ali ako nije tako – javiću ti. Probudim se u 6.30, spremim – probudim i Dapa, kao i prethodna dva jutra, jer me je to molio da to činim pošto mu je mobilni crkao, i bukvalno na vratima, sa koferom, zove Džola i kaže – u 15 do 9 na recepciji.

Nema tu nikakvog izvinjenja – kao da to ne zavisi od njih. Sa druge strane, međutim, Džola je našla za potrebno da zove telefonom u 11 uveče i izvinjava se što nije išla sa nama na večeru, jer je morala da radi. Ili, teško je opisati koliko se izvinjavaju na seminaru ako neko nekog prekine i uleti mu u reč.

Možda su na neke stvrai osetljivi zbog činjenice da se dešava da ulete u sveopštu raspravu – na primer, u avionu od Lagosa do Port Harkura, opštu gužvu, svađu, viku, okolne komentare, smejanje i dobacivanje izazvala je neka zabuna oko sedišta.

Sa Stivenom na domaæem aerodromu u Lagosu (Photo: Nebojša Spaiæ)

Prethodno smo, u Lagosu, čekajući avion, proveli 4 sata. Tek tad sam počeo da shvatam koja je to ludnica!

Ono što sam bio video je ništa u poređenju sa ovim – bio je vikend. To se stoji u kolonama, dok oko tebe trče prodavci koji pokušavaju da ti uvale svakojake gluposti – od vode i koka kole, preko nekakvih plodova, do čarapa i zidnih satova.

Kada nešto uzmeš, a ako kolona krene, onda prodavac trči za tobom da ti da kusur – tek onda ti njemu daješ pare, jer – naravno, ako mu daš veću novčanicu – nećeš ga nikada stići.

Jednom dok smo stajali zaglavljeni u saobraćaju – dok svi sviraju, jer im je truba glavni način signalizacije, tip iz raspadnute kombinacije minibusa i kombija, što im je deo gradskog prevoza, pokušao je da me nagovori da mu – poklonim cvikere. Još mi je objašnjavao koliko su dobri, i da baš zato treba da mu ih poklonim. Kasnije me je i konobar pohvalio za cvikere. A ja mislio da su demode već godinama!

Kažem, tu gužvu je teško objasniti – osim, možda poređenjem. Ako je jedan nivo Beograd pred Novu godinu, a drugi prvog januara, onda je sledeći nivo Lagos nedeljom – tolika je razlika, naravno od Beograda pred NG, a Lagos radnim danom – četvrti, najviši nivo. Njujork je, recimo, u istom nivou sa Beogradom pred Novu godinu – jeste veća gužva, više automobila, više vremena i čekanja, ali svakako nivo haosa je isti – niko kroz prozor ne viče šta im je činiti, niko ne visi sa autobusa i kamiona, niko ne vozi pogrešnom stranom, kao što je ovde slučaj. Isti nivo poređenja važi i za lagoski aerodrom. Čekaonica je bila prepuna – za klasu više nego prethodni put, kad smo leteli za Džos.

Gradskost Portakura ogleda se ne samo u činjenici da su na seminaru ljudi još sličniji našima – nekolicina njih bila je u kravatama, već i u tome što imam utisak da su me sinoć u hotelskom restoranu prevarili za cenu pića – no, preživeću 200-300 dinara razlike za turu.

Inače, sinoć sam prvi put popio 3 pića od prve večeri – jednostavno, nisam se uopšte osećao OK. Da li sam se u međuvremenu aklimatizovao – videću, ali od kako sam ovde stigao, bolje se osećam. Uostalom nisam mrdnuo iz hotela, koji je adekvatno klimatizovan.

Polaznici seminara u Portakuru (Photo: Nebojša Spaiæ)

Tokom prepodnevnog seminara, saznao sam dve šokante stvari – neko je uzgred pomenuo leš koji je negde na ulici već 5 dana. Na moje zaprepašćenje, kažu – nije to ništa čudno.

Aca mi je to pominjao, ali ja sam kapirao da je to incident, koji se dešava retko i da se ne radi o danima, nego o satima. Ali ne – ovde se redovno dešava da mrtav čovek leži danima na ulici!

Druga neverovatna stvar je da su čoveku umrlom u bolnici ukrali oči, a zbog protesta porodice – stavili mu kozje! Razlog za krađu – nisu sigurni, da li ritual ili transplantacija rožnjače.

I neke manje dramatične stvari nastaviće da me zaprepašćuju. Jutros u 7 zovu sa recepcije – pitaju da li ću i kada da doručkujem.

Kažem – možda kasnije, i pitam se o čemu se tu uopšte radi. Da li proveravaju da li sam u sobi, da li je greška, šta je... Ne znam šta je, al mi ovdašnji domaćin kaže da su posle toga zvali njega da mu kažu da sam rekao da ću možda kasnije doručkovati. Ni on ne zna zašto. Kasnije sam provalio – da bih naručio, pa da znaju šta šda nabave. U stvari su bili izuzetno ljubazni.

