Seks i grad očajnih domaćica

Na portretima planeta bez ljudi nastanjenih ženama bez seksualnost, bez polnosti, sa ženama kao elektronskim individuama koje su tragovi mehaničkog, hiperrealističkog, simulacijskog sajber sveta, američka umetnica Sindi Šerman dovodi nas do sveta koji nije naš – već je reakcija na simulakrum, logiku hladne mašine bez emocija čija snaga leži u njenoj moći da oslikava svoje praroditeljke kao idealne modele iz istorije umetnosti.

U zajednici bez zajednice, u svetu nastanjenom sablastima, u senci istorije na ivici iščezavanja, Sindi Šerman od 70-ih godina radi filmove koji opčinjeni ogoljenošću vlastitog mehanizma iščezavaju u pojavnom. To su simulakrumi filmova, gotovo snimljeni filmovi koji nisu nikada u potpunosti realizovani, to su filmovi koji kao fatamorgane svetlucaju u praznini razvodnjene pustinje, kao simulacije bez uzroka i simulakrumi bez uzorka.

U tom zaleđenom kadru obilja zbilje, naslonjena na materiju američke B-kinematografije 50-ih i 60-ih godina 20. veka, Sindi Šerman u svojim performativnim strategijama prerušavanja postaje idealna kritička – poststrukturalistička mašina za proizvodnju identiteta. Ona je uvek Drugo. Bilo da je sanjiva studentkinja usamljena na eteričnom sedištu svog mikrokosmosa, uzvišeno hladna fam fatal čija umetnost zavođenja divno prožima njeno grešno telo, glamurozna zavodnica, bestidna lepotica ili suburbana (dakako očajna) domaćica obrasla u korov palanačkih tajni, ona je uvek drugo.

U klasičnom kulturno-društvenom konstruktu polarizovanom na pozicije muškarac-imati i posedovati, i žena-biti, nadzornik žene unutar žene, iz vizure Berdžera, jeste muškarac kao nametnuta kolektivna fantazija identiteta. Ono nesvodljivo, nepojmljivo, iracionalno, užasno je žena kao Drugo. Govoreno klasičnom deridijanskom terminologijom – ako bi posedovali, držali i razumeli drugo, onda ono ne bi bilo drugo. Ako je muškarac stil, onda žena ne treba da brine, jer je ona stil i pisanje, toliko artificijalno biće da može da živi na osnovu osećanja koja izaziva. Tako i u Talmudu stoji: „Žena je narod za sebe“.

Zato Sidni Šerman svoje fotografije „piše“ mastilom tipično rezervisanim za muškarce, pokazujući da su sve te predstave identiteta društvene konstrukcije. Kršeći svojim delom tradicionalne šablone, Šermanova svedoči o čistoj nepomućenosti forme ispražnjene od svakog sadržaja, rasipajući tragove o subjektu bez subjektiviteta kao onom Igltonovom „praznom kućištu bezličnih kodova“.

JA u neprekidnom procesu rastakanja, kako bi ugodilo svojim savremenicima, stalno mora podešavati svoje lice prema novom „ja“, kao haljinu ušivenu po novoj modi. Neminovno je, stoga, da se stalno sreću lažni neko i pravi niko.

Pop ikona, muza njujorške rokenrol scene 70-ih godina, „high-tech“ sveštenica kasnog 20. veka, Lori Anderson, svojim višemedijskim umetničkim opusom ispisuje kontrapunktivno pismo o krhkosti ličnog i seksualnog identiteta. Izložena treptajima hipertehnološkog okruženja, Lori Anderson u mreži ljudi i medija izoštrava Barouzov zahtev da se carstvo reči zameni carstvom tišine, uobličavajući izveštaj s počinka u središtu oluje rasplinutog subjekta propalog u urušenom svetu o čemu svedoče i stihovi teme „Izgubljena umetnost razgovora“: „Žena koja se pravi da je filmska zvezda. Muškarac koji se pravi da je kralj. Žena koja se pravi da je balerina. Muškarac koji se pravi da ume da peva. A ja se pravim da me voliš, a ti se praviš da si tamo. A ja se pravim da mi je lepo, a ti se praviš da ti je stalo. Izgubljena umetnost razgovora“.

