Joga i stres

Joga oplemenjuje i vitalizuje sve nivoe čovekovog postojanja. Telo smatra grubljom kristalizacijom prethodno stvorene mentalne imaginacije i svojim tehnikama postepeno ''produhovljuje'' taj najgrublji nivo našeg postojanja. Proces ''osvešćivanja'' ne završava se na telu, već ide dalje i obuhvata sve suptilnije nivoe našeg bića, od energetskog i mentalno-osećajnog do psihičkog, postepeno ih dovodeći u skladan odnos. Telo su kočije, čula su konji, čulni objekti su putevi, um su uzde, inteligencija je kočijaš, Sopstvo je putnik. Mudar čovek zna da je njegovo pravo ''Ja'' – Sopstvo, samoispunjeno i samodovoljno onda kada je ujedinjeno sa telom, čulima i umom (stara izreka iz Upanišada). To stanje jedinstva zove se joga.

Svaki jogi zna da telo nije samo sedište duše, već i način, sredstvo pomoću kojeg možemo postići konačno oslobođenje.

Joga nam nudi tehnike kako bismo postali pažljivi i svesni, da se svesno proširujemo i provlačimo kroz sve strukture našeg postojanja, od grube, fizičke, do suptilne.

Zato joga ne zanemaruje telo, već radeći na njemu, rastvarajući tenzije i stres koji se usled pogrešnog načina razmišljanja, ponašanja i ishrane u njemu generiše, nastavlja dalje, otklanjajući sloj po sloj nagomilanih tenzija u nama.

Fizički stres može biti na muskularnom, nervnom i endokrinom nivou. Joga položaji – asane, ako se pravilno vežbaju, u stanju su da redukuju i otklanjaju ove, u telu stvorene tenzije. Za razliku od životinja, čovek sebe izlaže takozvanom anticipiranom stresu, što znači da ne pomerajući niti jedan mišić svog tela, dok mirno sedi u fotelji, u stanju je da svojim brižnim mislima i strahovima, ili ljutnjom, u telu proizvede identičan neurološki i hemijski odgovor na stresnu situaciju, kao da se ona zaista odigrava. Čitav sistem je angažovan na fizičku akciju koja izostaje jer telo miruje, ali svejedno adrenalin je već jurnuo u krv i mišići bivaju natopljeni tim hormonom.

Usled aktivacije simpatikusa, krv se iz organa trbušne duplje šalje u noge i ruke kako bi se spremili na odbranu ili bekstvo od ’’neprijatelja’’. Vremenom se čitav sistem navikava na ovakav režim rada i ne može bez njega. Postajemo zavisni od određenih neuro-peptida i njihovih emotivnih poruka i naboja koji nam preko hipotalamusa i hipofize stižu do nad bubrežnih žlezda, a njihova lučenja do ćelija u telu. Mišići koji su natopljeni adrenalinom vremenom postaju kruti, neelastični i bolni. Kod ljudi, emotivno-psihički stres stvara fizički stres, koji se recimo ispoljava kao ukrućenost i blokade koje osećamo u ramenima i vratu. Bol koji se kao rezultat toga javlja šalje signal koji podstiče lučenje adrenalina, tako da se vrtimo u začaranom krugu. Fizički stres proizvodi hemijski, koji opet sa svoje strane stvara još veći fiziči stres. Kada se to desi, prirodne osobine organizma da se obnovi i isceli su minimalne. Zbog toga problemi sa ramenima i vratom postaju hronični. Kada to potraje, vremenom stvara sve veći psihološki stres.

Hronični stres nas stalno drži u stanju pripravnosti. Hronični stres povećava nivo šećera u krvi, utičući na funkcije pankreasa, jetre i na mehanizam za odlaganje masnih ćelija. Kada nam je, usled konstantnog stresa, nivo šećera u kvi stalno visok, redukujemo nivo insulina u krvi. To može dovesti do pojave dijabetesa, prekomerne težine i sl. Pošto se dotok krvi u organe trbušne duplje povlači za račun mišića perifernih delova tela, naša sposobnost digestije, apsorpcije i asimilacije hrane je značajno smanjena. Bez obzira što se dobro hranimo, naša sposobnost da uzmemo ono što nam je potrebno iz hrane koju smo uneli, u velikoj meri je redukovana. Kada bismo samo znali da je dovoljno nekoliko puta duboko, polako i svesno udahnuti i izdahnuti kako bi se aktivnost simpatikusa prebacila na parasimpatikus, dovodeći nas u stanje ravnoteže.

Hronični zamor, depresija, nedostatak energije (usled preteranog zamora žlezda koje luče adrenalin), nesanica, bolešljivost, pad koncentracije, loše pamćenje, preosetljivost, iritabilost, srčane tegobe, digestivni poremećaji, bolni mišići, grčevi u mišićima, bol u leđima, debljina, visok nivo holesterola ili problemi sa nivoom šećera u krvi, posledice su stresa.