Uopšte, nesporazumi i među njima su ogromni. Imam utisak da su velike klasne i obrazovne razlike – moji domaćini, fakultetski obrazovani ljudi, kada razgovaraju sa konobaricama, prodavcima, recepcionarima – samo što im ne crtaju.

Na primer, domaćin u Porakuru sinoć objašnjava konobarici da u neku sobu odnese flašu vode, koka kolu i slamku. To joj kaže, pa kaže: «Ponovi – u koju sobu i šta nosiš?» Ona kaže: »U sobu tu i tu, flašu vode, koka kolu i slamku.» On kaže: «Tačno. Idi sad i nemoj da zaboraviš broj sobe, flašu, koka-kolu i slamku.» Sama činjenica da ima potrebu za tim, mnogo govori o njegovim očekivanjima od konobarice.

Od neobičnosti, nesporazuma, još jedan primer: – ne znajući šta drugo, iz Beograda sam poneo podmetače Medija centra. Podelim im, kažem – to je ono za čaše. I ljudi lepo, na seminaru – koriste podmetače kao poklopce. Što će reći – osećaju potrebu da zaštite svoje piće od kojekakve gamadi – iako je u ovom hotelu, ponavljam, skroz normalno.

Kineski restoran u kome smo večerali sasvim je na nivou kineskih restorana po Evropi. Unutra – čisti stolnjaci, čaše, tanjiri, donose vlažne i tople peškire. I klopa je bila sasvim ok, mada mi se puževi koje je neko naručio nisu baš dopali.

U povratku, ovdašnji domaćin i ja ostali smo na pivu – ispred hotela. Naime, okruženi zidovima sa bodljikavom žicom, koje štite 5-6 kuća, momci sede oko nekog, da kažemo, kioska – u stvari naherene straćare u kojoj se prodaje pivo i neke sitnice, a iz parkiranih automobila svira muzika. Slično nekim naših kioscima.

Pokušavam da razumem njihovo ponašanje. Čudim se, i dalje, odnosu prema podacima – kažu, na primer, da ne znaju koga je u zemlji više – hrišćana ili muslimana. To je možda i shvatljivo - ako ih nije briga što mrtvaci leže po ulicama, onda zaista imaju drugačije predstave o životu i precizni podaci nisu deo njihove tradicije.

Kartonke – od betona, negde u Nigeriji (Photo: Nebojša Spaiæ)

Sa druge strane, sve više uočavam sličnosti sa nama, unazad nekoliko godina ili u nekoj našoj provinciji. Na primer, lokalne vesti na TV su u maniru lokalnih vesti na regionalnim delovima RTS pod Miloševićem – dugačke, dosadne priče u prilog vlasti (konkretno, ishvališe ovdašnji aerodrom na 5 minuta, a univerzitet na 7).

Ili, nemaju uvid u biračke spiskove – pa i mi smo se oko toga toliko natezali. Broj stanovnika kod njih je važno političko pitanje – kao što je bilo i kod nas, na Kosovu – i baš zato, uz takav odnos kakav inače imaju prema sitnicama kao što su brojevi, vreme, veličine i činjenice, biće, nikome ne odgovara da se podaci urede.

I ljudska priroda je slična – kao što bi neki gušadžija u Medija centru spopadao nekog stranca, jedan tip ovde me gnjavi da bude dopisnik nekog beogradskog medija iz ovog dela Nigerije.

Kažem, teško da je neko kod nas zainteresovan, ja nisam siguran da mogu da nekom uvalim ni intervju sa OBJ, ako ga budem napravio, on kaže – ovde je interesantno, svašta se događa.

I, da se svašta događa – od svakodnevnog života, preko strašne zagađenosti i surovosti multinacionalnih naftnih kompanije, do nemira, sukoba sa vojskom i policijom - u pravu je. Problem je što publiku u stvari ništa to ne interesuje, pogotovo publiku kod nas, koji mislimo da smo dovoljni sami sebi i da smo sami na svetu.

A prilikom pretrage podataka o Nigeriju uoči put, utvrdio sam da se reč Nigereija u International Herald Tribunu u proseku pojavljuje u tri teksta dnevno – istina, jedan je izveštaj sa tržišta nafte, ali opet.

Nisam spomenuo da su – crkve na sve strane. Spolja, liče na neke magacine, na primer na železničkoj stanici, tamo gde se predaje kada nešto kabasto šalješ vozom.

Unutra, koliko sam video u prolazu, stolice, iste one bele, plastične, koje se viđaju bukvalno po celom svetu. Uopšte, ta globalnost brendova je ipak neshvatljiva. Nije to samo Koka-kola, to su i sapuni i deterdženti i DHL i Hajneken i Džoni Voker i avio kompanije i Nokija i Soni sa blizancem Panasonikom.

Naročito su me obradovali Simpsonovi, na koje sam naleteo jedno veče na TV. I reklo bi se da ogroman deo potrepština – dolazi iz tog brandiranog sveta, uključiv i stolice po tolikim crkvama – ima ih, recimo, kao u Beogradu kioska u vreme Dane Drašković – mislim crkava, stolica je ipak nešto više.

