Venecija i Padova

Matematički fakultet, Beograd
Dušan Vasić

Kako red vožnje nije bio u tančine takav kakvim sam ga bio zamišljao, to je četvrti dan počeo kao prijatno prepodne u Padovi, a nastavio se suludim presedanjima Padova - Venecija (Mestre) - Trst - Rijeka - Zagreb; ali to je već druga priča. Ovde ću prvo opisati jedini padovanski hostel, a potom istaći prednosti i mane izbora da ne odsedam u prioritetnom, već jeftinijem gradu; uslediće opis padovanskih mesta od interesa, i najzad, putopis Venecije.

HOSTEL, poput napuljskog, uključuje doručak u cenu (16.5 eura za devetokrevetnu), a u doručak uključuje kroasan. Dve od tri noći bio sam jedini u sobi, a treće su pristigla tri trivijalna, podnapita Francuza - usamljeni slučaj nesolidarnih cimera u trideset dana putovanja. Adresu hostela dali su mi već na železničkoj, u IT birou, kojih ima još dva u Padovi, a u centralnom možete dobiti 15min besplatnog interneta dnevno (što može biti korisno, budući da u hostelu nema kompjutera). Hostel se zaključava u 23h, nema klima-uređaje ni ventilatore, kao ni frižider, a kupatila i toaleti su spratni (ali brojni). Orman možete, po navici, zaključati svojim katancem.

Kako su, u Veneciji (a ni to, naravno, nije baš u Veneciji), i mesta za šator po 20 i više eura, jedna od prednosti spavanja u Padovi je očigledna. Dalje, u Veneciji je sat vremena interneta po 6-7 eura, a u Padovi 2 eura (npr. u internet point-u u blizini železničke stanice). Svakako je udobnije odsedati u mestu koje i samo ima nešto posebno da ponudi, kao što je (inače pomalo usporena) Padova, nego npr. u kopnenom delu Venecije zvanom Mestre, koji se određuje samo negativno, kao Venecija koja nije na moru, nema mostove ni gondole, nema Ticijana ni Tintoreta.

Mana je, naravno, svakodnevno putovanje vozom od po 40min u jednom pravcu, i vezanost za železničke termine, premda se vozovi za Veneciju i nazad nalaze veoma često. Dalje, ni hostel nije baš uz stanicu, pa se i dotle ima pešačiti, a sreća je da se usput može svratiti u supermarket ("Pam") i kupiti hrane za taj dan. Okvirno, ako ustajete oko 7:30, stići ćete i na doručak, i u supermarket, i na voz, koji kasni 5min, i da u 10h budete u Veneciji, i onda da pešačite još 20min do prvog punkta od interesa. Sve u svemu, izgledi nisu sjajni (posebno ako negde treba stići prvi), ali ako ponovite istu rutinu tri dana, neće biti zamorno, a za Veneciju mislim da je tri dana dovoljno.

Venecija (Photo: margarit ralev)

PADOVA je grad u kome su potpis ostavljali umetnici poput Đota i Donatela, koji čuva ostatke značajnih hrišćanskih svetaca poput sv. Luke i sv. Antuna i u kom su pili kafu ludaci poput lorda Bajrona. Moguće je kupiti PadovaCard (opet, besplatne ulaznice i prevoz), što se isplati ako se redovno uzimaju gradski prevozi, što ja nisam činio; ali da jesam, izvesno bih olakšao sebi često gaženi put od hostela do stanice. Najvažnije što u Padovi treba obići su: kapela Skrovenji; kafe Pedroki; bazilika Il Santo; palata Rađone; i krstionica katedrale.

Đotove freske u KAPELI SKROVENJI su jedno od najvećih remek-dela italijanske renesanse. Kapela se nalazi u parku u blizini železničke stanice, ali ulaz nije iz parka, nego poseban, i košta 5e (sa ISIC-om). Kako je sastav vazduha u kapeli strogo kontrolisan, prvo se provede 15min u sobi za aklimatizaciju, gde se takođe pušta poučan film, a potom se dobija i 15min u samoj kapeli. Posete se obavljaju u grupama od po 20-ak ljudi, a rezervaciju termina možete napraviti na licu mesta, i nije gužva. Lepše bi bilo da i film i boravak u kapeli traju npr. po pola sata, jer je u pitanju jedno apsolutno čudo kog nadmašuju samo Mikelanđelovi radovi u Sikstinskoj kapeli.

