Magija flamenka i „kule od cimeta”

Smeštena u podnožju Sijera Nevade, sa najvišim vrhom od 3.500 metara, nekada malo iberijsko selo postalo je najpre rimska provincija, zatim su ga osvojili Vandali, najdublji pečat ostavili islamski osvajači, a katolički kraljevi uobličili u jedan od najlepših gradova Španije i sveta. Kad se tome dodaju nepregledne plantaže pomorandži, maslina i nara, ritam flamenka (u Granadi je nastao), čuvena Alhambra i naravno Lorka, sve dobija obrise kakvi se retko gde mogu videti i doživeti.

Granada je, od susednih gradova Sevilje i Kordobe, čitavih dva i po veka duže bila pod vlašću arapskih osvajača i zahvaljujući tome dobila je onu lepotu i prepoznatljivost koja svake godine privlači milione turista. Najstariji deo grada nalazi se na bregu Albaisin. Nasuprot njemu, odvojen malom planinskom rekom Daro, nalazi se brežuljak Sabika i tu je Muhamed I, začetnik dinastije Nasrid, početkom 13. veka započeo izgradnju utvrđenja Alkasabe. Oduševljen tako čistom vodom, koje nije bilo tamo odakle je potekao, odmah je započeo izradu vodovoda i sistema za navodnjavanje i zahvaljujući njemu Alhambra čuva divne vrtove sa bujnom vegetacijom.

Vladari koji su se smenjivali nisu gradili za večnost, svaki je delom rušio ono što je prethodni uradio i dograđivao prostor po sopstvenom ukusu. Za njen današnji izgled najviše je zaslužan Muhamed V, koji je od Alkasabe napravio čuvenu Alhambru i tako je do današnjih dana ostala sačuvana prelepa tvrđava sa kulama, palatama i vrtovima, čuvena po boji kamena od kojeg je izgrađena, jer i samo njeno ime u prevodu znači – crvena.

U svojim pesmama Lorka o njoj govori kao kuli od cimeta. I ona je, kao i većina objekata u Andaluziji, tokom vekova građena u raznim stilovima. Posebno se svojom lepotom izdvaja Dvorana kraljeva, sa divnim lukovima dekorisanim u mavarskom stilu, koja izlazi na najlepši deo tvrđave - Dvorište lavova. I Dvorana staklenih prozora, prestona dvorana nasridskih kalifa, poznata po motivima bojenih pločica asuleha, ostavlja posetioce bez dahaSvakako je i letnja rezidencija Heneralife (što u prevodu znači nebeski raj na zemlji), sa divnim fontanama, vodopadima i botaničkom baštom, gde su brojni kraljevi pokušavali da nađu svoj mir, postala ponos Španije.

teoruiz / Flickr.com

Čak je i Karlo V, nad čijim carstvom sunce nikada nije zalazilo, bio zadivljen videvši tako lepu građevinu stvorenu „za čoveka“, pa nije dozvolio rušenje Alhambre, a u njenom centralnom delu je sagradio svoju palatu. S obzirom na to da je pravo čudo da u inkvizicijskoj Španiji nije srušen jedan takav „bezverni“ dvorac u narodu je ostalo predanje da je Alhambru sagradio čarobnjak koji je svoju dušu prodao đavolu i da je tako čuva svojim čarolijama. Alhambra je inače 1984. godine proglašena svetskom kulturnom baštinom. Španci je s pravom smatraju osmim čudom sveta.

Kao poslednje evropsko uporište islamskih osvajača, Granada je predata u hrišćanske ruke 2. januara 1492. godine. U spomen na taj dan, svakog 2. januara sa zvonika Kule jedra u Alhambri oglašavaju se zvona tokom čitavog dana, kao sećanje na to da su uspeli posle 777 godina da isteraju Arape sa svojih prostora. Potpisnik ovih redova je imao sreće da baš na taj dan obiđe ovo velelepno zdanje i da kao ponosan pravoslavac deset puta potegne uže sa zvonom i da svoj mali doprinos ovoj svetkovini.

Samu tvrđavu nije bilo lako zaštititi od raznih osvajača, a još je bilo teže sačuvati od zuba vremena. Početkom 19. veka Alhambra je bila totalno zapuštena, oronula, magarci su šetali po vrtovima. Srećom, vladarka Marija Kristina naredila je njenu obnovu i od tada Španija brižno čuva ovo svoje neprocenjivo bogatstvo koje dnevno poseti nekoliko hiljada ljudi. Što se same posete tiče, najbolje je karte rezervisati na vreme, jer su gužve na blagajnama ogromne i teško da ćete istog dana uspeti da kupite ulaznice, uđete u tvrđavu i obiđete sve što je potrebno. Karta za sve delove košta 22 evra, a može se kupiti i parcijalno ukoliko želite više dana da je obilazite.

U svakom slučaju, u određene delove Alhambre morate ući u ono vreme koje piše na karti jer ako zakasnite nećete moći kasnije da uđete. Naoružajte se strpljenjem (zbog velikih gužvi), nosite adekvatnu obuću (uspon je veliki i ima mnogo da se pešači) i jednostavno uživajte u svakom delu prelepe Alhambre.

Lepoti ove tvrđave i grada nisu odoleli ni kraljevski par Izabela i Ferdinand, pa su za svoje večno konačište izabrali kapelu uz glavnu gradsku katedralu, koja je restauracijom nekadašnje džamije postala prelepa crkva, i tu „mirno spavaju“ u raskošnim mermernim krevetima.

