Na šta nas sve može naterati autoritet?

Međutim, postavlja se pitanje koliko je ljudi zaista prošlo i poverovalo u ovaj test.

Milgramov eksperiment je možda i jedan od najpoznatijih psiholoških eksperimenata na svetu, budući da se loše vesti prve čuju, a ovaj eksperiment donosi neke loše vesti o čitavom čovečanstvu. Čini se da bi 65 odsto ljudi mučilo drugu osobu, ukoliko im neka osoba od autoriteta osoba to naredi.

U Milgramovom eksperimentu osobe se uveravaju da će učestvovati u eksperimentu poboljšanja pamćenja, a osoba u susednoj prostoriji, povezanoj interfonom, biće testirana na osnovu njihovog sećanja, odnosno da će biti podvrgnuta sve snažnijim elektrošokovima ukoliko se prva osoba nečega ne seti.

Naravno, osoba u susednoj sobi je glumac i uopšte nije podvrgnuta nikakvim šokovima. Ukoliko se ispitivana osoba usprotivi šokiranju druge osobe, glas koji postavlja pitanja počeće da joj izdaje naredbe preteći da nastavi eksperiment.

Na kraju se iz druge prostorije više neće čuti ništa, što bi ispitivanu osobu trebalo uveriti da je svojim pogrešnim odgovorima i istrajavanju u eksperimentu ubila nekoga.

Iako neki ljudi smatraju ovaj eksperiment pozitivnim iskustvom, a jedan ispitanik zahvaljuje što mu je probudio savest, drugi ga smatraju traumirajućim.

Jednu ženu je na učestvovanje navela njena cimerka, koju je ova zatim "ubila" tokom eksperimenta. Naravno, više nisu živele zajedno.

Eksperiment je naterao psihologe da zatraže zahtevnije standarde po pitanju eksperimenata nad ljudima.

Rezultati ovog eksperimenta zasenili su etičke standarde. Ispostavilo se da bi čak 65% ljudi mučilo druge ljude do smrti, ukoliko bi trpeli neki pritisak. To je podstaklo brojne debate među psiholozima, ali i po kafanama.

Džini Peri, autorka knjige "Behind the Shock Machine", potražila je brojne učesnike eksperimenta i ponovo ispitala beleške vođene tokom eksperimenata.

Milgramove beleške navode da je 75 odsto učesnika verovalo da je sve što se dešava u eksperimentu stvarno, ali Peri procenjuje da je reč o 50 procenata.

Ljudi koji nisu poverovali da podvrgavaju druge šokovima bili su voljniji da nastave eksperiment. Želeli su da vide koliko će daleko ići, dok su oni koji su ih ispitivali želeli da vide to isto.

Oni koji su zaista verovali da šokiraju druge trudili su se da intenzitet šokova održe niskim. Peri smatra da bi trećina ljudi odustala od daljeg šokiranja, čak i kad bi verovali da su dešavanja u eksperimentu stvarna.