Čemu služe poslovne večere?

Poslovna večera. Oh, blasfemične li sintagme! Kada je u nečijem hedonističkom konceptu življenja (kao u mom slučaju), hrana pozicionirana kao jedan od osnovnih izvora uživanja i predmeta obožavanja, a posao uglavnom kao sredstvo da se dođe do najdivnijih đakonija i ostalih divnih užitaka, pojava označena kao poslovna večera zaista je strano telo. Ako me razumete – posao se mora, a jesti se hoće.

Ne bi mi, naravno, prijalo da ovim što govorim ostavim utisak da sam kompletan trut, da živim samo i isključivo da bih jeo. Volim i ja da radim... ponešto i ponekad. A naročito se lepo osećam kad uradim nešto baš dobro. Ali, poslovna večera... Ma, to je, zapravo, ni riba ni devojka, tu, rekao bih, nema ni posla ni blagoutrobija, bar što se mene tiče. Sve mi to deluje kao ordinarno foliranje, koje je, između ostalog, izrodilo i onaj slikoviti retro-soc termin – jagnjeće brigade.

Negativne emocije koje gajim prema poslovnoj večeri odnose se manje-više i na njoj srodne fenomene poslovnog ručka i radnog doručka. Tu je situacija, ipak, malkice manje strašna, jer se ručak ili doručak, po pravilu, dešavaju u sate koji, inače, za većinu poštenog sveta pripadaju regularnom radnom vremenu. Taksimetar, dakle, radi, pa ako se od čoveka koji prodaje svoju radnu snagu zahteva da jede u, navodno, višem poslovnom interesu, bože moj. Ali, budući da ne radim u tzv. drugoj ili trećoj smeni, za poslovnu večeru gotovo da nema opravdanja.

Ritual dobrog obroka je, naravno, potpun tek kada se jede u društvu, ali to društvo bi moralo da bude intimno. Znači, da to budu oni koje volimo, s kim smo bliski, s kim se osećamo dobro i opušteno. Može to biti i neko koga bismo tek mogli da zavolimo ali, u svakom slučaju, neko koga smo sami, slobodnom voljom, izabrali za tu priliku, neko s kim želimo takvo iskustvo bliskosti. Dešava se, svakako, i da na poslovnoj večeri sedite sa zanimljivim, pametnim i prijatnim ljudima, ali uvek ostaje osećaj da bi te njihove vrline jače zablistale u nekom drugom kontekstu.

Slaba je vajda od toga što poslovna večera podrazumeva da se jede na tuđ račun (državni, kompanijski, donatorski...), što teoretski, a nekima, vala, i praktično, dopušta relaksiran odnos prema restoranskom cenovniku i mogućnost kušanja najskupljih specijaliteta i vina. No, ni u tom smislu niste sasvim bezbedni. Svojevremeno je jedna velika američka donatorska organizacija organizovala večeru u „Reci“ povodom ispraćaja odlazećeg šefa beogradske kancelarije, pozvala je krem beogradskog NGO društva, koje je onda, na ne malo zaprepašćenje, imalo samo i da plati ono što je pojelo. Nezavisno od toga, ja znam da nema takve stvari kao što je free lunch, odnosno dinner.

Više mi prija čak i običan sendvič s pogledom na voljeno lice ili, makar, na mali ekran. Da odmaram svoje namučene vijuge dok jedem, da se kalorije u blaženom miru oslobađaju u mom organizmu, a ne da od viljuške i noža zamišljam štit kojim se branim od tuđih sujeta i megalomanskih fantazija, skrivenih iza grandioznih poslovnih planova, briga za stabilnost u regionu, uspostavljanja ličnih veza koje će doneti dobrobit široj zajednici... Radeći u medijima, nevladinom sektoru, advertajzingu... svuda sam nailazio na neke avione/kamione rasute po restoranskim stolovima.

A za stolovima moj tužni lik i usta koja me, što bi rekao jedan čuveni kulturni delatnik Beograda, po povratku s nekog međunarodnog simpozijuma ili nečeg sličnog, bole od osmehivanja. I moje misli o tome koliko bi mi u tom trenutku bilo lepše na nekom drugom mestu, koliko ima dragih osoba koje tako dugo nisam video, a tu gubim vreme, razgovarajući tobože o poslu ili zbog posla, kao da kancelarija nije adekvatno mesto za završavanje poslova. Poslovne večere jednostavno nisu moja scena. Udruženi faktor prehrane i faktor prinude (jer, kao, mora se prisustvovati važnoj poslovnoj večeri) u meni bude nemila sećanja na vojničku menzu.

Ne bih da se pogrešno razumemo, da se nekome učini kako se predstavljam kao nekakva poslovna zverka, kojoj pola života prođe na poslovnim večerama, pa joj se sad malo smučilo. Daleko od toga, ali i ovoliko koliko me prilike nateraju da poslovno večeravam mi je previše. Kada prijateljskom biću moram da saopštim da sam na poslovnoj večeri, obično upotrebim izraz „službena večera“. I to zvuči jednako glupo, ali mene bar donekle oslobađa osećaja pretencioznosti; kao, toliko sam u poslu da mi je potrebna podrška oberkelnera i ostalog personala.

I ne bih da se moj aktuelni šef, ako nekim slučajem pročita ovaj tekst, oseti pogođenim. On je dobar čovek, ne tera me prečesto da budem udarnik s escajgom u rukama. A pošto je dobar, možda će posle ove moje ispovesti još ređe tražiti da se rezerviše stolica i za moju malenkost.