Šareni baloni

Dragi Moji,

Vaši baloni su stigli u alpske krajeve. Poruka primljena. Srećno vam proleće!

Nakon nedelju dana pomnog praćenja Groteske preko internet vesti uživo (uz mnogo jeda i pomalo srama), stigao mi je balon sa prolećnom porukom, poslatom tri dana pre roka. Crveni balon, velik kao kuća, sa porukom jasnom kao dan i namerom čistom kao suza. Od silnog patriotizma, koji me redovno obuzme kada dobar glas stigne iz “matice”, prolih koju suzu radosnicu, te pustih balon da ga dobar vetar odnese dalje, u svet. 

Čitav ovaj nestvarni prizor, sladunjav i patetičan, poput happy enda holivudske melodrame sa poučnom tezom,

podsetio me je na dilemu koju je, još u vreme komunizma, rešavao moj otac: verovati u šarene balone ili ne? Na kraju svoje profesionalne komunističke karijere (koju je teško obuhvatiti jednim zanimanjem), povodom ispraćaja u penziju, a nekako baš dolaskom Slobe na presto, tata mi je ispričao priču o šarenim balonima, koji su se raspukli, poput šarene laže. Neću vas daviti tom dugačkom pričom o svetlijoj budućnosti u koju je, nekada davno, mlad, lud i naivan, verovao moj otac; sigurna sam da ste se i sami naslušali sličnih, u kasnim večernjim, porodičnim, političkim raspravama, osvetljenim svećama i kineskim baterijskim lampama sa ugrađenim tranzistorom. Od tada, šareni baloni na ulicama i trgovima našeg grada dobili su značenje pobune i nepristajanja. Poslednja isporuka šarenih balona, međutim, samoproklamovala se glasnikom proleća.

Složiće te se da je jedinica merenja vremena prilikom dolaska proleća veoma, ali veoma rastegljiva kategorija. Postoji ono zvanično vreme, tačan čas i minut kada nastupa novo godišnje doba, o kojem nas redovno obaveste na vestima. Onda, nešto opipljiviji znaci: duži dani, lepo vreme, miris zumbula, buđenje medveda, senka mrmota, šta već. Zatim, dolazak proleća ima i sasvim subjektivne jedinice merenja, koje se nalaze, verujem, negde duboko u čulu mirisa. Znate onaj osećaj kada duboko udahnete jednog martovskog predvečerja i, prema nekakvom naročitom mirisu samog vazduha, sigurni ste da je stiglo proleće. Ovde, u maloj, sređenoj, demokratskoj, stabilnoj i bogatoj zemlji, proleće stigne svake godine na vreme. U dan. U čas. Čak i ako sneg pada, proleće uvek stiže 21. marta ili 20. marta posle podne, zavisi kako jave na vestima. I valjda baš zato, moji ovdašnji sugrađani ne veruju mi kada im kažem da u mojoj zemlji proleće ne stiže svake godine. Na primer, 1999, pa 2003, ma koliko to, za jedne nestvarno, a za druge patetično zvučalo, u Srbiju nije stiglo proleće. Ove godine, naime, stiglo je tri dana ranije. 

“Kako sad pa to?”, upitali su me moji straight Švajcarci.

“E pa, podsetiću vas, da je jedan od vesnika proleća, buđenje iz zimskog sna. Za neke iz sna, za druge - iz košmara.”

Zapravo, svima je zaličilo da će smrt diktatora spečiti dolazak proleća i ove godine. Zamalo da se tako i desi. Bio bi to sasvim porazni ishod, ravan košmaru. Ali, čini se da su i u svojoj smrti, dobri duhovi jači od zlih, ma koliko krhki i malobrojni na prvi pogled izgledali. Sećate se dobrog glasa: “Probudite se. Imamo istorijsku šansu da učinimo nešto za bolju budućnost. Jer ako Srbija stane…”  I onda, s obzirom na sve proživljene košmare, na izglede na bolju budućnost, na razoračenja naših otaca, na veru u sebe same, na dejstvo vilinske prašine i dobrog vetra, da li verujete u šarene balone? a) Ne verujem u šarene laže; b) Svaka generacija ima sopstvene zablude; 3) Verujem da će poslednja isporuka šarenih balona stići na svoje odredište.