U Veneciji, o Pragu i Rilkeu

Podeli

Ni Prag mi te zime nije bio po volji. Zbog Rilkea, kome ovaj, inače čaroban grad, nije bio suviše naklonjen. Barem u detinjstvu. Premda je Rajner jednom prilikom rekao kako su mu Bohemija i Rusija dve destinacije koje zove svojim domom.

Ljubeći, ipak, najviše Pariz. Rusija je međutim bila nešto drugo. Najviše zbog Lou Andreas Salome, s kojom je upoznao Tolstoja i porodicu Pasternak. I svet psihoanalize. U senci Frojda.

Onda odem iz Praga sa svešću da je Rilke otišao iz njega, u egzil, da bi mogao da piše. Kao što je to učinio i Džojs. Sa Dablinom. I zbog njega. Srećem Rilkea, onda i sasvim očekivano, jer on mi se u životu javlja skoro svaki put kad pohodim mesta koja imaju u sebi neki „Alef’’, u Veneciji. U kojoj je, on, alef, veličanstven. O čemu svedoči i Vladimir Pištalo.

Dok letnji pljusak unutrašnjem moru dodaje još vode, s malo nelagode procenjujem da li će gradska tečnost do večeri liznuti i trotoare. Tek je podne. Kraj će veka, a ja pod utiskom lektire razmatam mogućnost da li su se Kafka i Džojs negde 1912. možda sreli negde na putu između Trsta i Venecije. Irac bi mu pričao o „Kamernoj muzici’’, a stidljivi Pražanin bi oćutao svoje ljubavne jade sa Felice Bauer. Bilo bi to impresivno ćutanje nad kojim bi lebdela upitanost Rilkeova: „Postoji li zbilja vreme koje razara? Njegove ‘’Devinske elegije’’, nastale ovde, u Severnoj Italiji, između Trsta i Venecije, kao da su ključ za razumevanje grada kroz čije vene protiče zamućena voda kanala koji imaju svoje gondole i mostove s kojih i danas gledaju oči inkvizitora, duždeva, kurtizana i moreplovaca.

U Veneciji, dakle, opet razmišljam o Pragu. I o Rilkeu, koji je osim neprestane ljubavne žudnje koju je samo melanholija prekidala osećao kako se u njemu raspinju nemačka i češka kultura. I jezik. Te je i zbog toga pisao najčešće - na francuskom. U Veneciji, dok sa Rialta iščekujem plimu, vidim kako ispod Karlovog mosta Vltava dopunjuje istoriju. Dok Rilke, ipak, grli daljine. Meni preostaje da razmišljam o aluzivnosti romana Umberta Eka „Il cimitero di Praga“. Rilke, Kafka, Sajfert, Hrabal...

Foto: freedigitalphotos.net

Rim - stazama Miloša Crnjanskog

“Sunce i Rim stapaju se u sećanju u jedno. Nigde u Evropi Sunce ne sija tako. Ni na jedan glavni grad zemalja. Niti igde fontane hlade tako lepo...Fontane u Rimu pljušte kao slapovi u brdu, kad se odlazi u planinu...”

Jug Italije koji opčinjava

Poznato je da je jug Italije siromašniji od severa, pa ćete u nekim delovima naići na puteve sa dve umesto tri trake, malo niže cene i skromnije kuće, ali to nikako ne znači da je manje lep. Naprotiv, južna Italija opčiniće vas na neki drugačiji način, možda čak i više nego severna.

Crvena vina Toskane

Jako je teško rečima opisati prvi susret nekog ljubitelja vina sa ovom centralnom italijanskom regijom. Prosto, na tom mestu ima sve što vam treba ako volite da uživate u hrani i kvalitetnom vinu…

Gde uživaju najbolji kuvari na svetu?

Iako kuvaju u najboljim i najskupljim restoranima, svetski majstori kuvanja otkrili su mesta u Evropi gde svraćaju zbog vrhunskog, ali i pristupačnog obroka spravljenog na jednostavan i uglavnom tradicionalan način.

Jezero Komo: Raskošno ogledalo Alpa

Ukoliko ste istinski ljubitelj putovanja, treba da bar jednom u životu posetite čarobno italijansko jezero Komo, najdublje i po mišljenju mnogih najlepše jezero u Evropi.

Firenca - grad prijatelj Voždovca

Na jednoj tabli u starom istorijskom delu Firence, koji je 1982. godine Unesko stavio pod svoju zaštitu, je popis gradova prijatelja i pri kraju spiska se nalazi Voždovac. Tesko je dokučiti kako se dogodilo da jedna beogradska opština postane grad prijatelj Firenci, ali je to ipak zvaničan podatak.

6 slika Rima iz druge perspektive

Rim je pravo remek delo prepuno arhitektonskih čuda, ali i prestonica kulinarske „umetnosti“. Ipak, možda i prečesto turisti koji polaze utabanim stazama vodiča, propuštaju njegove nešto skrivenije lepote.

strana 1 od 16 idi na stranu