Vodič kroz tajne Grčke: Mani

Podeli

Da su ovom delu helenskog kopna bogovi sa Olimpa podarili čudesnu istoriju i gotovo nestvarna prirodna bogatstva, možda najbolje potvrđuje poluostrvo Mani.

Srednji prst kopnenog trozupca kao da se zariva u Kritsko more, ne bi li glomazni Peloponez što čvršće privezao za beskrajno mediteransko plavetnilo. Iako čitava regija i geografski i administrativno pripada prefekturi Lakonija, već na prvi pogled je jasno da je ovo poluostrvo drugačije. Od istorije, arhitekture, vekovima utemeljenih pravila koja važe u svakodnevnom životu, do posebnog kodeksa časti, sve je nekako osenčeno oštrim nijansama.

Izdavačka kuća Laguna nedavno je objavila knjigu „Pogled sa Olimpa“ , izuzetan ilustrovan putopis i vodič kroz Grčku i njenu bogatu kulturno-istorijsku baštinu. Autori su Majda i Zvonimir Šimunec, odlični poznavaoci grčkog tla, istorije i kulture. Od Helade, preko Vizantije do savremene Grčke sažimaju se najznačajnija znanja iz istorije, mitologije, kulture i umetnosti, religije, književnosti, muzike, politike, pa i kulinarstva.

B92 i Laguna poklonili su jedan primerak „Pogleda sa Olimpa“. Dobitnik je obavešten, a nagradu može da preuzme na prijavnici zgrade B92 (Bulevar Zorana Đinđića 64a, Novi Beograd)

Sledeću tajnu Grčke otkrićemo vam naredne subote (13. jul), kada ćemo vam pokloniti još jedan „Pogled sa Olimpa“.

U dubokoj senci planinskog masiva Tajget, koji dominira čitavim jugom Peloponeza, kao rukom presečene stene spuštaju se u more. S vremenom, ono malo zaravnjenih površina privuklo je bivše ratnike kojima je ratovanja bilo preko glave, pa su nicala naselja dovoljno nepristupačna da svakom osvajaču presahnu ambicije. Većem delu Manija može se prići samo s mora. Morsku obalu čine neverovatne uvale i pećine prepune stalaktita i stalagmita, kao i čarobne peskovite plaže.

Manioti su ljudi tvrdog kova, a opet, dovoljno širokogrudi da priznaju da su žene ovog podneblja zapravo kreirale tradiciju i shvatanja i da su zaslužne za specifičan način života i prepoznatljiv „maniotski mentalitet“ – granice njihove odlučnosti i hrabrosti gotovo da ne postoje. Ako pitate šta bi to moglo da znači, odgovora je mnogo.

Po geografskoj pripadnosti i ulozi koju im je burna istorija namenila, Manioti su bili, a primetno je, i ostali pravi naslednici nekadašnjih Spartanaca.

Posle pada legendarne i nepobedive Leonidine vojne države, ovde se, zbog primamljivog geografskog položaja, smenjivalo tušta i tma osvajača. Posebna je priča to što je svakom vojskovođi bilo posebno inspirativno da svojim pobedama doda i onu nad mitskom Spartom i njenom neposrednom okolinom.

Mnogi su ovde dobili lekciju o tome koliko je visoka cena slobode i časti. Da se ne vraćamo u dalju istoriju, kao ilustracija neka posluži podatak da je i za vreme vladavine Franaka, Vizantinaca, Mlečana i posebno Otomanskog carstva Mani bio suverena državica.

Dok je Peloponez bio pod turskom okupacijom, sa administrativnim centrom u Tripoliju, Mani je bio nezavisna mini država, sa guvernerom, nesalomivim petrobegom Mavromihalisom (u srpskom prevodu: Crni Mihajlo).

Isti taj Crni Mihajlo, koji je poveo narod u oslobođenje od turskog jarma, kasnije nije mogao da se dogovori ni sa braćom Grcima, pa je maniotska nezavisnost potrajala još kratko vreme.

Uz to, u brojnim skrivenim pećinama sakupljalo se piratsko brodovlje i bilo strah i trepet za moreplovce na veoma prohodnom morskom putu koji je povezivao istok sa zapadom. Pošto su bili mali i beznačajni za tadašnje velike sile, da bi se ugradili u nekakav porez ili carinu, Manioti su vekovima pronalazili način da naplate svoju hrabrost, brze brodiće i geostrateški položaj. Izveštili su se u munjevitim napadima, otimali plen i hitro se vraćali u gudure, kroz samo njima poznat lavirint podvodnih stena.

Zbog surovih i strmih padina Tajgeta i usled čestih odrona, kamenih gromada je bilo napretek, a samim tim i građevinskog materijala. Iz odbrambenih, ali i napadačkih razloga, kad je reč o arhitekturi ovde dominiraju kamene kule. Uklopljene u pejzaž kao da ih je sama priroda projektovala, visoke su od 15 do 25 metara. Ima ih oko 800, a najviše oko mesta Kita i Vatija na krajnjem jugu.

Iako su vidljivi i tragovi Sparte, franačkih, venecijanskih, rimskih i turskih graditelja, ipak je najviše vizantijskih obeležja. Prelepe crkve iz 14. i 15. veka, u kojima su nekada ikonopisane značajne freske, usled nebrige su zapuštene ili potpuno uništene. Poslednjih godina mnoge su ušle u posebne evropske fondove za rekonstrukciju.

Tekst preuzet iz knjige „Pogled sa Olimpa" autora Majde i Zvonimira Šimunec.

Posle skoro pune dve decenije letovanja u Grčkoj, sve je veći izazov da se pronađe neki novi kutak i vidi nešto novo. Naravno, pod uslovom da u te kutke ne računamo grčka ostrva kojih ima oko 1400, od kojih je, opet, svega 227 naseljeno.

Od Homera, Svetog Petra, Bajrona, Vagnera, do današnjih VIP posetilaca postoji konstanta – prirodne lepote koje je nemoguće opisati i kulturno i duhovno nasleđe. U dve reči: more i vegetacija. Ali ko god pokuša da opiše te dve jednostavne reči vezane za Kefaloniju – učiniće joj nepravdu.

Vodič kroz tajne Grčke: Hanja

Grad Hanja je smešten na severozapadnom delu Krita i jedno je od najživopisnijih mesta na ovom lepom ostrvu. Od vremena oslobođenja od Turaka pa do 1972. godine Hanja je bila prestonica Krita, kada je tu ulogu preuzeo Iraklion.

Vodič kroz tajne Grčke: Nafplio

Nafplio je još jedan turistički dragulj Grčke, sa 17.000 stanovnika, smešten u živopisnom Argolidskom zalivu, na krajnjem zapadu Peloponeza, 120 kilometara udaljen od Atine.

Vodič kroz tajne Grčke: Monemvasija

Regionalnim putem od Sparte ka jugoistoku Peloponeza, posle oko 90 kilometara naišli smo na nestvarnu sliku. Pored tipične mediteranske varošice, sa marinom okruženom desetinama malih restorana, povezana uskim zemljanim prevojem dužine 130 metara, iz mora izranja visoka stena.

strana 1 od 14 idi na stranu