KAFE PEDROKI je jedan od najvećih kafea u Evropi. Osnovan je početkom XIX veka i diči se posetama Balzaka, Stendala i Bajrona, koji su, navodno, svi pili specijalitet kuće - kafu pedroki. Kafa košta 4.5 eura i fantastična je. Kafe je u strogom centru, i na nekoliko metara se nalazi glavni TI biro.

IL SANTO je lokalni naziv za baziliku sv. Antuna, odredište mnogih hodočašća. Crkva sadrži brojne umetnine, tri klaustra, muzej svečevog života itd. Značaj ove crkve daleko nadilazi padovansku katedralu i svakako je treba posetiti (a i vrlo je uzbudljive arhitekture). Do crkve se nalazi konjička statua plaćenika Gatamelate, koju je izradio Donatelo, ali i treći TI biro.

PALACO RAĐONE je trinaestovekovna gradska većnica, ukrašena freskama i opremljena touch-screen terminalima sa informacijama o istoriji palate, njenim freskama i ogromnom drvenom konju po sredini. Interaktivni materijal pripremljen za terminale najlepše pokazuje sa koliko osećaja (i za drevno, i za savremeno) padovanska lokalna vlast nastoji da posetiocima prezentuje svoj grad. Kako je palata takođe i izložbeni prostor, ulaz se naplaćuje nekoliko eura (ISIC).

KRSTIONICA bogato doprinosi promotivnom geslu "Padova - grad fresaka". 1.8 eura (ISIC). Tavanica je posebno efektno oslikana.

U Padovi se još mogu posetiti crkva sv. Justine na trgu Prato dela Vale (najvećem i jednom od najlepših u Italiji) i, na primer, eremitski manastir, osakaćen u bombardovanju 1945 (postradale su bile Mantenjine freske, i u toku je neka neobična restauracija).

Venecija (Photo: Alex L'Azzuro)

VENECIJA se čini idealnim gradom za kraj italijanskog putovanja, jer se toliko razlikuje od svih drugih; posle Venecije, sve bi manje-više ličilo na Suboticu ili Beograd. Nemati pešačke prelaze, već mostove; nemati asfalt, već morsku vodu; i ne čekati da kola prođu ulicom da pređete, već sedeti na mostu nad kanalom, posmatrajući gondolu koja prolazi ispod vas, i slušajući ariju, jer je bogati turista platio ne samo vožnju, već i pesmu. U smislu prostora kojim se kreće (a ne posmatra ga se sa vidikovaca), Venecija je neuporediva sa ma kojim drugim u Italiji; ona je pre megalomanska, do vrtoglavice razrađena umetnička instalacija nad vodama Jadrana, nego grad. Budući da u Veneciji nema smisla razmišljati u kategoriji "ulice" (jer su prekratke i na hiljade ih je), kao i da je, zbog visine zgrada, teško naći mesto sa kog se vidi neki orijentir (zvonik sv. Marka, na primer), korišćenje mape i snalaženje u prostoru dobijaju sasvim druge dimenzije.

Mapu, inače, možete kupiti za 2.5 eura u TI biroima; jedan se nalazi već na železničkoj stanici (pazite: treba vam Venecija Santa Lučija, ne Venecija Mestre; a deli ih više kilometarski most), jedan na Trgu sv. Marka (ali taj se rano zatvara), a ima ih još. Ono što dobijate besplatno je vrlo detaljan prospekt, sa informacijama o cenama i radnim vremenima hramova i muzeja, ali i aktuelnim muzičkim, pozorišnim i drugim događajima. Prospekt uključuje i veoma pojednostavljenu mapu, kojom sam se ja koristio, uglavnom uspešno, mada sam sve vreme imao osećaj da sve što nalazim, nalazim slučajno. Recimo da sam uglavnom bio srećno izgubljen. Glavne atrakcije Venecije je inače lako naći, ali ne po mapi, nego po tablama sa strelicama, ili prosto prateći jednosmerni tok ljudi (ujutro u jednom, uveče u drugom smeru). Taj gusti tok prati liniju Santa Lučija - Rijalto - Sv. Marko, gde najzad zatiče ogromnu gužvu, jer je još veće mnoštvo turista pristiglo sa mora, i iskrcalo se na rivi. Ljudi koji borave u Veneciji tek nekoliko sati skloni su utisku da se Venecijom ne može ići od turista, ali čim samo malo skrenete, ka nekom manje popularnom punktu, metež se razređuje do zaborava.