Baš kao otuđeni manekeni života bačeni u ambis zaborava egzistencije u drami Maje Pelević „Ja ili neko drugi“. Ova nihilistička simfonija svojim hladnim skalpelom sjajno dijagnosticira bolesti horora savremenosti, rasecajući fenomen gubljenja obrisa identiteta.

U projekciji sveopšte medijske kakofonije, kada se umesto proizvodnje života proizvode konfeksijski životni stilovi, car je go, ali dete koje to viče je autsajder. Sve vreme se, naime, radi o prodaji realizma (a kada se realizam prodaje, on je fikcionalan) i podeli uloga. Ne mora niko biti Sidni Šerman, Lori Anderson, Barbara Kruger ili Maja Pelević da bi to primetio. Možete jednostavno gledati i slušati Kajli.

„Pop je prljava reč“, kaže Kajli Minog, ali je upravo ona svojom čarobnom pojavom dekontaminirala ovaj pojam. Kada je jednom prilikom objašnjavala kako je od sitne, male tinejdžerke postala erotična grešna zavodnica čija figura u kompromitujućem položaju izložena u muzeju Madam Tiso izaziva metež, Kajli je lakonski približila čitavu stvar rekavši: „To je sve igranje različitih uloga“.

Sada se na ovom mestu vrlo verovatno očekuje asocijativni rez na kraljicu majku popa Madonu. Ok. Evo odmah.

Neprestano vogue-irajući račvastima stazama svoje karijere, Madona prelazi puteve od igračke za dečake koja dečake tretira kao svoje igračke, preko ambiciozne plavuše („Blonde Ambition“), surove materijalistkinje („Materiall Girl“), barbike video generacije („La isla Bonita“), tehno-seksualnog hibrida (Gotijeov konusni grudnjak) i porno divljakuše („Erotica“, knjiga „Sex“) do dobre majke i svemirske kaubojke koja 2007. godine na „Live Earth“ koncertu u punokrvnom naboju rokenrol energije vitla gitarom u ritmu orgazmičke disko groznice. Skrivena iza predstava i imidža, Madona je potisnula Lujzu Veroniku Cikone-Riči, postajući euforični fantom koji intenzivno menja identitete kao odela.

Gradeći klackalicu ambivalencija, Madona je svojim seksualnim identitetom zgražavala i buržuje, i puritance i primitivce, što je posebno naišlo na oduševljenje profesorke Kamil Palje, koje je u svojoj amblematskoj knjizi „Seksualne persone“ tim povodom zaključila: „Feministkinje poručuju - skinite maske, a Madona pokazuje da nemamo ništa do maski“.

Konfrontirajući tekst i sliku, Madona je u temi „Open Your Heart“, 1986. godine poručila – bolje upražnjavati seks nego biti seksi, ali u skladu sa novomilenijumskim ulaskom u stilistiku despiralizovane numerologije kabale, uvek poželjna Madona je jasno eksplicirala da ona ne ovaploćuje seks u čistom arhetipskom ključu, niti seks kao ideju – već da sve vreme praktikuje magijski postupak mimeze seksa i identiteta. U sveopštoj gnoseološkoj i epistemološkoj zbrci kada umesto progresa dolazi do ontološkog regresa, nema fiksacije, već samo prezentacije identiteta.

No, bilo da je boginja ili „devijantna malograđanska kučka“, Madona je neko na koga se, kako je Jelena Mačić jednom lucidno primetila, ne pali nijedan muškarac, već homoseksualci i žene u problemu.

Tako ćemo se mi još malo fokusirati na Kajli: em je mlađa, em je lepša, em je omiljena gej-ikona, čak je i plastičnija od Madone, a i sama gospođa Riči je 16. novembra 2000. na evropskoj dodeli MTV nagrada nosila majcu sa imenom Kajli. Ma, mislim, super je. Dakle, Kajli.

U raznovrsnim igrama sa konvencijama identiteta, ili pre sa njegovim čudnovatim odsustvom, Kajli postaje Lolita koju kopiraju druge Lolite. To su one Lolite kojima su citati stila jedine preostale svetiljke u magli. U toj preobilnoj fizici stimulacije, u toj zavodničkoj igri izmanipulisanih maštanja i slika žene, Kajli se ukazuje kao virus potpune pozitivnosti kome se niko, ma koliko se trudio, ne može odupreti – ni adolescenti, ni sredovečni muškarci opsednuti njenom opsesijom.

