Osamdesete - još jednom o...

Preokupacija osećajem za istoriju je posledica društva koje ništa ne može da pruži do revitalizacije retro stila i pogleda na svet, do posezanja za idealima i vrednostima prošlosti koje traje i danas kroz susrete sa novim generacijama publike. Jezikom normalnog sveta, naš doživljaj trenutno najekspanzivnije nostalgične dekade 'osamdesetih' nije utemeljen u istinski doživljaj osamdesetih, već 'kako strejt kultura vidi osamdesete'. Odatle drvlje i kamenje na autora teksta o grupi Duran Duran (a ne toliko na sam tekst i njegov doživljaj istih), jer konzumenti nostalgije osamdesetih uglavnom se sećaju osamdesetih po transferu pevača grupe Valentino ili po stounvoš farmerkama koje su nosili stariji brat i sestra pošto su oni bili musavi klinci.

To sve znači da autor teksta i dalje stoji iza teksta o Duran Duran, jer su oni tokom osamdesetih zaista bili najpežorativniji način da se diskredituje svačiji muzički ukus koji ubraja Sajmona i ekipu. Danas su DD ozbiljan bend upravo iz perspektive današnjice, ali ne i iz vremena prošlog.

Dominantne slike kolektivnog sećanja u stvari su specijali stranih (i domaćih) magazina koji daju iskrivljenu sliku istinskih osamdesetih stvarajući utisak da je sva muzika bila sintetizovana, da su sve frizure imale sarmice, da su heroji onda, u stvari, heroji i danas. Kao što i danas imamo The Killers ili Mityu Buenu, tako smo i onda imali Love and Rockets i Debbie Gibson.

Možda najbolju sliku istinske modne stilizacije osamdesetih možemo naći u filmu Džonatana Demija 'Married to a Mob' sa Mišel Fajfer. Obratite pažnju na frizure, sakoe, boje, na bele čarape! Ah, popularne gipsane čarape za koje se misli da su uvek bile modna pošast. Znam, u spotu 'Jelaous Guy', Brajan Feri je imao bele čarape na belo odelo, i to nije sporno, ali ne i Metju Modin u spomenutom filmu, ili Ian Mekjuloh u ranim i srednjim inkarnacijama omiljenog nam benda 'Echo & Bunnymen'.

Sa druge strane imamo fenomen tzv. 'reunion' filmova u kojima svi likovi koji proslavljaju deset godina mature su, gle čuda, rasli u osamdesetim. Pogledajte 'Rommy and Michelle's High School Reunion'. To su osamdesete. Pogledajte 'Grosse Point Blank'. To su osamdesete kojih se ne stidimo. 'Beautiful Girls', i svakako 'Donnie Darko'. Romi i Mišel i Doni i Darko, dva lica iste stvari, ironija, mračnjaštvo, lude frizure, buntovništvo, dobra i loša muzika. Ako je nekom stalo da stekne utisak o osamdesetim neka kopa, Shriekback, Tones on Tail, Man Without Hats, Curiosity Killed the Cat, The Replacements, Siouxsie, Glove, Eight Wonder, China Crisis, Prefab Sprout, Blue Nile, Lloyd Cole & Commotions, Man at Work, Paul Hardcastle, T'Pau, Primitives, Swing Out Sisters, Strawberry Switchblade, Voice of The Beehive, Heart....nije samo DD, A-Ha, Culture Club, Madonna, Cyndi Lauper, Eurythmics, Kim Wilde, The Smiths, New Order, Bananarama i Pet Shop Boys. Onda, "Betty Blue", "Breakfast Club", "Ghostbusters" su osamdesete, kao i celibat Stivena Patrika Morisija, razmazani karmin i frizura kao gnezdo Roberta Smita, isiljena gej estetika Boja Džordža ili potraga za mitskom Amerikom U2.

Povijanje nogavica, kripersice na bele čarape, šarene majce, povlačenje rukava u svakom trenutku, znojnice, pumparice, bedževi. Nostalgija nije sama po sebi ni štetna ni opasna. Doživljaj nostalgije je ono što diktira celokupnu sliku. Tako vidimo i šezdesete i sedamdesete, i uvek ćete nailaziti na cepidlake koji će Vam se smejati u lice jer niste shvatili ništa o osamdesetim. To svakako potiče iz gubljenja zainteresovanosti za daljim praćenjem situacije, za ostajanjem u toku stvari, i zato će svako svoju generacijsku muziku proglasiti za jedinu validnu i jedinu vrednu. Odatle nam i industrija nostalgije, i 'Mojo', i 'Uncut' i 'Q' na kraju krajeva sa svim specijalima posvećenim starim vrednostima. Odatle i gašenje 'Melody Makera', 'Selecta', 'Smash Hitsa', novina koje su se bavile aktuelnošću više nego prošlošću.

Izgleda da nam je teško da prihvatamo nove stvari i izazove kako ulazimo u tridesete. Vaše je da se ne složite ili me oterate na mesto gde sunce nikada ne sija, ali možda je nekome stalo da sagleda stvari onakve kakve su zaista bile iako je većini dovoljno da zasvira 'Karma Chameleon'. Ako neke stvari želimo da volimo, ne treba ih objašnjavati.