Život stanuje u naličju Barselone

„Kada u Barseloni naiđete na neka vrata, ne oklevajte da ih gurnete i odškrinete jer vas iza njih često očekuje pravi raj”, upozorava Luj, mladi Francuz koji je napustio rodnu Bretanju i nastanio se u glavnom gradu Katalonije .

Za život zarađuje organizujući alternativno upoznavanje grada maršrutama koje nisu ucrtane ni u jednom turističkom bedekeru.

„Koliko ko plati. Nema definisane cene. Ako ne budete zadovoljni nemojte nam ostaviti ni jedan evro”, definiše svoju poslovnu politiku.

Na svega nekoliko koraka od bučne Ramble preplavljene turistima, postojano živi i traje jedna druga Barselona. Bez Gaudija i Miroa, trgova i fontana. Ipak, lepota je i dalje tu.

Galerija u getu, tako bi mogla da glasi najkraća i najtačnija definicija Ravala, koloritnog i najsiromašnijeg dela grada.

Zidove i žaluzine mahom prekrivaju predivni murali i grafiti koji nepogrešivom preciznošću prikazuju svu težinu i lepotu života u Ravalu. Ništa ne razotkriva puls grada i mentalitet njegovih žitelja kao ta samonikla, ulična umetnost, isklijala daleko od ateljea i otmenih galerija takozvane institucionalizovane umetnosti.

„Svetla, raznobojna, naivna – to su osobine Barselone”, kao iz daljine dopire Lujev glas dok u polušapatu pokazuje još jedno remek-delo na zidu uličice „u koju nije zgodno noću dolaziti sam”.

Foto: AdRikTa / Flickr.com

Raval je i svojevrsna galerija likova. Dom za većinu imigranata koji su sreću potražili u drugom najvećem gradu Španije vrvi od najrazličitijih fizionomija uz zvučnu podlogu egzotičnih jezika i dijalekata.

Prema statističkim podacima uprave grada, u Barseloni živi oko 280.000 imigranata, nešto više od 17 odsto ukupne populacije. Prednjače Pakistanci, Indonežani i Kinezi.

Doseljenici iz Pakistana su došli pre imigrantskog buma, koji je nastupio posle 2000. i većina se u novoj domovini snašla bolje od „novih došljaka”. Imaju i lokalnu radio-stanicu nazvanu „Pakcelona”, gde su igrom reči pokušali da pomire nostalgiju za domovinom i novim životom na Starom kontinentu.

Mnogobrojne su i italijanska i rumunska zajednica.

Statistika beleži da je u celoj Španiji 2000. bilo svega 900.000 imigranta, a taj broj je u narednoj deceniji dosegao šest miliona. Razlog tome jeste otvaranje španskih granica za inostrane radnike zbog ekonomskog buma, koji je pogotovo u građevinarstvu prodrmao zemlju početkom novog milenijuma.

Ali, ekonomska kriza i pucanje tržišta nekretninama 2008. bili su posebno bolni. Španija se još nije opravila od udara, ali je dobila obavezu da se stara o nekoliko miliona novih građana – ukoliko su u tom periodu uspeli da se domognu državljanstva.

Analize pokazuju da došljaci predstavljaju značajan deo u armiji nezaposlenih građana, koja čini oko 25 odsto radno sposobnih Španaca.

Jednačina je jednostavna za imigrante – nezaposlenost znači prazan džep što opet neumitno dovodi do gladi i gubitka krova nad glavom. Zbog toga je proteklih nekoliko godina u Barseloni došlo do pravog procvata „skvoterskog” pokreta, gde su unesrećeni ljudi koji su zbog krize ostajali bez domova upadali u napuštene zgrade i tu pokušavali da održe privid života.

Foto: IvanG / Flickr.com

Surova istina je da među njima ima i „pravih Španaca”, to jest ljudi koji su tu rođeni ali koji su zbog velikih kredita koje nisu bili u stanju da vraćaju završili na ulici.

Ovde se kao uzrok svih zala i nedaća koja su pogodila svet definiše pohlepa banaka i velikih korporacija. Duh antikapitalizma tinja u svakom kutku Ravala.

Kao da još odjekuju reči koje je u „Omažu Kataloniji” strastveno ispisao Džordž Orvel: „Po prvi put sam se obreo u gradu gde je glavna radnička klasa. Gotovo sve zgrade, nezavisno od veličine, zauzeli su radnici i ukrasili ih crvenim zastavama“.

Danas nema crvenih zastava, a još manje su radnici „glavni”. Stoje jedino malobrojne zauzete zgrade ukrašene muralima koji veličaju patnje imigranata i pokušavaju da ukažu na svu apsurdnost jurnjave za profitom.

Ipak, čini se da Raval polako gubi bitku sa vremenom. „Za koju godinu i ovde će biti armija turista, a nije isključeno da od sadašnjih skvotova jednog dana nastanu elegantni hoteli za bogate turiste”, rezignirano komentariše vodič.

Prvi korak ka „pripitomljavanju“ Ravala napravljen je arhitektonskom intervencijom. Urbanističkim planom određeno je da u kraju čije se ime generacijama izgovaralo sa prezirom budu izgrađene institucije kulture, koje će privući „pristojan svet”.

Tako je usred ničega podignuto bleštavo belo zdanje Muzeja savremene umetnosti i nekim čudom – savršeno se uklopilo. Od ove na prvi pogled nimalo prirodne kombinacije nastao je jedinstven hibrid, gde ispred svedenog, neoklasičnog zdanja skejteri izvode vratolomije po ceo dan.

Opevana kao mediteranska lepotica, Barselona ne bi bila to što jeste bez svog naličja, bez Ravala. Lepotu daleko od glamura i bleštavila možda je najtačnije lakonski definisao bezimeni umetnik ispisujući na skrovitom mestu u Ravalu samo: „Život stanuje ovde”.

Izvor: Dragan Vukotić / Politika.rs