Skrhana Somalija

Ogoljene prostorije mirišu na morsku trulež i mokraću. Mladići sede prekrštenih nogu na ovom kršu, žvaću kat – biljku čije lišće sadrži stimulans – i satima igraju igru sa kockama zvanu ladu. Neki čuče u ćošku i puše hašiš. Liče na duhove u gradu prepuštenom smrti. Ali u svetioniku je tiho i bezbedno – ukoliko se bilo koje mesto u Mogadišu može smatrati bezbednim.

Osamnaestogodišnji Muhamed dolazi zbog pogleda. Sa najvišeg sprata vidi ruševine svog komšiluka u nekada čuvenom kvartu Hamarvejne. Može da vidi ostatke bivše američke ambasade, luksuznog hotela Al Uruba, kvarta Šangani, koji je nekada vrveo od trgovaca zlatom i dućana sa parfemima – sve sada sravnjeno sa zemljom. Usamljena koza stoji nasred glavnog puta, dok se vekovima stare kuće s obe strane ulice lagano urušavaju, povremeno sahranjujući žive bespravne stanare u njima. Muhamed takođe može da vidi, tik ispod svetionika, mali srp peska na kome on i još nekoliko momaka ponekad improvizuju fudbalski meč, dok se naga deca drže za komade odbačenog stiropora i plutaju po talasima. On može da posmatra ovaj svakodnevni paradoks radosti i uništenja, ako želi. Ali, on radije pušta pogled daleko, na neiskvareni pokrivač spokojstva Indijskog okeana. „Provodim vreme gledajući more“, kaže, „jer znam da odatle stiže moja hrana.“

Muhamed je ribar. Svakog jutra u pet on gura svoj mali čamac sa mrežama u vodu. Šta god da uhvati, Muhamed kolicima nosi na pijacu. Onih jutara kad vetar nije previše opasan, za svoj ulov može da dobije dva ili čak tri dolara – što znači da će on, njegovi roditelji i dva mlađa brata imati dovoljno za jelo tog dana. Minobacačka granata je onesposobila njegovog oca pre više godina, i porodica zavisi od Muhamedovih prihoda još od njegove četrnaeste godine. On ne može da priušti trošak od deset dolara mesečno da bi pohađao školu. A, u svakom slučaju, svi njegovi nekadašnji školski drugovi su nestali. Većina se pridružila ekstremnoj islamističkoj miliciji zvanoj El Šabab, koja se u najnovijem poglavlju somalijske bede žestoko bori za vlast protiv Prelazne federalne vlade (TFG), klimave alijanse koju podržavaju Ujedinjene nacije. Mladim muškarcima kao što je Muhamed, El Šabab je primamljiv izlaz iz bespomoćnosti. A opet, mnogi od njegovih starih drugara su sad mrtvi.

Muhamed je odrastao u zemlji koja se urušila. Tek se rodio kad je poslednji predsednik Somalije, kultni diktator po imenu Muhamed Siad Bare, bio svrgnut, a zemlja potonula u decenije neprekidne anarhije. On je samo jedan iz čitave jedne generacije koja nema pojma o tome kako izgleda stabilna republika. Mada, naučili su druge stvari. „M16, minobacači, granate, bazuke – umem da ih razlikujem čim ih čujem“, kaže on.

Severna obala Somalije, koja nadgleda ulaske u Adenski zaliv i izlaske iz njega u Indijski okean, jeste baza za pirate koji napadaju pomorski saobraćaj između Evrope i Istoka. Kad sam prošle godine posetio ovu zemlju, somalijski pirati su napadali brodove ispred svoje obale. Ipak, otkrio sam da je u unutrašnjosti zemlje stanje još opasnije, ukoliko je to uopšte moguće. Od tada su se pojačali žestoki sukobi između pobunjenika i vladinih snaga, otkako se u januaru 2009. godine povukla etiopska vojska, koja je upala u Somaliju krajem 2006. godine s ciljem da zbaci kratkotrajnu islamsku vladu i pogura TFG. Taj haos dovodi nove strane borce u Somaliju, koja je postala utočište za teroriste uključene u svetski džihad. „Fond za mir“ već dve godine Somaliju postavlja na prvo mesto na svom spisku neuspešnih zemalja (pogledajte tekst „Zašto se stvari raspadaju“ na stranici XX). Ni ta karakteristika ne uspeva da valjano dočara sav jad Somalije. Već 18 godina Somalija ne uspeva da građanima obezbedi sigurnost, hranu, usluge – niti da im pruži nadu.

A oni masovno napuštaju domove. Srećnici migriraju izvan zone sukoba – mučnim putevima ka izbegličkim kampovima u Keniji ili Jemenu, ili u Somalilend, odmetnutu republiku koja je nekad činila severni deo Somalije. Oni manje srećni – više od milion njih – završili su u kampovima za interno raseljena lica. Ali mnogi se odlučuju da ostanu u Mogadišu, gradu koji na prvi pogled izgleda kao i većina drugih u Africi. Kovitlac olupanih automobila, zaprega sa mazgama i koza bez ičije kontrole vlada ulicama prepunim rupa. Pijace su pune blistavog manga i banana i trećerazredne robe sa Zapada. Prolaze žene sa muslimanskim maramama, dečaci koji šutiraju fudbalsku loptu i muškarci sa katom pod obrazima.