Do dobrog dela atrakcija stiže se bez korišćenja javnog prevoza, mada je nezgodno često prelaziti Kanal Grande jer postoje samo tri mosta (Santa Lučija, čuveni Rijalto kog je lepše videti sa strane nego prolaziti njime, ali i sam pruža uzbudljiv pogled na kanal, i najzad drveni most Akademije). Ko želi na ostrvo Đudeku ili na San Đorđo, mora da plati 6.5 eura u jednom pravcu, pa je verovatno smislenije uzeti kartu od 14 eura za ceo dan. I u Veneciji postoji sveobuhvatna turistička propusnica, ali, koliko se sećam, košta 53 eura za mlade; znao sam da imam samo dva dana i da nema šanse da toliko potrošim, pa nisam zagledao detalje. Inače, mnoge značajne popuste dobijate sa ISIC-om, a neke samo na reč - da ste mlađi od 26 godina. U Veneciji sam stigao da vidim: Duždevu palatu; Galeriju Akademije; Muzej Korer sa Nacionalnim arheološkim muzejem; Arsenal; crkve Santa Marija dela Salute, Santa Marija Glorioza dei Frari, San Đovani e Paolo, Santa Marija dei Mirakoli, San Frančesko, San Vidal i San Roko; i, sa posebnim užitkom, Veliku školu sv. Roka. Impresivan je, mada kraći, i spisak mesta koja bih bio obišao, da sam imao i treći dan: San Marko, San Đorđo Mađore sa zvonikom, i Velika škola sv. Đorđa.

DUŽDEVA PALATA sadrži Duždevu rezidenciju i administrativne prostorije Republike sv. Marka, a do mletačkih zatvora se stiže preko Mosta uzdisaja. Dostupan je audio-vodič, ali nije neophodan jer se u svakoj sobi može ponešto i pročitati. Mnogi žure da vide Most uzdisaja, pa previde sobu sa malom, ali dragocenom zbirkom severnjačkog slikarstva, koja uključuje i Hijeronimusa Boša; nemojte to sebi dozvoliti. Palatu su oslikavale generacije venecijanskih slikara: Veroneze, Tintoreto (Jakopo) i sin mu (Domeniko); poslednja dvojica izradili su veličanstveni "Raj". Ovaj prostor je posebno atraktivan i daleko nadmašuje sve slične u Italiji (pa i firentinski Palaco Vekio), i svakako vredi i čekanja u redu, i 14 eura ulaznice (u koju su uključeni i kompleks Muzej Korer - Arheološki - jedna biblioteka, a i jedan manji muzej po izboru).

GALERIJA AKADEMIJE sadrži ključnu kolekciju venecijanskog slikarstva (Paolo Venecijano, Belini, Karpačo, večiti Ticijan, Veroneze, Tintoreto, Đorđone) i još poneki dragulj (Pjero dela Frančeska, Hans Memling, Andrea Mantenja). 6.5 eura i još 0.5 eura za garderobu (jedinstveni primer naplaćivanja te usluge na celom mom putovanju). U svakoj sobi možete pronaći tekst koji opisuje odgovarajuće eksponate, ili ne baš odgovarajuće (jer je ponešto zatvoreno zbog restauracije, pa je došlo do premeštanja). Galerija je izuzetno važna i naći ćete je prateći strelice.

MUZEJ KORER sadrži brojne i raznovrsne eksponate, uključujući i izvestan uvid u rad Antonija Kanove, i veoma lepu pinakoteku. Ne razočarava ni NACIONALNI ARHEOLOŠKI MUZEJ, u nastavku Korera. Bogatstvo i divergentnost muzeja oduzimaju mnogo vremena posetiocu, ali ga i obilato nagrađuju.