Joga svojim vežbama laganog i svesnog istezanja i uvrtanja aktivira mišiće tako što se krv polako istiskuje iz njih, a zatim ih sveža i oplemenjena krv natapa kada se oni vrate u prvobitni položaj. Time se ne samo mišići oslobađaju otpadnih materija i otrova, već zahvaljujući cirkulaciji sveže krvi bivaju nahranjeni i vitalizirani. Na ovaj način, pomoću tehnika joge, ne samo da se oslobađamo tenzija na mišićnom nivou, već prekidamo tu uzlaznu kariku začaranog kruga.

Mišići više nisu bolni i u spazmu. Oni više ne šalju ’’bolne’’signale našem nervnom sistemu, već signale prijatnosti koji opuštaju. Počinjemo da se navikavamo na opušteno stanje, koje kada potraje, postaje pozitivna i zdrava navika i nova opsesija. Tada dolazi do postepenog oslobađanja od tenzija generisanih u nervnom i endokrinom sistemu, koji su bili u stanju konstantne uzbune.

Ne treba zaboraviti da se samo opušten mišić može i sme istezati, u suprotnom ga izlažemo dodatnom stresu. U tome i jeste jedna od razlika između joge i drugih fitnes disciplina. Svesnost položaja koji zauzimamo i disanja sjedinjuju se u jedno iskustvo. Sledeći nivo su emotivne tenzije i za njihovo otklanjanje su potrebne suptilnije tehnike i vežbanje uz daleko veći nivo pažnje i kontinuirano osvešćivanje disanja tokom čitavog vežbanja. Tehnike joga disanja ovde imaju neprikosnovenu ulogu i značaj. Dah je most između tela i uma. Udah treba da bude dug, suptilan, dubok, ujednačen. Udahom energiziramo sebe i obnavljamo fizičko i energetsko telo. Zadržavanjem vazduha nakon udaha omogućavamo da se unete čestice energije - Prane, resorbuju u telu. (Ovakav udah i zadržavanje vazduha nakon udaha se u jogi zove - Brimhana, što znači ’’proširiti’’, ono treba da energizira i zagreva telo).

Sporim izdahom oslobađamo se akumuliranih toksina u fizičkom i energetskom telu. Zadržavanjem praznih pluća nakon izdaha, u granicama svojih mogućnosti, eliminiše se sav stres iz fizičkog i energetskog tela. (Ovakav izdah i zadržavanje praznih pluća nakon izdaha u jogi se zove – Langana i znači ’’redukovati’’, ’’postići’’, ono treba da podstiče proces eliminacije i ima pročišćujući efekat). Kao jogiji, i taoisti su poznavali vrednost i ulogu disanja.

Kada ste ljuti, razdraženi i uzbuđeni, kažu da imate višak Janga u sebi i da ga treba izbaciti iz tela tako što će vam izdah biti duži od udaha, na taj način se oslobađate njegovog destruktivnog viška. Kada ste tužni i nesrećni, udisaj treba da bude duži od izdisaja jer u sebi imamo višak Jina, i energija – Ći treba da bude sakupljena unutar tela. Vežbači či kunga i tai čija ova pravila dobro poznaju. U jogi postoje tehnike disanja koje su u stanju da nas aktiviraju, vitaliziraju i pokrenu na akciju ako smo izgubili volju ili smo po prirodi neaktivni i introvertni i obrnuto, postoje tehnike koje uspešno smiruju one koji ne znaju šta će sa sobom i svojim viškom destuktivne energije, koji su ekstravertni i frenetični.

Disanje u jogi je daleko više od fizičkog, energetskog i osećajno-mentalnog nivoa našeg postojanja. Ono je u stanju da nas dovede do našeg pravog Sopstva. Dugogodišnjim radom uviđamo da je disanje ritam kosmosa (o tome govori nauka svara joge).

Kada se dah sve više profinjuje, usporava, kada izgleda da se tako reći zaustavio, pulsiranje vašeg individualnog ’’Ja’’ se rastvara i stupa u rezonans sa Kosmičkim ritmom disanja. ’’Ham – Sah, Ham – Sah, Ham - Sah’’, čuje se disanje čitavog Univerzuma, simbolično opisano kao dva krila mistične ptice koja predstavljaju emanentni (Prakriti) i imanentni (Puruša) aspekt božanskog. Sledeće reči najpoznatijeg hatha jogija, B.K.S.Iyengara, na lep i poetičan način odražavaju svu vrednost, mudrost i lepotu jogičkog disanja:

’’Udah predstavlja produžavanje i širenje samog Sopstva (Puruše). Zahvaljujući udahu, Sopstvo obgrljuje svoje omotače, tela ili nivoe postojanja, od najsuptilnijeg sve do kože na telu, poput zaljubljenog mladića koji grli svoju voljenu.

Zadržavanje vazduha u plućima, nakon udaha, predstavlja sjedinjavanje voljenog sa svojom dragom.

Prilikom izdaha, Sopstvo, preko vazduha koji izlazi, vodi svoju voljenu sa sobom kući svojoj, gde ona sada grli svog voljenog.

Zadržavanjem praznih pluća nakon izdaha ona se sjedinjuje sa njim i zajedno se prepuštaju i predaju Uzvišenom.’’