Egipat u 34 slike

Pripreme za prvi odlazak na drugi kontinent zahtevaju treći stepen koncentracije!

Desetine saveta koje smo prikupili nekoliko dana pre putovanja, poklonjeni kao rešenja za stotine problema koje bismo mogli imati tokom boravka u zemlji hiljadu vekova učinili su da torbe zatvorimo sa blagom zebnjom – jer, po informacijama koje smo dobili, odlazimo u zemlju čije lepote svakako oduzimaju dah, ali kao i svaka previše zavodljiva lepota -  i ova pod feredžom krije nebrojene opasnosti za Belog čoveka: neispravnu vodu; zaraženo voće, povrće, meso; plahovite kamile, vodiče kamila ali i kairske vozače; dnevne vreline i noćne hladnoće; džeparoše u odeći lopova; lopove u odeći policajaca; loše policajce u odeći vojnika; surove vojnike u odeći terorista kao i sve ostale neočekivane obrte sudbine koji se mogu poroditi samo u glavama isuviše brižnih majki i zajedljivih rođaka koji će ovo leto provesti kraj reke Dunav.

Zbog svega navedenog, a sve sa željom da budućim putnicima olakšamo odlazak na odmor, opisujemo vam Egipat u 34 slike. Ukoliko bude koja više ili manje, nećete zameriti. Oslanilo nam se pisanje putopisa.

Aleksandra – zahvaljujući neuništivoj ažurnosti organizatora iz agencije «Kon-Tiki», ovoga leta, za razliku od prošlog nije putovala pod pseudonimom «gospođa Krivokuća», ali je to ovoga puta bilo gotovo nevažno. U Egiptu žene niko i ne oslovljava (ne računam prodavce sa Hailili Bazaara, to nisu Egipćani već Sinovi Đavola Trgovine, vidi pod «H») Sva pitanja, komentari, zahtevi za bakšišom, još bakšiša i još malo upućivani su «glavi porodice», tj. meni.  Brošurica koju smo imali pri sebi nije bezrazložno sadržavala i sledeću rečenicu «Nije neobično da žena prekine školovanje i posveti se, na zahtev porodice, kućnim poslovima i mužu».

Ain Soukna (interno zezanje – «Aiiii sokna!») – Tridesetak hektara zemlje oteto od pustinje i pretvoreno u modernu oazu. Četrdesetak kilometara od grada Sueca, oko 120 km od Kaira, na obali Crvenog mora. Ograđeno visokim zidom, raj za porodice sa decom koja ne smeju u vodu dublje kolena. Palme, ptičice, patke, komarci, nenapadni nosači kofera i ponekad previše pričljivi konobari. Uzgred, na zvaničnoj prezentaciji hotela u kojem smo bili lepo piše: zvanični jezici - engleski, italijanski i «jugoslovenski».

Automobil – najčešće Zastavina 128-ica ili «kec». Sva vozila razlupana više ili manje. Egipćani tvrde da uopšte nije važno da li je automobil star ili nov – važno je da ima motor, volan i sirenu. Kako se ne poštuje nijedno od postojećih bazičnih pravila «ponašanja u saobraćaju», signalizacija se obavlja rukama, sirenama ili vikanjem. Semafori uglavnom ne postoje, prelazi za pešake su im značajni koliko nama table iz vremena NOB-a na zgradama u Beogradu a saobraćajci ponekad zaustave nezamislivi protok vozila ne bi li, na trotoaru u međuvremenu okupljenu grupicu od 30-ak ljudi nekako propustili na drugu stranu ulice. Rasulo začinjeno činjenicom da je u nekim delovima grada saobraćaj organizovan nadvožnjacima u više nivoa svakako je inspirisalo Lik Besona da u «Petom elementu» (koji počinje i završava se u Egiptu) scenu opšte jurnjave «kroz nivoe» prelije muzikom Khaleda, autentične zvezde RAI zvuka, koji se, naravno, sluša i u Egiptu.

Bakšiš – Pokretačka sila kompletnog egipatskog društva. Ključ koji otvara vrata restorana, autobusa, muzeja, ali i svih grobnica i sarkofaga (ako vas uhvate da fotografišete tamo gde se ne sme dajte bakšiš i eksces će biti zaboravljen). Običajna dobrovoljna obaveza, znak lepog vaspitanja (onoga ko daje), inicijator širokih osmeha i polurazumljivih «Zenk ju, mistr!» mrmljanja. Kako su prosečne plate mizerne (od 2000 – 3000 dinara, dok su cene jače od beogradskih) bakšiš je zapravo institucija koja obezbeđuje preživljavanje mnogima.