A ipak, usred kostura od banaka, katedrala i luksuznih hotela na svetlucavoj obali koja je nekada zujala od glisera, postaje jasna strašna istina. Mogadiš nikad nije bio kao drugi afrički gradovi. Mogadiš je bio spektakularan grad. Čak i ovako unakažen, zadržao je lepotu – iznad svega, u utvarnom Hamarvejnu, gde smo fotograf Paskal Metr i ja stajali na praznom bulevaru i žmirkajući gledali na more, sve dok nas poziv na molitvu sa obližnje džamije nije podsetio da je skoro pet po podne, posle čega prestaju sve spoljne aktivnosti. Ko se uveče nađe na ulicama Mogadiša, priziva nevolju.

Neposredno pre polaska, odlazimo do svetionika gde se sastajemo sa Muhamedom. Ugledao nas je, dva „galoa“, odnosno nevernika, i naše čuvare, i u trenutku čujemo njegove korake dok se povlači negde u senke. Kasnije se pojavljuje i postaje pričljiv. „Ne želimo da pobegnemo iz naše zemlje“, kaže mi. „Neću da budem izbeglica. Spremni smo da umremo ovde.“

OVA ZEMLJA JE STVORENA ZA NEVOLJU. Njenih skoro 650.000 kvadratnih kilometara je, većim delom, smrtonosno bezvodno. Stanovnici Somalije se neprekidno nadmeću za oskudne resurse – vodu i pašnjake – od pamtiveka. Po rečima velikog etnografa Somalije, I.M. Luisa, stanovnici Somalije „čine jedan od najvećih čistih etničkih blokova u Africi“. Po tradiciji čuvaju koze, kamile i stoku, dele istu islamsku veru i somalijski jezik, i do kolonijalnog doba krajem XIX veka neprekidno su držali veći deo Roga Afrike – uključujući današnji Džibuti, severoistočnu Keniju i istočni deo Etiopije. U svesti Somalijaca, žestok nacionalizam koegzistira sa podjednako žestokim pastoralnim individualizmom. Nije njihov stil da od vlade traže rešenja.

Ono što je Somaliju držalo na okupu – a nekad je i cepalo – jeste njen složeni sistem klanova. Pet glavnih porodica – klanova: Darod, Dir, Isak (ponekad smatran potklanom Dira), Havije i Rahanvejn, dugo dominiraju određenim teritorijalnim prostranstvima. Unutar klanova postoje razni potklanovi i potpotklanovi – neki koegzistiraju u miru i stvaraju mešovite brakove, dok su drugi s vremena na vreme u sukobu. „Oduvek u Somaliji imate nomadsko društvo sklono sukobima, još od pretkolonijalnih vremena“, kaže Andre Lesaž sa Univerziteta nacionalne odbrane u Vašingtonu. „Bilo je plemenskih krađa stoke, ali su ih izvodile organizovane grupe mladih po ovlašćenju vođe klana. Oni bi rekli: 'Sad se sme', i u okršajima je bilo i mrtvih. Ali, uglavnom su štedeli živote žena i dece, a sela nisu sravnjivana sa zemljom. Ne bi trebalo da preterano idealizujemo taj period. Sakaćenje ženskih genitalija je bilo opšteprihvaćeno, a društvo očigledno nije imalo pogodnosti savremene zdravstvene zaštite. Ali, uopšte nije bilo anarhije. Sve je bilo krajnje regulisano.“

Odnosi između klanova su počeli da se ruše dolaskom Evropljana. Britanci su u Somalilendu vladali blažom rukom nego Italijani na jugu. Iako je Mogadiš pod Italijanima postao grad kosmopolitskih odlika, Italijani su somalijskim klanovima upravljali tako što su nagrađivali lojalne starešine, kažnjavali one manje lojalne i kontrolisali trgovinu. Lokalni mehanizmi za rešavanje konflikata bili su teško oštećeni.

Kolonijalne sile su otišle 1960. godine i narod Somalije su obuzele nacionalističke maštarije. Pod vizijom jedinstvene zemlje, Somalilend i Somalija su stvorile federaciju. Ali, nacionalizam je ubrzo podriven klanovskim podelama koje su se nagomilale pod kolonijalnom vlašću. Zamršena neprijateljstva su stvorila prazninu u vlasti. U nju je 1969. godine uskočio diktator, general Muhamed Siad Bare. Bare (pripadnik klana Darod) vladao je brutalno i lukavo, i mnogi Somalijci danas nostalgično govore o stabilnosti tokom njegove vladavine. Javno je zabranio klanove, socijalizam proglasio važnijim od tribalizma i plemenskim starešinama oduzeo sudsku i zakonodavnu vlast. Ali, iza scene je vodio politiku „zavadi pa vladaj“ koja je samo povećala napetost između klanova. U međuvremenu, Bare je naizmenično koketirao sa SSSR i SAD, što je Somaliji donelo ogromne zalihe oružja. Nepromišljen rat sa Etiopijom je oslabio njegovu poziciju. Milicije klana Havije oterale su 1991. godine Barea iz Mogadiša. Somalijski narod, sit okupatora i diktatora, čekao je sledeći pojavni oblik vlade.

Osamnaest godina kasnije, još uvek čekaju.

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U SEPTEMBARSKOM BROJU DONOSI:

- Priključivanje na Sunce: U toku je trka za prikupljanje sunčevih zraka za napajanje planete.

- Skrhana Somalija Da li posrnula zemlja može da ustane?

- Pre Njujorka Ukoliko mislite da je grad sada divalj, trebalo je da ga vidite 1609. godine.

- Podizanje pingvina U jednoj koloniji 100.000 roditelja se gomila radi zaštite.

Više o septembarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com