Sekvoje

Posle stotina kilometara probijanja kroz šume u sandalama, navikao je na takve povrede svojih 52-godišnjih stopala. Ali ovo je bila majka svih cepki. Odbila se od kosti, smestila u tetivu i nije htela da izađe. Na kraju ju je njegova partnerka na pešačenju, Lindzi Holm, zgrabila kleštima i posle nekoliko oštrih trzaja izvukla napolje.

„Mogli ste da me čujete kako urlam s vrha na vrh brda“, kaže Fej. „To je bilo nešto najbolnije što sam ikada doživeo.“ Ovo je izgovorio čovek koga je jednom prilikom slon probo šesnaest puta. Potapšao je ranu, okačio ranac o rame i, kao i tokom prethodna tri meseca, nastavio da hoda. Posle tri decenije pomaganja da se spasu afričke šume, Majk Fej, biolog Društva za zaštitu divljih životinja i istraživač rezident Društva National Geographic, sada ima sekvoju u krvi. Njegova opsesija ovim tipičnim američkim drvećem započela je pre nekoliko godina pošto je dovršio Megatransekt – njegovo istraživanje najveće preostale nedirnute džungle u Africi, nalik Livingstonovom. (Vidite američka izdanja NG za oktobar 2000, mart 2001, i avgust 2001. godine.) Jednog dana, dok se vozio duž severne obale Kalifornije, uhvatio je sebe kako netremice posmatra otkose posečenih i duge i tanke mladice novoizniklih šuma. Drugom prilikom u jednom državnom parku, 1,8 metara visok komad izloženog starog debla sekvoje privukao je njegovu pažnju. U blizini središta preseka ovog debla, koje je bilo boje burgundca, na jednoj etiketi je pisalo: „1492. Kolumbo.“

„Ona koja me je potresla nalazila se oko osam centimetara od ivice tog debla“, kaže Fej. „’Zlatna groznica, 1849.’ I shvatio sam da smo u poslednjih nekoliko centimetara života tog drveta skoro uništili 2000 godina staru šumu.“

U jesen 2007. godine rešio je da sam otkrije kako je u prošlosti iskorišćavana najviša šuma na Zemlji, i kako se prema njoj odnose danas. Pešačenjem čitavom dužinom ovog mitskog planinskog venca Kalifornije, od Big Sura do iza granice sa Oregonom, želeo je da otkrije da li postoji način da se maksimiraju proizvodnja drvne građe i mnoge ekološke i društvene koristi koje obezbeđuju netaknute šume. Ako bi to bilo moguće uraditi sa šumama sekvoja, verovao je, bilo bi moguće svuda na ovoj planeti gde se šume seku zbog kratkoročne dobiti. Kao što je on uradio sa Megatransektom, on i Holmova – samouka prirodnjakinja rođena i odrasla u severnoj Kaliforniji, zemlji sekvoja – snimili su fotografije i načinili detaljne zapise na svom jedanaestomesečnom pešačenju, do iznemoglosti snimajući divlje životinje, život biljaka i stanje šume i reka. Takođe su razgovarali sa ljudima iz šuma sekvoja: šumskim radnicima, šumarima, biolozima, ljudima koji se bave zaštitom prirode, vlasnicima kafea i šefovima drvnih kompanija – koji svi zavise od šume.

Bila je to dobra godina za šetnju šumama. Posle više od dve decenije borbe sa organizacijama za zaštitu prirode i državom i saveznim službenicima koji su dužni da obuzdavaju agresivnu seču, često kuđena Pacifička drvna kompanija je bankrotirala i otišla na doboš. Čak i sa većinom zaštićenih preostalih starih stabala, amblemske vrste ovih velikih šuma – severne tačkaste sove, male neuhvatljive morske ptice zvane severnopacifičke mramoraste noćne njorke i pacifički losos – nastavile su da opadaju, dok su teturava privreda i krah tržišta nekretnina pozatvarali pilane širom prostora pod sekvojama. Vatre su spržile stotine hiljada hektara za vreme najgore sezone požara koja se pamti. Turizam je bio na kolenima.

Ali, nešto drugo se ukorenjivalo među ovim stablima. Žagor među ekološkim grupama, šumarima savetnicima, pa čak i nekim drvnim kompanijama i naseljima bio je o tome da su šume sekvoja na istorijskoj raskrsnici – u vremenu kada bi društvo moglo da se mane debata „seći/ne seći“ iz prošlih decenija i da prihvati potpuno drugačiju vrstu šumarstva od čega bi korist mogli da imaju ljudi, divlje životinje, a možda čak i planeta. Što je Fej više hodao, bio je sve ubeđeniji. „Kalifornija je preokrenula svet silicijumskim čipom“, kaže Fej zavodljivo tihim glasom. „Mogli bi da učine slično i sa gazdovanjem šumama.“

Fej i Holmova su svoju šetnju započeli na južnom kraju ove šume, gde drveće raste na raštrkanim imanjima, i šumicama na planinskom vencu Santa Lusija i planinama Santa Kruz. Izuzev u malim parkovima, poput Mjur Vudsa izvan San Franciska i Velikog basena u blizini Santa Kruza, gde su naišli na nekoliko retkih parcela pod drevnim drvećem, krivudali su 2900 kilometara kroz šume koje su makar jednom bile sečene i kroz mnoge koje su sečene tri puta od 1850. godine, ostavljajući ostrva većih šumskih mladica u moru uglavnom niskog drveća.