Voda – po priči – ispravna, ali se ne preporučuje za piće. Kako su nas mame učile, nismo je pili, čak je ni za pranje zuba nismo koristili. Cena flaširane vode varira od imena («Nestle» je prilično popularna), doba dana, mesta na kojem je kupujete, te svakako procene prodavca. Pola litra vode može se kupiti za 2 funte (cca. 20 dinara), ali i za 8,5 funti, pri čemu vam to sa bakšišom dođe i svih 10.

Vodič – apsolutno neophodan ne samo radi objašnjavanja kompleksnosti drevne istorije već i kompleksnosti momenta. Ključna rečenica: «... kada stignemo tamo nemojte pristajati na jahanje kamila jer ti pošteni sinovi Ali Babe vole da turiste odvedu u pustinju i onda ih ucenjuju...». Sva zahvalnost Nebojši iz «Kon-Tikija»

Giza – prvi susret sa piramidama za mnoge turiste. Prvi susret za mnoge sitne preprodavce džidža-bidža sa turistima koji se prvi put sreću sa piramidama. Sve u svemu zabava jedna, sačinjena od cimanja turista za rukav, nasilnog nabijanja čaršava na glavu (za novac, naravno!), «Tejk a pikčr of mi vid ju maj frend, Serbija!» i sličnih lokalizama koje pomalo ometaju užitak u onome zbog čega se dolazi – a to su, jel'te, piramide, o kojima će kasnije biti više reči. Sve ostale podatke o Gizi možete pročitati u svakom iole ozbiljnom udžbeniku, te vas više ne bismo gnjavili monumentalnošću trenutka.

Grad Mrtvih – svakako najbizarniji kvart Kaira. Zapravo bivše groblje, gotovo nepoznate površine (širi se!), na kojem trenutno živi dosta miliona ljudi (od 3 do 10!) naravno najnižeg staleža. Utočište za sirotinju i begunce, naseljavano tokom mnogih godina, ponajviše tokom Izraelskog upada u Egipat 1973. Po predanju, policija ne zalazi u taj deo grada a elektrifikacija im je omogućena (ne i svima uvedena) pre 2-3 godine. O vodovodu nema govora. Grad Mrtvih se inače ne nalazi van grada već u širem centru, i okružen je pristojnim, ili čak prenaglašeno elitnim naseljima.

Damask (ovo je intermezzo!) – viđen iz aviona, noću, zamućuje pogled blistavošću i veličinom. Na žalost, nismo zakoračili na tlo Sirije. Ali, jednom...

Digitalni aparat – neophodna ne samo zbog kapaciteta već i mogućnosti stalnog fotkanja i brisanja istih u slučaju nezadovoljstva, koje je često ukoliko slikate iz autobusa u pokretu, što smo često radili.

Đ – vidi pod Dž!

Egipat – «Od svih zemalja na svetu Egiptu je najviše nalik Jugoslavija» reče Naser Titu, verovatno prilikom otvaranja treće boce slovenačkog vina sa pogledom na zoološki vrt na Brionima, za koje je isti (Naser, ne Tito) zapisao da predstavlja otelotvorenje muslimanskog raja. Kako ne znamo kako izgledaju muslimanski raj i Brioni, možemo samo da potvrdimo da je prvi iskaz apsolutno tačan: previše opušteni ljudi («Uan minit» - prevod: 5 minuta, «faj minits» - dva sata), sistem koji zapošljava ljude reda a ne rada radi, očajna organizacija, potpuno odsustvo urbanističkog plana – sve to fascinantno podseća na našu otadžbinu. Još kad rašire krezubi osmeh i mahnu iz rasklimatanog Yuga, imate sve.

I videli smo i ... – ovu tačku koristimo kao utočište za ono što neće ući u «pojmovnik». Dakle, videli smo: «Al Haram Hospital»; kamile; pustinjske guštere; egipatske mačke; Lunu Lu u Muzeju (živu, ne kao eksponat); fantastičnu džamiju na visoravni iznad Kaira; veoma lepu Koptsku crkvu u starom delu Kaira; Zamalek – jednu od najpoznatijih četvrti u kojoj se nalazi i naša Ambasada i o kojem je lepo pisao B.Miljković; ponešto se i otima zapisivanju...

Jelo – bazirano na zelenišu, ovci i testu. Zeleniš je odličan ali ume da stvori probleme (vidi pod slovo «P»), ovca nije neka ali se uz malo bakšiša može doći i do piletine.

Kairo - Zavodljiv i štrokav, ponosan ali izubijan. Prosto mami na novi dolazak, koji ćemo u potpunosti posvetiti samo njemu. Svaki dodatni iskaz bio bi preteran, jer ga za 2.5 dana svakako nismo ni upoznali, već jedva osetili... Preletali smo ga oko 20 minuta, od aerodroma do hotela (koji je, takođe, «U Kairu») putovali potpuno praznim ulicama (4 ujutro) oko sat vremena... Oko 25 miliona stanovnika, preko milion automobila.