Na izlasku iz Džosa, putem kroz neka predgrađa, video sam i reklamu – satelitska crkva. Koliko razumem, u toj nigdini, pošto nema sveštenika, a nema ni televizora, ljudi se okupe u satelitskoj crkvi i gledaju one sumanute tv službe božije.

Kompjuter i ovaj dnevnik su mi glavna zanimacija, kad ne radim. Internet kafei ovde su po onim «kartonkama». Kada uđeš unutra, raspadajući PC-ji, ali – svi rade, a meni iz taka podešavaju konfiguraciju na lap-topu, koji ubrzo uključujem na 100 mega-nečega.

I drugi ljudi ulaze sa lap-topovima, kače se, čekiraju mail i surfuju. Prosto neverovatno – istovremeno sva ta beda, prljavština i haos i – internet na sve strane. I radnje za popravku kompjutera su im u tim straćarama – deluju kao neke zapuštene automehaničarske radnje - nabacane gomile monitora, tastatura, kućišta – očigledno, po principu – možda će zatrebati.

Rekao bih da su kompjuterske popravke i interner kafei najčešći objekti posle crkava – neko bi to uzeo kao još jedan dokaz za tezu da je tehnologija religija današnjice.

Stepen nemarnosti ipak ne mogu da shvatim. Subota, pola 4 popodne, a još uvek ne znamo da li sutra pre podne nastavljamo sa treningom, ili putujemo. Da ne pominjem da ručak kasni oko sat i po. Najneverovatnije je što ništa od svega toga nikoga apsolutno ne uzbuđuje, ne uznemirava, ne smeta.

Inače, pauze tokom ovog workshopa ne postoje – jedni jedu sendviče, drugi piju čaj, treći slušaju, ja govorim i osećam se skroz imbecilno. Što je najinteresantnije, ipak prate, rade, učestvuju. I shvatam da im zaista znači to šta im govorim.

Uglavnom, dobar deo dana ovde se svodi na čekanje – na primer, na čekanje da dobiješ kusur (prosek 15 minuta, jer moraju da rasitne), na čekanje da nego dođe po tebe (prosek sat ipo, bez mojih uobičajenih 15 minuta spreman ranije), a kakvo čekanje tek nastaje ako neko treba da više puta dnevno da bude sa nekim u dogovoreno vreme.

Kad se tome doda da ja apsolutno ne mogu samostalno da mrdam sa mesta na kojima sam - jasno je zašto me obuzima neko osećanje kombinacije beznađa i očaja.

Čeka se da seminar započne (prosek – oko 45 minuta), da dođe neko sa recepcije i ispuni neki zahtev, da stigne ručak – do sada prosečno kasni oko sat ipo. Čak i svi avioni kojima sam leteo su kasnili, već u polasku, i niko ni reči izvinjenja, iako su to kratke linije, i kašnjenje od 45 minuta na sat vremena leta nije zanemarljiv gubitak vremena.

Saznao sam još zanimljivih stvari – na primer, da oko 75 odsto (naravno, oprezno sa podacima, pa valja to razumeti kao jako mnogo) ljudi u zatvorima nisu uopšte optuženi nego čekaju da policija podigne optužnicu – i po dve godine.

Dapo i Niji (to j vuče na ž i slabo se čuje, pa njegovo ime može da se transkribuje i kao Nii), domaćin u Portakuru, za večerom su malo razgovarali o zatvorima koje su, kao borci za ljudska prava, prošli za vreme vojne diktature. Bezrazložne, teške batine – na to se svodi njihova priča.

Niji se bori i sada sa ozbiljnim problemima, jer mu je glavna tema interesovanja – zaštita okoline. A u Portakuru za tu temu - bukvalno ubijaju. I to, kako kaže – ne Šel, Ševron, Teksako i druge kompanije za koje mi kaže da su prava vlast u Nigeriji, nego ovdašnje vlasti, ne bi li se dodvorili kompanijama.

U Portakuru stalno može da se oseti miris nafte – a Šel uporno nastupa sa reklamama «We care» i sličnim i zaista iritira. To je skroz, skroz strašno i neshvatljivo. Čovek mora da poštuje ljude kakav je taj Niji, iako istovremeno deluje kao neki šibicar i guši.

Da mi pokaže grad – a nije bilo baš vremena – vodio me je u njihov glavni hotel. Dobro, veliki hotel, sa prostranim lobijem, barom, ali, recimo Bistrica na Jahorine je za klasu luksuznija i bogatija sadržajem – očekivao sam ipak malo luksuza, budući da su tu te sve multinacionalne kompanije.

Može biti da one imaju svoje posebne apartmane, u posebnim naseljima – još nisam provalio da li to tako funkcioniše i da li su iza nekih od tih zidova – te luksuzne vile. Dapo mi kaže da ću sve to videti u Lagosu i da ću čak verovatno osetiti ljutnju zbog tolikih socijalnih razlika.

U nastavku: Lagos

Nebojša Spaić je direktor partner Farmer&Spaic, agencije za komunikacioni konsalting

Dnevnik iz Nigerije nastao je kao serija ad-hoc e-mailova, napisanih 2005.