Bioskopske priče

“There’s no place like home”, reče Doroti u Čarobnjaku iz Oza. A nema ni mesta kao što je bioskop. O njemu je teško pričati i gotovo nemoguće pisati. Šta li se to desi kada se svetla ugase, lica publike prekrije mrak, razgovori postanu šapat, šapat utihne? Čini se da nastupi neko stanje transa i pripravnosti, nestrpljivo očekivanje da slika i zvuk prelete jedan po jedan red i film stigne do nas. Tada je moguće opustiti se bar na neko vreme, dok ne postanemo bolno svesni činjenice da će magija jednom nestati.

Svi stalno pričamo i pišemo o filmovima, niko nikada o bioskopima. Možda zato što ne smemo. Dali smo filmovima to ekskluzivno pravo misleći da su jedino oni zaslužni za naš odlazak u bioskopsku salu. Nije to baš tako, neki ljudi idu u bioskop zbog samog bioskopa. Znaju da je to magično mesto. Svako može da kupi kartu, ušeta u raj, zaboravi na svakodnevne gluposti. Zašto bi neko uopšte ostao kod kuće da gleda televiziju? Zato što je to lakši put? Nema sređivanja, nema vožnje tramvajem, nema drugih ljudi. Ali nema ni čarolije. Nju su izmislili bioskopi. Sve ostalo su prazne priče, bla bla truć. Čarli Čaplin, Greta Garbo, Hemfri Bogart, Fred i Džindžer.  Šta uopšte reći o njima, a da to nije rekao dugogodišnji kinooperater, čovek koji cepa karte na ulazu u salu, izbledela sedišta, prodavac semenki, prekidač za svetlo, filmsko platno? Postoji samo jedan slučaj kada ima smisla pisati o bioskopima, onda kada u njih ne mozete ići. Nema projekcija u više beogradskih bioskopa piše u novinama. Ne verujem. The show must go on bez obzira na sve. Dakle, u nedostatku filmskih projekcija, slede bioskopske priče.

Prvi odlazak u bioskop se ne zaboravlja ma koliko godina da imate. To je neka vrsta krštenja, ritual koji vas zauvek uvodi u svet filma. Srećni ste samo da budete tamo, na trenutak pomislite da je to privilegija koju možda ne zaslužujete. Kad sam bila mala, u bioskopima se nisu davali crtani filmovi, a po najmanje sinhronizovani. Prvi put sam otišla na filmsku projekciju sa najboljom drugaricom i dečkom koji nam se obema sviđao. Sedeo je između nas dve. Jedva smo stopalima doticali pod sale. Sećam se da sam bila zbunjena kao nikada pre. Onda je počela Zvezdana kapija i ja sam s prvim scenama zaboravila na ostatak zemaljske kugle. Kategorički sam odbila da grickam semenke, jer bi mi samo skretale pažnju s radnje filma. Prošla sam kroz kapiju satkanu od filmske rolne. I ona beše zvezdana. I tako sam upijajući boje i zvukove zauvek izgubila dečka. Znam i priču  o ženi koja je zahvaljujući bioskopu kao devojčica naučila da gleda na sat. Tek je krenula u prvi razred i nimalo nije razumela položaj kazaljki. Svi su se trudili da joj objasne, ali beše uzalud. Jedne večeri roditelji su je pre odlaska u bioskop pitali koliko je sati. Ona pogleda u časovnik i samouvereno reče da će uskoro pola sedam znajući da filmske predstave počinju u sedam, te da je obavezno krenuti pola sata ranije. Nisu li bioskopi svemogući?

Kada je moj deka bio mlad u svakom bioskopu su se prikazivali različiti filmovi i to samo po jedan, svakog dana od 13 do 20 časova. Karta je koštala tri dinara za numerisana mesta, a dva za prve redove. Za tri dinara se u to vreme mogao kupiti jedan beli hleb, pa su deca uglavnom pokušavala da jednim dinarom podmite čuvara kako bi ih pustio u bioskop. A onda bi proveli popodne iznova gledajući jedan te isti ,,kaubojac”, Tarzana ili film sa Širli Templ. Umesto kokica u modi su bile svilene bombone koje nije bilo lako jesti u prvom redu sa glavom zabačenom unazad i ukočenim vratom. Publika bi obično provela svih sedam sati uz sedmu umetnost, a nisu se čak ni smatrali filmofilima. Bio je to način života, igra, štit od ostatka sveta, zabava, opčinjenost, crno-bela bajka.

Potom su nastupile godine kada je bilo nezamislivo ne odgledati Parižanku sa Brižit Bardo bar deset puta. Sve devojke su znale ime Sare Montijel i javno želele da budu prodavačice ljubičica. Ne samo da je svaki film imao svoju priču, već i svaki bioskop. Jadran i Balkan su uvek bili na glasu. Ne znam šta se dalje dogodilo. Poslednje što pamtim je da sam kao mala plaćala kartu 20 dinara i išla sa bakom u bioskop da gledam filmove koje je ona uvek nazivala ,,starinskim”, a zapravo su bili ekranizacije romana, filmovi iz epohe sa raskošnim kostimima.