Letovi JAT-a – puni iznenađenja! Primislio sam da im oprostim čekanje na Kairskom aerodromu od 01.30 («morate dva sata ranije da dođete») do 05h («malo kasnimo...», «...pomerite putnike iz Damaska koji su zaspali da biste imali mesta») da su mi dali zemičku više za doručak, ali kako mi to nisu uslišili, nemam ništa lepo o njima da kažem.

More – nije Crveno :) već tirkizno, sklono bežanju (oseke čine da se povlači i po 50 metara od plaže), toplo ponekad preko granice prijatnosti. Dovoljno slano da se može plutati bez ograničenja i napora.

Memfis – drevna prestonica Egipta. Zahvaljujući već opisanoj ažurnosti Egipćana tek od 1960. proglašen Nacionalnim blagom – što je Egipćanima dalo elegantnih 3000 godina da raznesu sve što su mogli sa tog lokaliteta. Zapravo, od Memfisa nije ostalo bukvalno ništa, osim gradića koji se ponosi tzv. Muzejom sa pet statua i prljavim toaletom. Tužno.

Ol Inkluziv! (eng. «All Inclusive», egip. «Aj ofer džast van drink for jor ol inklusiv arejndžment»). Kako kaže naš vodič, «Egipćani još uvek vežbaju taj koncept». Što bi značilo – nisu sva pića na «A.I» karti, traje od-do, mrko te gledaju (jer ne nosiš novac u džepu, samim tim – nema bakšiša), te ukoliko u lokalnoj radnji vide oznaku koju ti okače o zglob po dolasku u hotel, cene udvostručuju. Ipak, omogućava pristojan izbor hrane i pića za glavne obroke, ležaljku, peškire, sportske rekvizite i slično.

Proliv – gotovo neizbežna pojava, ma koliko se trudili. Nalogodavac svih kretanja, glavni organizator života i neprijatelj pred kojim je naša medicina nemoćna. Na sreću, egipatski farmaceuti nisu.

Piramide – kao što su fabule o njihovom nestanku prilično nestvarne tako deluju i uživo. Kada se pojave na horizontu, ovlada vas utisak da ulazite u razglednicu ili filmski set. Kada ih konačno dodirnete rukom ili se popnete na stepenik, osetite impozantnu veličinu i želju za večnošću.

Polumesec i zvezda – jedina dva nebeska tela (počeli smo da pomišljamo da su artificijelni, jer se nit' pomeraju nit' menjaju) koja se zapravo vide na nebu tokom noći.

RAI – vrsta arapske «groovy» muzike, čiji su najglasniji predstavnici svakako Chab Mami i Khaled. Iako geografski više pripada Alžiru i Maroku, perfektno funkcioniše kao prateći soundtrack sa mp3 playera u putovanju kroz pustinju.

Sfinga – zaista impresivna, bezvremena, od momenta kada je otkrivena ponovo prekrivena velovima predanja, nagađanja, lokalnih legendi i misterija. Svakako, ponovo ćemo vas uputiti na relevantne istorijske udžbenike u cilju dodatnih saznanja, a mi idemo dalje sa našom pričom.

«Smuz Operejtor» - (eng. Smooth Operator, pesma Sade Adu) stalni segment repertoara lokalnog zabavljača/pevača u Ain Soukni čiji je engleski toliko loš da nam čak nije smetala ni ta travestija da muškaraca peva tipično «žensku» pesmu...

Stella Di Mare – Hotel sa 4 jake zvezdice, udobne sobe, blago plastični a prirodni travnjaci, 3 bazena. Osoblje ostavlja čiste peškire formirane u oblik labuda koji pluta pored srca, sve posuto cvećem. Svakako za preporuku! Još ukoliko poslušaju naše sugestije o izgradnji bara «iznad vode», uvođenju Fashion TV-a u izbor kanala i ideju o terenu za fudbal u senci (jer, igrati na 45 Celzijusovih može biti zabavno samo 2x10 minuta, čak i kad pobeđujete!) i ostale genijalnosti za koje se nadamo da će nam doneti gratis odmor od 15 dana sledećeg leta, biće to hotel i po!