U spotu „What I Have To Do“, eklatantnom primeru stila „Sex Kylie“, venčala je šik 60-ih sa cool travestijom 90-ih, a u „Put Yourself In My Place“ replicirala je stil arhetipske heroine Brabarele, što je inspirisalo Džona Galijana da je opiše kao mešavinu Lolite i Barbarele.

Znakove stila „Camp Kylie“ signalizirala je spotom „Never To Tell“, a drag queen imidž, kolaboracija sa kič princezom popa Eltonom Džonom lično na temi „Sisters“, kao i francuski poljubac kojim je častila ex-Spice Girl Geri Halivel na dodeli nagrada koje je organizovao „Chanell 4“, obezbedili su joj status ikone i u gej krugovima. Povodom toga je i rekla: “Zaista volim da budem kič ikona. Ponekad sam toliko kemp da zaboravim uopšte kako se zovem“. Na ovom mestu bi se Madona naljutila jer u kabali reči imaju mnogo ozbiljnije značenje kada ih izgovorimo.

Bilo da je devojčica iz Oza koja je konsekventno proučila Madonin „Seks“, bilo da sjedinjuje stilove "Camp Kylie" i "Sex Kylie" u singlu „Cant Get You Out Of My Head“ ili da u jednom od najerotičnijih singlova svih vremena „Slow“ ostvaruje hedonističku Kraftwerk-go-disco utopiju, Kajli, taj uvek omiljeni objekat muške i ženske fascinacije, sada je postala subjekt želje u svetu bez objekta. Naravno, sve vreme Kajli izgleda suviše dobro da bi bila stvarna.

Osim života, ni smrt nikad nije bila lepša sa lešom Kajli u jezercetu u njenoj čuvenoj kolaboraciji sa sunarodnikom Nikom Kejvom u singlu iz ekstremnih životnih stanja „Where The Wild Roses Grow“. Kajli je dokazala da je evakuisana iz prostora realne smrti. I kada su sve njene ćelije bile maligne, ona je pucala od zdravlja kao da i ne zna za svoju bolest. Smrt sa Kajli deluje kao nešto manje verovatno. Dosad samo naše nesvesno nije znalo za smrt, sada više ne zna ni naša svest.

Paletom raznih eliksira mladosti, estetske hirurgije, zdrave ishrane i kozmetike, smrt je brutalno komercijalizovana, izbačena iz zgloba razmišljanja „svetskog uma“, a sve te popravke urađene su na ženi zbog poboljšanja muške erekcije. Ženska seksualnost se ritualizuje zarad instrumentalizacije muške moći.

Savršena lascivna domaćica u veoma nesavršenim nevoljama, grešno zavodljiva, pohotna komšinica Eva Longorija, sa pogledom koji obećava zavodljivo ispunjenje originalnog greha (oh, kako je lepo ovo pisati!); Que Bella Figa – prirodna, otmena, seksi inspiracija najfantastičnijih fantazija – Monika Beluči, vatrena zavodnica od čokolade – Selma Hajek, zavodljiva žena mačka sa telom peščanog sata – Hali Beri, lepa, neinhibirana napaćena moderna Venera koja uzima sve što želi bez izvinjenja – Anđelina Džoli... Gozba slavnih tela pripremljena po receptu plastičnih operacija stvara novu vrstu žive, objektne skulpture, organizma kao umetničkog dela koji omogućava da vaš libido putuje u predele koje se niste do sada usudili posetiti.

Da bi balansirao u umreženom haosu razglobljenih koordinata izgubljene ontološke ravnoteže, umetnik na medijskoj pozornici mora da se prilagođava svetu koji se menja.

Ljudi su zaboravili na svoje bivstvo, pa je valjda skoro svakome daleko lakše da kaže šta nije, nego šta jeste njegov identitet. Ne treba izgubiti iz vida da je i Apolon dospeo u dionizijski vrtlog rastvaranja identiteta.

Svako je jednom imao san da ima svoj san.