Granada je, inače, univerzitetski grad sa oko 300.000 stanovnika, računajući i 60.000 studenata. Univerzitet je osnovan još u 16. veku, ima veliki ugled u svetu, a postoji čak i katedra za srpski jezik. Stanovnici Granade i ne znaju koliko ih tačno ima, što zbog velikog priliva turista, što zbog studenata.

Ali su veoma ponosni na čist vazduh, obližnju Sijera Nevadu čiji su vrhovi tokom cele godine pod snegom i gde postoje odlični ski-centri, na vodu, jer je Granada jedini grad u Španiji gde je dozvoljeno piti vodu iz gradskog vodovoda i, naravno, na božanstvenu Alhambru koja vekovima zaštitnički stoji i čuva ovaj prelepi gradić.

Duende u Sakramontu

waferboard / Flickr.com

Granada je svakako najarapskiji grad u Španiji. Kad se krećete njenim ulicama, posebno u starom delu, odakle su nekada proterani Jevreji i Arapi, po radnjama, robi i ljudima koji u njima rade za trenutak pomislite da ste u Tunisu ili Maroku.

Kad na sve to dodate obilje čajdžinica i restorana sa kebabima (arapska varijanta girosa), nargilama i trbušnim plesačicama, na trenutak zaboravite da ste uopšte u Španiji.

Stari deo grada je opasan bedemima, sa strmim uskim uličicama, i nanizanim kućama. U najvišem delu brda je čuveni Sakramonto, gde su se bežeći od hrišćana skrivali Cigani po pećinama i gde je, zapravo, rodno mesto flamenka, kojim se kroz glasno pevanje, muziku, ples i ritam (udaranje dlanovima) iskazuju ona najdublja osećanja o nesrećnim ljubavima, očaju, smrti i tragičnom životu. Tu živi ona Španija sa dušom, ili kako oni vole da kažu „duende“.

I danas tu žive Cigani u preuređenim pećinama gde priređuju flamenko zabave za turiste. Predstava traje oko sat i po i u zavisnosti od toga koliko će vas „prevariti“ košta od 20 evra, samo za predstavu, 30 evra uz njihov prevoz (iako je vaš hotel možda udaljen samo 100 metara), pa do 50 ako se odlučite i za večeru.

Iako se ne radi o profesionalcima, već su „umetnici“ ekipa „iz kraja“ koja igra i nastupa ne u raskošnim kostimima već u onome što imaju trenutno da obuku, vredno je pažnje. Takav spoj lokalnog amaterizma, želje za zaradom i pokušajem da se dočara život istinskih Cigana u pećinama ne može se videti nigde van Granade.

Nar i Servantes

garlandcannon / Flickr.com

Granada u prevodu znači nar. I zaista, narova ima na svakom koraku (kilogram 1,5 evra) i neverovatno su slatki, kao i pomorandže i mandarine (tri kilograma za 1,5 evro) koje su slasne kao med.

Opijen valjda tim nepreglednim poljima gde rastu pomorandže, narovi i masline, Servantes ih je u svojim delima ovekovečio jer je godinama putovao po Andaluziji, naplaćujući porez. Posebno je bio očaran Granadom i njenom pozicijom.

Lorka

Park posveæen Lorki (Foto: Fotos de El Jubilado / Flickr.com)

Ono što Granadi daje posebnost je i to što je tu rođen a potom i ubijen Federiko Garsija Lorka, sigurno najveći španski pesnik. Njegova kuća koja je sada pretvorena u muzej, nalazi se na obodu grada i u veličanstvenom parku koji nosi njegovo ime, što svedoči o bogatstvu njegove porodice i statusu koju je uživala u tadašnjem španskom društvu.

U samoj kući sačuvani su svi predmeti, čak i olovke kojima je Lorka ispisivao svoje čuvene stihove, ali i stara porodična kuhinja koja tada jedina u Granadi imala toplu vodu. Ulaz i obilazak od 45 minuta sa stručnim vodičim košta osam evra po osobi. Sam Lorka za života je učinio mnogo na promociji svoga grada, posebno Cigana i flamenka koji je bio proskribovan, ali je pesnik pisanjem i maksimalnim zalaganjem uspeo da ovu igru i pesmu izdigne na nivo španskog zaštićenog dobra.Čak je i svoju sestru javno oblačio i slikao kao flamenko igračicu pokušavajući da dokaže kako tu ništa nema sramno i da to nije samo stvar Cigana iz Sakramonta. O njegovom prijateljstvu i druženju sa Dalijem govore zajedničke fotografije i pisma koja su takođe izložena u kući.

Kako god, pesnik koji je napisao "kad odvedoh je ja do reke misleći da devojka je al` udata ona beše" nije zaslužio da ga Frankovi fašisti odvedu jedne noći i streljaju, bez suda i obeležja, negde u poljima Andaluzije koju je toliko voleo i proslavio širom sveta.

Gotovo svake godine objavi se po neka priča sa novim detaljima o Lorkinom tragičnom kraju, mestu gde je navodno streljan i o tomnje ko je kriv za njegovu smrt, i uvek izazove veliku pažnju ne samo španske javnosti.

Porodica Lorka se posle njegove smrti iselila iz Španije u Ameriku.

Izvor: Novosti.rs