Suec – nekadašnji centar regiona, uništen ratom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Zamišljam ga kao Malu Veneciju Afrike, prečicu koja se mornarima ostavlja više vremena za pijančenje i ajnc, kapetane sa lažnim povezima preko oka koje drže da bi ih posada više poštovala, mirisi začina i «tajni teret metaka u korpama sa paprom» (D.Rundek)

Taksi – Imenica koja je verovatno, porodila sličnu - «taksimetar» - što u Egiptu nije slučaj! Sve vožnje se ugovaraju unapred i na «viđenje» - ali do najsitnijih detalja - tako da se vozač onemogući u pokušaju da naplati po principu «Aj told prajs per person, not per ol of ju!»

Urbanizam – još jedan biser Kaira, ali i države Egipat koji zahteva posebnu pažnju. Većina zgrada u Kairu je ili u očajnom stanju ili – nedovršena a useljena. Lokalni zakon kaže da se državi ne plaćaju komunalije dok se zgrada ne završi. Logika samim tim nalaže – živećemo u nedovršenim kućama! Kilometri gradališta, poluzapočetih useljenih zgrada od crvene cigle koja lagano žuti od pustinjskog vetra «dorađeni» su činjenicom da ukoliko ne plaćate komunalije – nema komunalaca, što bi značilo: đubrišta dosežu drugi sprat zgrade... Konačno, svako podiže zgradu gde mu se hoće, što ne važi samo za grad već i pustinju kao takvu – Princip «satelitskih naselja» ovde je unapređen u «intergalaktička naselja» tako da stambeni blokovi (poluzavršeni, a useljeni, naravno!) niču niotkuda iz pustinje.

Funta, Egipatska – Domaća valuta, koje se državljani Egipta odriču baš onako kako smo mi to činili u periodu obožavanja Nemačke Marke. Za 1 EUR dobijate oko 7,5 funti, što olakšava tentativne, ali direktne preračune u dinare: 7,5 funti = 75 dinara...

Hailili Bazaar – prašnjavi, gromoglasni krah vaspitanja, znanja, humanosti, matematike, logike i biologije, koji su određeni članovi naše ture smatrali šarAmantnim... Neopisivi grabež ne robe, već kupaca od strane prodavaca, koji se zasniva na nekoliko ključnih rečenica («Helou Serbija! Kam in hir! Ju ar laki men! For medam! Baj for medam! Baj for lak!»), otimanju torbi iz ruku ne sa lopovskim namerama već idejom odvlačenja u «radnje». Začini, krpice, tabureti, srebro, zlato – sve je dostupno i sve je podložno cenjkanju, o kojem mi kao osobe koje nisu u tom pomoru nisu kupile NIŠTA ne možemo mnogo da dodamo. Gluma u kojoj uživaju tokom cenjanja podseća na latinoameričke serije što zaista ima određenog šarma i pokazuje poneki zlatni zub u osmehu, ali ovaj lokalitet smo napustili praznih šaka, srećni što smo ostali živi.

Havaga – u slobodnom prevodu «Glupi beli klipan koji je dozvolio svojoj ženi da hoda nepokrivena sa gomilom para u džepu koje je svakako donela da potroši kod nas, samim tim prodajmo im nešto po paprenoj ceni!». «Havaga» zaista označava bele lakomislene turiste u njihovom žargonu, a zdrava arapska logika kaže da niko ne prevozi novac u džepu hiljadama kilometara tek tako već da bi ga potrošio. Ukoliko prodavcu kažete «Aj em not a havaga» dobićete gromoglasni smeh kao odgovor.

Hilton – bezobrazno raskošni hotel na obodu Kaira. Soba dužine cca. 17 metara, kreveti za jednog u kojem može da spava troje i kupatilo veličine terena za skvoš.

DŽogani Fantastiko – apsolutna zvezda naše grupe. Neumorni džuskač (na plaži, na terenu, u restoranu), najradoznalija osoba u svakoj situaciji (zli jezici bi rekli: «Šta se čudite njegovim pitanjima, on to nije učio u školi!»), sada ponosni vlasnik nekoliko statua sa Hailili Bazaara i svakako dovoljno impresija da će se njegov naredni «projekat» zasnivati na «Džuska Ekipa do Egipta» konceptu... Ujedno, centralni lik mog omiljenog citata, koji je izgovorila Aleksandra pri konačno uspešno izvedenom begu sa Hailili Bazara – «..'bem ti bazar kakav je kad se radujem što vidim Džoganija!»

Šta dalje?... – otići ponovo, ovoga puta pratiti tok reke Nil sve do Luksora, zatim naglo skrenuti ka Šar(a)m(antnom) El Šeiku ili nekom sličnom mestu.

Prošle godine, po povratku sa Krfa rekli smo da nam miriše Sredozemlje, te smo ga ove godine i preleteli... Hajde da sada krenemo prstima po karti ka nekim udaljenim ostrvima...

Pisano u leto nulačetvrto,

Nebojša Krivokuća