Manastir Suvodol, bogat vodom

Duga je, neobična i surova istorija ove srpske svetinje, smeštene nedaleko od granice prema Bugarskoj. Iako su podaci o nastanku Bogorodičinog manastira, kako Suvodol često nazivaju, veoma skromni, zna se da je nastao još u 11. veku, između 1004. i 1008. godine, kada je Vizantija osvojila Vidinsku oblast. O tom vremenu govore zapisi putopisca Sopiensa don Šopa, a i neki sačuvani spomenici. Već krajem istog veka crkvu su srušili Kumani, a njenom zatiranju doprinela su i neka druga lutajuća plemena.

Prema predanju, crkvu je obnovio kralj Milutin, da bi konačni oblik dobila u vreme kneza Lazara. O tom periodu nema pisanih podataka. Sačuvan je samo Marinkov jevanđelistar, s kraja 14. veka, koji je sa još nekoliko dokumenata poklonjen Srpskoj kraljevskoj akademiji. I o kasnijim periodima podaci su veoma skromni. Ostao je zapis Josifa Pančića – koji je sa svojim licejcima boravio u Suvodolu 1863. godine – da je manastir obnovljen u potpunosti i crkva živopisana 1645. godine. Sve arhive ovog manastira uništene su u ratovima: stara za vreme srpsko-turskog, a nova u vreme sukoba sa Bugarima.

Na mestu gde je bila stara crkva podignuta je nova, osvećena 1869. godine. Tom prilikom, prema svedočenju učesnika ovog čina, episkop Evgenije ugradio je u oltar delić moštiju svetog Pantelejmona, pa se od tada govori o isceliteljskoj moći ovog mesta, a posebno „svete vode“, koja i danas teče iz česme, u porti manastira. Narod govori da ova voda pomaže obolelima „od stra', od živci, padajuću boles', od glavobolje i tuberkuloze, a dobra je i za vid“.

U manastirskim knjigama je zapisano da je ovo mesto pohodio i kralj Aleksandar Obrenović i pomolio se za zdravlje naroda, ali i buduće supruge Drage Mašin.

Da su ovde bila velika stradanja sveštenstva i naroda, govore zapisi o otkopanim kostima, kojih je bilo „na svakom mestu” i koje su pronalažene pri zidanju nove crkve. I danas iz zatvorenih pećina na planinskim stranama, u vreme velikih kiša i topljenja snega, voda izbacuje ljudske kosti, koje se potom sahranjuju. U vreme bugarske okupacije 1917. godine, ubijeno je 82 sveštenika iz Timočke krajine, od kojih su dva bila iz Suvodola.

Tokom Drugog svetskog rata manastir je bio na udaru okupacionih vlasti, a po njegovom završetku, u okviru agrarne reforme, oduzeta mu je sva imovina. Tako je ova svetinja ostala i bez monaha i bez svojih dobara. Manastir je ponovo oživeo kada su u njega došle monahinje iz Bosne i sremskih manastira. Od tada pa do danas, Suvodol je ženski manastir.

Mnogi putopisci i posetioci govore o lepoti manastira i njegove okoline. Svi pominju udolinu između planinskih vrhova, mali vodopad i Selačku reku, a najverniji bi bio opis koji govori da je „manastir ozidan na jednom zaravnjaku, koji je usečen u severni bok planine“. Niko nije objasnio zašto se zove Suvodol, kada je ovo jedno od mesta najbogatijih vodom u ovom kraju. Do njega se stiže pošto se sa puta koji od Zaječara vodi prema Knjaževcu skrene kod mesta Mali Izvor. Posle sela Selačka, krivudavi put vodi kroz živopisne predele pravo do manastira koji se, okružen zelenilom, primeti tek kada se dođe do ulaza u manastirsku portu.