ARSENAL je i dan-danas u funkciji ratne mornarice, a nekada je tu bila ukotvljena mletačka flota. U blizini je Muzej pomorske istorije. Ko je radoznao, najlakše će stići sa rive (tj. obale, otvorene prema zalivu i ostrvu Lido).

Venecija (Photo: Reywas92)

SANTA MARIJA DELA SALUTE je najnovija među važnijim venecijanskim hramovima. Radovi na kupoli kvare spoljni utisak, ali je iznutra vrlo lepo, a za 1euro ulazite u sakristiju, gde su smeštene važne umetnine. Ova crkva, naravno, asocira na istoimenu pesmu Laze Kostića; ali to je tek jedna od veza naše književnosti i Venecije, u kojoj je umirao Njegoš, i koju, na nekoliko mesta, opeva i Crnjanski.

SANTA MARIJA GLORIOZA DEI FRARI naplaćuje ulaz (nešto malo), ali je svakako vredi videti, zbog efektne arhitekture, slikarskih radova Belinija, Ticijana i Paola Venecijana, ali i grobova: opet Ticijana, Kanove i mnogih duždeva.

Slično je sa SAN ĐOVANI E PAOLO, na istoimenom trgu na drugom kraju grada, kog krasi i jedna konjička statua - rad starog firentinskog majstora, Andrea del Verokija. Tri mosta dalje od Jovana i Pavla (jer tako se u Veneciji snalazi, brojeći mostove), nalazi se "una kjezeta, tuta di marmo" - "crkvica, sva od mermera", još jedan biser Serenisime: SANTA MARIJA DEI MIRAKOLI (teoretski, naplaćuju, ali ne uvek i u praksi).

SAN FRANČESKO je zanimljiva po, sa mora, upadljivom zvoniku, ali i posebno udobnom klaustru (s tim što je u Veneciji, zbog notorne zbijenosti, svaka klupa posebno udobna). Može se obići usput, prema Arsenalu. Sa druge strane, na putu prema Galeriji Akademije može se obići SAN VIDAL, gde se nalazi jedan divan Karpačo, a i stalno puštaju finu muziku (što, inače, rade u mnogim manjim hramovima, ne bi li vas privoleli da kupite CD).

SAN ROKO je najvažnija među crkvama posvećenim ovom svecu, jer čuva čak i njegovu urnu. Prizorima iz života sv. Roka oslikao ju je Tintoreto, ali su mnogo važnija njegova dela u susednoj VELIKOJ ŠKOLI SV. ROKA (5 e), gde sa neverovatnom originalnošću i energijom, na prostranim platnima, obrađuje novozavetne motive. Tintoreta sam sretao ponekad, i uvek je nezgrapno štrčao u okruženju toskanskih umetnika (npr. u Uficiju, ili katedrali u Luki); njegovi tretmani činili su se neskladnim i naopakim. Međutim, njegova glavna dela, a posebno ova Velika škola, otkrivaju pred posetiocem nezaobilaznog umetnika nepokolebive vizije. Pojedine njegove slike imaju dovoljno dramskog naboja da ispuni čitav film. Tintoreto mi je najskoriji utisak, pa možda preterujem, a nadam se da će mnogi imati prilike da to sami provere.

Pošto nisam imao strpljenja da čekam u izuzetnom dugačkom redu, nisam ušao u Svetog Marka, inače drugu ili treću najpoznatiju crkvu u Italiji. Kada sam najzad našao strpljenja, bilo je kasno, jer se crkva zatvara već u 17h (a otvara, mislim, u 9:30). Opet, da je bilo još mnogo više vremena, bio bih otišao u Veliku školu sv. Đorđa, da vidim Karpačove prikaze svečevog života, a zatim uzeo brod do ostrva San Đorđo sa istoimenom crkvom, gde se nalazi još jedan Tintoreto, a za male pare može se popeti na zvonik (dok je zvonik sv. Marka skuplji). Sve to mi ostaje za sledeći put. Kome se sviđa ova padovansko-venecijska kombinacija, morao bi dakle odvojiti pet-šest dana, da pristojno smesti i vidi oba grada.