Onda je odjednom nastupio za mene krizni period, kad nisam nešto naročito želela da idem u bioskop vodeći se mišljenjem da mi se nijedan film dovoljno ne sviđa. Neki to nazivaju trenutkom kada počinje da se izgrađuje filmski ukus. Za mene je to više neki tužan period nemaštovitosti kada izgubimo sposobnost da u bioskopima vidimo onu nekadašnju magiju. Ona je i dalje prisutna, ali je trik ugledati je. Ko jednom prevaziđe taj period odrastanja i ponovo se naježi kad čuje tiho zujanje kinoprojektora i škripanje sedišta, spašen je za sva vremena. Takvi znaju da je bioskop otmeno mesto, da se u njega ne ide bilo kako. Njima smeta preterano šuškanje raznoraznih kesica, grickanje i mljackanje, ali to ipak doživljavaju kao deo jedinstvenog bioskopskog iskustva. Privučeni sjajem cineplex-a, oni ih posećuju, ali i dalje ostaju  verni dobrim starim bioskopima sa jednom salom i kinoteci.

Oni koji ne mogu da žive bez bioskopa idu na prepodnevne, popodnevne i večernje projekcije. Najbolje vreme za gledanje filma je kada napolju pada kiša ili sneg, a vi se zaputite u bioskop s toplom čokoladom za poneti. Tamo nikada niste sami pa čak ni ako niko ne ide sa vama. Uvek ima još pripadnika vašeg tajnog društva, onih koje prepoznajete po tome što uvek sede na istim mestima. Kada idete u bioskop sa nekim to mora biti neko ko je spreman da se prepusti čarobnoj tami u kojoj je jedini izvor svetla sam film i da ga prigrli. Dakle, to može biti samo vaša srodna duša ili neko dete.

U bioskop radi bioskopa idu još i zaljubljeni. Oni možda najviše od svih. U poslednje redove bi trebalo staviti nalepnicu poput one u autobusu. Umesto rezevisano za osobe sa decom, trebalo bi da piše rezervisano za one koji se osećaju kao Ingrid i Bogi u Kazablanki. Priča se da su se u svetu pojavili bioskopi gde je moguće pomeriti naslon za ruku koji se nalazi između dva sedišta. Neki skuplji navodno imaju i mesta poput klupe za dvoje, ali ne treba preterivati. Iskustvo nije isto ako ne morate bar malo da se mučite, krijete, grejete jedno drugom ruke ispod kaputa ili on isrpuži ruku kao da se protegne pa je stavi na vaše rame, a vi se pravite da niste primetili. Odlazak u bioskop je neizostavni deo svakog dobrog sastanka. Prvo se nađete negde u gradu, kupite karte i proćaskate pre filma, onda uđete u salu i film počne. S vremena na vreme pogledate u njega u mraku i brzo skrenete pogled. On  uradi  to isto kad vi kao ne gledate. Zatim se pogledate u isto vreme. Priznajem, zvuči sladunjavo kada se o tome piše ili priča, ali je neverovatno kada se dogodi. Niko nije otporan na bioskopski afrodizijak. Posle filma morate na kuvano vino da sva vaša inteligencija dođe do izražaja dok ga komentarišete. I tako dalje, sve dok se sastanak ne završi doručkom dan posle i ponovnim odlaskom u bioskop.

Psiholozi, pesnici, slikari, radoznali i Amelija Pulen idu u bioskop da posmatraju publiku, siluete i senke. Kakvi se sve izrazi mogu zapaziti na licima ljudi kada su nesvesni da ih neko posmatra! Uostalom svi smo tako lepi na toj svetlosti. Dobro došli u more estetike.

Da se razumemo, nije ovo žal za filmovima. Njih ima u izobilju na isto tako brojnim filmskim festivalima kod nas i u celom svetu. Posebno ste „cool” ako nekoga izvedete na prvi sastanak na Fest. Tada će vas definitivno smatrati pripadnikom intelektualne elite. Ali pazite se, to ne može da potraje ako posle projekcije ne iznesete neki kritički sud. Dakle, na festivalima se pričaju filmske priče, a ja vas sada vraćam na one bioskopske.

I tako mnogi bioskopi još uvek ne rade. Posećenost je inače počela da opada još pedestih godina kada se pojavila televizija, pa onda piraterija, pa još gomila drugih, društvenih i političkih i ovih i onih faktora. Neću sada da se bavim time. Samo hoću da se vrate svi bioskopi. Onakvi kakvi su bili nekada. Hoću da kinoteka ima onaj značaj kao u Bertolučijevim Sanjarima. Hoću onaj stari sjaj. Dosta je bilo dekadencije, zahtevam bioskopsku renesansu.