Ali jednog slavnog Prvog maja, na gotovo tri četvrtine puta kroz ovaj transekt, stigli su na južni kraj Državnog parka sekvoja Humbolt, u postojbinu najveće nedirnute šume starih sekvoja preostalih na planeti – oko 4000 hektara. Aluvijalne ravni duž njegovih potoka i reka su glavno stanište sekvoja, gde je mešavina bogate plodne zemlje, vode i magle koja se valja sa okeana stvorila najvišu šumu na planeti. Od 180 poznatih sekvoja viših od 106 metara, više od 130 ih raste baš ovde.

Pregazivši venu smaragdne vode, poznatu kao Južna račva reke (South Fork of the Eel), uspeli su se uz udaljenu obalu i ušli u delimično prozirni hlad najveličanstvenijeg gaja koji su ikada videli. Sekvoje veličine raketa Saturn bujale su iz zemlje poput džinovskih stabljika pasulja, sa stablima pocrnelim od vatre. Neke su imale debelu, kao od užadi napravljenu koru koja se spiralno uzdizala ka nebu nalik vijugama na šećernim štapićima. Druge su imale ogromne šupljine poznate kao kavezi za guske – po tome za šta su ih koristili prvi doseljenici – dovoljno velike da u njih stane 20 ljudi. Krošnje veličine folksvagenovog kombija leže poluukopane između kiselice i paprati, gde su se stropoštale sa visine tridesetospratnice – kao žrtve titanskih ratova s vetrom, koji je čak i sada sekao kroz krošnje uz škripu i ječanje nalik zvucima Panove frule. Nije čudo što su Stiven Spilberg i Džordž Lukas među ovim džinovskim sekvojama snimili scene nastavka „Parka iz doba Jure“ i „Povratka Džedaja“: izgledalo je kao da tiranosaurus reks ili krzneni ivok mogu da promole glavu svakog trenutka.

Sekvoje nisu ništa manje čarobne ni šumarima. Bube i pečurke koje izazivaju truljenje ih ne vole zbog toga što su njihova kora i srčika bogate jedinjenjima zvanim polifenoli. A pošto u njihovoj žilavoj kori nema mnogo smole, veće sekvoje su izuzetno otporne na vatru.

Možda je najneverovatnija stvar u vezi sa sekvojama njihova sposobnost da proizvode mladice kad god je kambijum – živo tkivo odmah ispod kore – izložen svetlosti. Ako se krošnja odlomi, ili se grana otcepi, ili drvoseča poseče drvo, iz te rane će izniknuti nova grana i rasti kao luda. Širom šume možete da nađete ogromne panjeve sa bokorom drveća druge generacije oko svoje osnove, koje se često naziva vilinskim prstenovima. Sva ova stabla su klonovi roditelja, i njihov DNK bi mogao da bude star hiljadama godina. Šišarke sekvoja su, začudo, sićušne – veličine masline – i samo sporadično mogu da proizvedu semenke. Kao rezultat, izdanci iz panjeva bili su ključ opstanka sekvoja tokom doba seče.

Ovo drveće ima još jedan trik koji šumari vole. Svojom velikom tolerancijom prema hladu i sposobnošću da puštaju izdanke, neke sekvoje mogu da u senci svojih starijih decenijama sede skoro uspavane. Međutim, čim se dominantno drvo sruši ili bude posečeno, što narušava šumski baldahin i dozvoljava novoj svetlosti da prodre u šumu, suzbijene mladice počinju da rastu – fenomen poznat kao „oslobađanje“.

„Sekvoje su ono što se u biologiji naziva veoma prilagodljivom vrstom“, kaže Evan Smit, potpredsednik za pošumljavanje u Fondu za očuvanje prirode. „Ona je kao mašina. Kada je jednom pokrenete, ne možete da je zaustavite.“

Moglo bi se reći da je istorija – i podvojena ličnost – savremene Amerike urezana u sekvoje, sa pozivima da se spase ovo drveće koji se ore skoro od trenutka kada smo počeli da ga sečemo. Hiljadama godina su plemena Tolova, Jurok i Čilula, između ostalih, živela iza skoro neprobojnog zida od sekvoja viših od sto metara, jeli su lososa, ruzveltovog jelena i žir svetlog hrasta i rezbarili dugačke kanue od debala koja bi pala na zemlju.

Taj način života se nasilno završio 1848. godine kada su Sjedinjene Države otele Kaliforniju od Meksika i kada je tamo otkriveno zlato. Poslovni ljudi sa Istoka su mislili da su našli lakši izvor bogatstva: crvenkasto drvo, pravih vlakana, otporno na truljenje, koje je već bilo izuzetno traženo u državi koja će učetvorostručiti broj stanovnika u samo jednoj deceniji. U to vreme su velike šume u blizini San Franciska doslovno bile sravnjene. Dalje na sever, drvni baroni su koristili poštene i nepoštene načine da se dokopaju hiljada hektara državne zemlje u šumama sekvoja za 6,20 dolara po hektaru, započinjući doba korporacijske seče šuma koja se nastavlja do današnjih dana. (Od 650.000 hektara šuma sekvoje, 34 posto poseduju tri kompanije, 21 posto država Kalifornija i savezna vlada, a ostatak mali akcionari.) Do osamdesetih godina devetnaestog veka, nekih 400 pilana severno od San Franciska mlelo je matičnu žilu „sekvoja zlata“, koje će tokom skoro čitavog narednog stoleća postati nerazmrsivi deo života svakog stanovnika Kalifornije – iz kolevki od sekvoje ubacivani su u mrtvačke sanduke od sekvoje da večno počivaju.

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U OKTOBARSKOM BROJU DONOSI:

Sekvoje: super drveće

Prefrigane orhideje

Indonezija: Suočavanje sa fanaticima

Olupina s blagom

Više o oktobarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com